SRBA BRE

2.7.2009

KO KOLJE ZLO NE MISLI

Evo mene opet, prosule se kise, pa imam vise vreemena a djavo mi kozu dere, poso me svakako ceka kad izgreje sunce, a do tada cu da vam pripovedam sve sto se dogodilo u selo, okolo sela i sire.

Narod svednako umire, sto i nije neka narocita vest, umiralo se i pre, i tu nije neki red, kako koga zakaci neka bolescina pa se posle Kristovih muka najzad odmori i oprosti od svih problema i sekiracije.

U selu je sve ko i pre, seljaka sve manje, a neradnika sve vise. Radnika gotovo i da nema jer firme pozatvarase i rasprodase sve to u bescenje a u svemu tome kao da im pomaze i sama drzava.

Svaki seljak obradjuje svoju zemlju, djubri je redovno, a djubrivo mu je uvek bilo prvo ono od svoje stoke pa onda ono kupovno koje je sve skupje i kad bacis u zemlju samo Bog zna kakva ti je racunica kad dodje jesen.

Posto se drzava mnogo brine o nama seljacima pocela je da nekontrolisano dozvoljava uvoz poljoprivrednih proizvoda, pa ima zamrznutog mesa pre desetak godina, ima i radioaktivnog sira, jaja.

More samo corav ne vidi da se i stoka se proredila, seljaci su batalili velike turnuse svinja, goveda pa se i stocna pijaca ispraznila i nema vise na njoj neki izbor zive stoke kao nekad.

Ja bih rekao da su seljaci posle visegodisnjih prevara konacno okrenuli drugi list, okrenuli curak naopako i nece vise da rade u korist svoje stete.

U svakom selu ima onih koji vole da povremeno zakolju neko tele, neko prase ili june i da odnesu to meso kako mi seljaci kazemo po kucama u grad da razdele kako su vec sa musterijama telefonom dogovorili.
Mnogi koji su radili u preduzecu se prihvatise klanja i noza kao jedini nacin da prezive i poprave svoje lose stanje kucnog buzeta.

Tacno mi u selu znamo koji kolju krijuci po garazama, a gde zavrsi to meso to nemojte mene da pitate.
Pitajte drzavnu inspekciju koja sve to vidi ali se ne mesa u privatan biznis. Klanice su svuda, iz podruma, garaza mucu krave, telici ili se cuju svinje kako skvice kad im dodje crni petak.

Mesa ima i to ode ako sto rekoh po kucama a uglavnom rekao bih ja ovako pros po nekim restoranima gde se vesto zaobilaze papiri i lako provuce i toliko neprijavljeno meso.

Oni koji su u drzavi dotakli dno, polako preko prodaje tog mesa se podigose i u nihova dvorista doterase mercedese, kamione za prevoz stoke i polako se zaimase i batalise svaku pomisao da se negde ponovo zaposle.

Sa svojim mesom kako se kaze ispod tezge oni postase uzor mnogima i njihov standard se preko noci podize da im pozavide komsije.
Nisam  video ni jednog kasapina da je otvorio kaspnicu, prijavio radnike i promet vec tako raduckaju na divlje za svoj gros i bas ih briga za porez, PDV i racune.

Tako prodajuci mufte,  drzavu izvrgavaju ruglu, pa jos govore da se sve moze kupiti, da se ni u zatvor ne ide ako imas para da platis da te oslobode dokazane krivice.

Oni koji imaju ne veruju onima koji nemaju. Deca onih koji imaju pocese da kupuju neke besne motore, da se oblace u skupu odecu a na noge obuvaju skupe patike..

Ove godine rodila je lepo kajsija, ali udarise kise i sve potruli i sav rod ode na zemlju. Nesto sam skupio u bure da ispecem koji kazan rakije.

Aklo me pitate jesam li se ozenio, odma da vi kazem nisam i skoro nece Srba nece da stane na taj ludi kamen.

A ocu li se jedared i ja ozeniti, ocu al mi mlada svednako pobegne uz bagrem. Kad je budem stigo i doveo pred popa da nam veze ruke s peskirom i na glave  turi krune da nas voda bar tri kruga da se naviknemo jedno na drugo tako vezani.

Evo i ja vec kunjam, kucam a spava mi se oci mi se sklapaju. Dremam ko mace. Preskacem neko slovo, ceskam se po bradi i prisecam se sta sve nikad nije bilo a sad je postalo ko normalno.

Nikad nije bilo da skolovani ljudi postaju cobani. Kupe prvo jedan broj ovaca i koza i poteraju po polju da ih citavo leto napasaju dok se ovce ne ojagnje pa da ih posle prodaju.

Kada je i profesor poceo da cuva ovce i koze da muze i pravi jogurt koji je  hladio u flasama u izvoru svi su rekli da je izlapio. da su ga mozda  isterali iz skole jer je osamario neko nekog nekulturnog ucenika a to je sad tezak prekrsaj i za manji se leti sa posla i roditelji se cujem rado upucuju u ministarstvo prosvete da prijave one koji nece da popravljaju ocene njihovoj lenjoj i nekulturnoj deci.

Svi koji znaju profesora se cude jel moguce da skolovan covek tako poludi i umesto da radi negde za platu on se obada po potesu, po pustim utruinama gde su nekad bila polja zemljoradnicke zadruge pa ona propala i sad po njima se bele ovce i koze koje cuvaju ti novi skolovani cobani.
Izracunali bice da je bolje da cuvaju stado ovaca nego da negde rade za neku kukavnu platu.
Komentara ( 4) Pošalji komentar! Permanent Link


28.2.2009

JEL ME TO STAROS SUSTIZE

Pitaju me kao da su mi rodbina, a nit su mi rod ni pomoz Bog. Ko i ja tumaraju, ko slepi okolo udaraju, od poznatog zla se i bede sklanjaju.
Pitaju me kako mi je, jel i mene to stigla ova kriza. E sad nadjose me sevte, da me pitaju gde me najvise bole, oce li neko bedan umreti i ko ce ga sahraniti i ozaliti.  Da pravo kazem, sve znam samo ne znam kad cu da umrem. Sta znam, kad ne znam, reko bih da opet neki gadni vetrovi duvaju nama sa zapada. Omraza raste, neki nespokoj se uvuko u narod. Tudjini nam dobro ne misle, sto iskroje i sasiju oni bi da nam odma obuku, ako nam je jedna nogavica kraca tegle nam da se izjednace, ako nam je tesno pa nam se pantalone da prostite uvlaci u tur, onda nema da se zalimo jer tako je to kad ti drugi meri, drugi kroji, drugi sasije.
Kako mi je, ima li zime, jel ima mraza, hoce li biti zita ili ce da dodje gladna godina. Povratile se i zime, snegovi, a kad dodje leto, pa ce i sunce da se pomami i nebo zapali, zemlu sagori pa kad se osusi i ispuca a noga upadne u rupu. Pojave se tad svakojake bube i misevi, a na polja kidisu divlje svinje. Ako ne strazarim i sobalim bar dve tri iz puske, ako to ne rasterami ne zaplasim ima da propadnem nacisto. Ima da gledam sta sam radio, i za sta sam se mucio. Dodje jesen, kad treba da se zacuju iz sokaka svadbe,a ono samo pratnje daleko bilo, narod odmice, a deca se ne radjaju ni u jednu kuci ni da kmekne, ni da se cuje da opali puska da se rodio nekom naslednik, da nastavi kucu, da se ne ugasi slavska sveca i familija. Da  tudjin na imanje ne nasrne i sela prisvoji. A i narod se gadno izmetnuo, decu vole al u tudjoj kuci, jer to treba raniti, odevati, skolovati a zivot je kratak i mucan ako se ne zaimas. Pa kad neko ima cetvoro dece a njega gledaju ko da je poludeo, ko da mu je pamet vrana popila. Pa je i doslo neko vreme sto narod vise u kuci i imanja ima to manje dece ima. Nekako se stisne i pozlobi, postane amisan, kad mu neko nesto zatrazi prekrsti se i uprepodobi mislis da je poslednja sirotinja kolko kuka i bogorada da nema u kuci sta jesti.
A narod ne cine ni bogati pojedinci, ni polja, kuce i imanja, narod ako ga je mnogo u kuci se podeli, ako je mnogo gladnih usta, u svet se otisnu pa se opet zivoz negde novi zapocne i slava podize.
Nece nas pamtiti po tome kolko smo imali para, nece nas sacuvati velike kuce, vec nas porod i narod koji gmize i svojski se trudi da mu se koren i poreklo ne zatre. Nas malo ne cini ni selo, a kamoli grad il drzavu.
Ne volim kada me stara muka podbije pod grudima, a obrve se nakostrese, kad mi sevaju munje ispod obrva, kad se ukocim od proslosti ili cutanja. Gledam kroz prozor, kako sneg promice, negde se uvek cuje ker kako promuklo laje i kaslje.
Pa sam i godina natovario kao i ovaj narod, i sve teze vucemo, sve potezemo i cimamo ali noge nam teske od zemlje, ruke nam ispucale i zuljevi narasli pa se skamenili, nokat mi otpao jer sam se udario pa je poplaveo a prst se naduo ko testo raste i sve u njemu otkucava zivac, kucao mi sve u mozak, od bola sam sve svece video. Pa to je meni ko dobar dan, da se udarim, posecem, ubodem, da me udari krava sa rogovima, da se ritne, da me vepar il krmaca ujede kad se prasi. Pa onda onako mokre prasice u korpi nosim u kucu pored sporeta da se osuse, jer more je meni tako propalo kad se krmaca prasi uzimu, pa jos obnoc, i dok dodjem a ona pola il pogazila, a ako je nevaljala i pojela. Ostrvi se i nasrne a meni dodje da je ubijem, da je zakoljem i takve se kurtalisem jer nikad nisam voleo kad se na svoj porod nasrce pa makar to cinila i krmaca. A posla ko za ludaka, molim boga, da mi se nadje, da me zaobidje propas jer od Boga ne mozes da otmes. Dok gledas u nebo, dok od kise i sunca zavisis sve godine su isti ili te ceka da kukas sto je tolko rodilo i prerodilo, il da se vajkas sto ti sve propalo i sto si radio dzabe.
Kad se nako ljucki naradim, kad je uveliko sneg napada, cistim i prtim do stale, do supe za drva, a ledenice pocnu da rastu ispod krova, a pec bubnjara se usija i jarina udara u lice. Sedim i dremam ko macak, i s pola uva slusam vesti a dan sve duzi a noc sve kraca.
Sneg sve cesce se topi, cuju se oluci, ponekad se i sneg skrsi sa krova pa se trenes, pa se setis da
je zima na izmaku. Cim lepi dani dodju, neznam sta cu i gde cu pre. Savataju me poslovi, da drljam, sejem, da svoju muku rasipam i opet se nekoj vajdi nadam. Vocjke treba orezati, okreciti, oko njih okopati i nadjubriti. A i ono djubre koje sam izvuko treba rasturiti po njivi.  A u mene svednako samo dve sake i ova vec pogurena ledja, kicma mi se savila a u vratu krca, okostava, vise ne mogu ko covek ni da se na traktoru okrenem kad orem. Uvece kad legnem boli ovde, boli onde, ma boli svukuda, legnem umoran ustanem jos umorniji, dok ustanem posle neprospavane noci se treba da se razmrdam, pa se obadam i tabam ko pijan, dok me bolovi ne puste i onda mi bude lakse i progledam ko covek na oci.
A nije da sad kukam, da se vajkam, da mi je dosla zuta il crna minuta, vec tako se sve pretvaram da mi nije nista. Rodio se da se mucis pa ti kad sedis i ne radis ko da si besan pa sedis zaludan, valčjda navika, da radis, to su valjda zivci. I zivot mene ne mazi, od sile da napravi me nemocna i korake skrati, da ne vidim, da ne cujem, da zaboravim ono sto je juce bilo a da pamti sve od Bog te pita, da se polako pretvaram u dete i sva ona secanja iz detinjstva se probude kao nagovestaj da se zivot polako vraca na svoj pocetak da se u poslednje dahu i grcu izgubis i napravis mesta, da se sklonis i svoje umore i terete
nekom drugom prepustis. I svaki dan kad te nista ne boli docekas kao praznik.
Pa sam i godine svoje prihvatio i sa mladoscu se davno rastao, svoju snagu rasipo, zdravlje se krunilo i na poljima rasulo, al veru i dusu jos imam i krstim se i molim se i od Boga ocekujem vise nego sto ce mi dati i sto mi sleduje. Kao da smo svi na pocetku ili tokom zivota u svoju torbu stavili taman toliko kolko mozemo poneti, a ko se preopteretio, koga poteralo, ko se zaneo pa mu usta prevelika i oci gladne se nasao na muci da svoju glad utoli, da svoju mracnu stranu sakrije i zivot prevari.
Komentara ( 0) Pošalji komentar! Permanent Link


30.1.2009

IDENTIFIKOVATI NN UBIJENE SRBE U HRVATSKOJ !

Zajednički život Hrva i Srba je prohujao je sa Jugoslavijom, nestao u bljesku i oluji što izgleda ne shvataju samo političari iz Beograda - vec i mnogi u svetu i u odcepljenim republika smatraju da je stecena nezavisnost tih novih samoproklamovanih i od srpskih neprijatelja podrzanih drzava„gotova stvar“. Srbi koji su proterani sa Kosova i Metohije, iz Hrvatske, iz BH nad kojima je izvrsen etnicko ciscenje i ocit geniocid se polako odricu ideje da osim prodaje svojih devastiranih imanja nemaju drugog izbora jer povratak u stari kraj gde je svaki suzivot i od strane vlasti u praksi jednostavno onemogucen i lici na fanatastiku. Jedino sto ih drzi dok su zivi ponekad obidju svoj stari kraj koji su izgleda zauvek napustili, tamo su jedino ostali grobovi i mrtvi. Preksrte se, upale svece i okade tamjanom unistene spomenike i nadgrobne ploce. Pogledaju u oci svojim do jucerasnjim komsijama cije su oco ispunjenim mrznjom i zlom.

Na srpskim grobljima koja su mnoga unistena jednako i u Hrvatskoj kao i na Kosovu leze i oni koje su hrvatske postrojbe zatekle posle povlacenja. Leze bezimeni pokopani vecinom kao NN lica jer se tako lakse sakriva i zlocin. Leze namerno rasuti po grobljima, prevozeni su po pedeset kilometra od mesta egzekucije gde su nad jamama koje su sami iskopali stajali vezanih ruku i cekali da ih dzelati ubiju hicem u potiljak ili slepoocnicu. Sva licna dokumenta su im oduzimana i unistena, i identifikiacija leseva koji su tako namerno izmesani i prevozeni je sada spora i samo retke porodice na osnovu DNK testa pukom srecom uspevaju da dodju do saznanja gde im je poginuo sin, otac ili suprug.
Izgleda da postoje cak i podaci, dokumenta ko lezi gde ispod tih NN krstova ali to Hrvatska krije jer tako sakriva i svoje zlocine. Kako je tako agilna u pravljenju spiskova onih srba koje optuzuje za navodne, i cesto uzmisljene zlocine a nije agilna da porodicama nestalih da te podatke i prekine njihovu visedecenisjku agoniju. Ne ona to ne zeli jer se tako i ruga srpskim zrtvama da tako neobelezeni i bezimeni treba da leze rasuti po poljima i u korov zaraslim krstovima, na stratistima i nad jamama.

Mnogobrojni krstovi se namerno unistavaju, cupaju i spaljuju i masovne grobnice polako zarastaju u korov ne retko i miniraju kao sto je i ona u selu Januz i sumi Prasnik gde su stradali i pokopani u masovnu grobnice mnogobrojni civili.

Sada se vodi proces onima koji su izvrsili streljanje u Vukovaru a na drugoj strani Hrvatska presucuje sve one masovne zlocine nastale pre, nakon ili u toku oluje pa tome nije mogao u Hagu da izbegne i vajni hrvatski general stari evropski kriiminalac Ante Gotovina kome je sudjeno naj manje tri puta i osudjen je za ta dela u Francuskoj. Morace da poloyi racune zasto je prekrsio naredjenja svojih nalogodavaca iz Amerike i taj perfidni plan da se ocisti hrvatska od od Srba delimicno pokvario i bacio ljagu na branitelje koji su sproveli u delo i traljavo sa prepoznatljim tragovima ostvarili onaj stari plan etnicki ociscena Hrvatska od mrskih Srba i njihovih opanaka.

Doneli su takve zakone da povratnici uglavnom ne mogu povratiti svoju imovinu, ne mogu ostvariti pravo na penziju, ne obnavljaju im se kuce i u njima jos zive oni koji su ih tipovali i obelezili za vreme oluje.
Ne mogu pomisliti da im se na primer vrate stanovi u Zagrebu i svaki koji pokusa obicno se suoci sa laznim optuzbama da su vrsili zlocine za vreme trajanja ratnog sukoba.

U saboru sede laznjaci, Pupovac i kompanija koji sa srpskim neprijateljima iz redova HDZ a i HOS a, kroje neku politiku koja je naj cesce na stetu srba i srpskih povratnika i Hrvatsku.
Kada Srbi povratnici kazu da oni imaju pravo na svoja imanja jer je to privatni posed i uzurpacija je kao i okupacija njihovih sela. Nema opravdanja da bilo okupira neciju privatnu imovinu. Imovinu koja je opljackana ili unistena, sume posecene a kuce porusene ili dinamitom raznesene.

Istina se ne moze sakriti, u Srbiji je jos prisutno preko osam stotina hiljada izbeglih lica, od njih par stotina hiljada ne mogu ni svoje mrtve da pristojno i ljudski pokopaju pa i dalje obilaze zapustena srpska sela trazeci ispof NN krstova svoje najmilije.

Zasto drzava Srbija ne zatrazi da se sva lica koja leze kao NN lica iskopaju, identifikuju, da se iz masovnih grobnica izvade lesevi i pristojno pokopaju a zlocinci pronadju i primereno kazne.

Za vreme rata Srbe je druga strana nazivala cetnicima. Potpuno pogresno i smesno. Oni su bili samo Srbi koji brane svoj prag i svoje selo od povampirenog ustastva i barbarskog nasrtaja na njihov vise vekovni opstanak na tim  prostorima.
Pod jasno istaknutim simbolima za vreme oluje i posle oluje ubijani su zarobljeni srpski vojnici, srpska nejac, zene i starci. Njihove kolone  su napadane bez milosti i samo je novi asvalt mogao sakriti tu prosutu krv a ne retko i leseve koji leze ispod tog asvalta.

Sada se u Hrvatskoj vodi polemika o ustasoidnoj zaostavstini i svima onima koji su profitirali na tome, koji pokusavaju parolama da prikriju mnoge zlocine i pravu prirodu i karakter te borbe koja je povedena da bi se zauvek Srbi etnicki ocistili i uklonili sa tih prostora.

Zadar nije samo grad gde se odrzavaju sportska nadmetanja. U njemu se ponavljaju slike koje Srbi pamte i ucinice sve da u svojim secanjima sacuvaju one koji su pogubljeni i koji ce kao neynani junaci da tako leze u neobelezenom grobu. Oni svi imaju jedno ime,Srbin, tu lezi srski sin, srpske majke, srpska braca, sestre, deca i ocevi. Dok ima i jednog zivog Srbina neka oni koji su pocinili zlocine ne mogu da mirno da spavaju jer pravda i istina je neka spora ali i ruke pravde dostizne.

Da vas podsetim da ne lupam u prazno i sve sto napisah je istina pa i ono sto pisu hrvatske novine o tome dovoljno govore bez mojeg komentara.

LIST SLOBODNA DALMACIJA :

U Zadru osnovana Udruga za ustaše, bojovnike i domobrane, partizanima ulaz zabranjen!
U Zadru je osnovano Hrvatsko obredno društvo bojovnika drugog svjetskog rata i Domovinskog rata Zadarske županije (HODB), koje već broji stotinjak članova, a upis u Društvo zabranjen je partizanima.

- Objedinit ćemo sve hrvatske ustaše, bojovnike i domobrane. Odavde smo potaknuli osnivanje podružnica u brojnim hrvatskim gradovima – izjavio je Ivo Matanović, koji je u Zadru predsjednik Zdruga udruga hrvatskih političkih uznika RH i inozemstva, dok je predsjednikom HODB-a imenovan pukovnik u mirovini Drago Vujević.

- HODB će osnažiti i onda ćemo mi pozivati na demonstracije, a ne razni Đakići. Zbog naše ustaške ikonografije žele nas proglasiti fašistima, ali šahovnice i Pavelićeve slike su hrvatska, a ne fašistička ikonografija. Branitelji Domovinskog rata pod tom su ikonografijom ratovali – naglasio je Ivo Matanović.

Već 5. prosinca HODB za članove najavljuje misu u počast prosinačkim žrtvama iz 1918, a za 28. prosinac, na dan smrti Ante Pavelića, organizirat će se misa u zadarskoj crkvi Svetog Ivana.

- HODB će samo u Zadarskoj županiji imati oko 1.500 članova, jer su nam se priklonili brojni branitelji. Mi smo hrvatski nacionalisti, a takvih je i 90 posto hrvatskih branitelja – istaknuo je Matanović, objašnjavajući da u Zadru ima 11 braniteljskih udruga, ali da su njihovi članovi ogorčeni čelnicima udruga, koji su redom „politički poslušnici aktualne vlasti“.

HODB je od zadarske gradske uprave zatražio prostor za rad, a Matanović upozorava da imaju pravo po gradu nositi ustaške odore, jer tako stoji i u njihovom Propisniku, a HODB je uredno registriran u Uredu državne uprave. Lada Kalmeta / EPEHA



U Zadru osnovana Udruga za ustaše, bojovnike i domobrane, partizanima upis zabranjen! Samo jos nedostaju jevreji, cigani i psi, ali se to ocito iz natpisa podrazumeva.
Osnovano Hrvatsko obredno društvo bojovnika drugog svjetskog rata i Domovinskog rata Zadarske županije (HODB), koje već broji stotinjak članova, a upis u Društvo zabranjen je partizanima !

Svaka cast i to je ocit doprinos demokratskim procesima u Hrvatskoj i borbi protiv starog i novg fasizma. Ta borba je ocito samo saralaza. Sa stadiona se salju jasne poruke i pozdravi onih lica u crnim kosuljama sa podignutom rukom govore sami za sebe a Srbi tu poruku jasnio prepoznaju i pamte.
Komentara ( 0) Pošalji komentar! Permanent Link


8.1.2009

GREJANJE TELO UZ TELO

Zavrnuše nam plin naša vajna braća Rusi jga baš na badnje veče i Božić tako spičeni da dočekamo neko uz grejalicu a neko ko ič nema ledja uz ledja. Možda od ove plinske krize bude i neke vajde pa nam za devet meseci poraste za neki promil natalitet jer se naj bolje čovek ugreje telo uz telo, provereno. Ko ne veruje nek odma proba, vašu lepšu polovinu ako možete da skinite onako furt pa se i vi skinite dok se smrzavate pored radijatura na minus deset, pa jednim salto skokom pod jorgan planinu. Ako vam vaša lepša polovina ne zavali jednu u labrnju il u rebra kad je ledenom rukom uvatite gde stignete onda imate šanse da se još uz nju i zagrejete. Ako vam njena blizina smeta predjite preko toga bar dok prodje ova plinska kriza pa posle možete da zanoćite i komšiluku.
Ako ispalite plinski metak posle tanjira prebranca e onda nek vam je bog u pomoći biće svašta, pomenuće ti oca, familiju selo i zavičaj, reći će ti i ono što ne bi, da je znala da si takva stoka ni mrtva se nebi udala, da si konj, da si ispušten u odgojnoj fazi, da si neokresan i tako to.
Kaže meni komšija što je proletos uveo gas, prodo sam kaljavu peć, prodo sam kamin Alfa plam, prodo sam šporet smederevac e sad mi se kuća pretvorila u zamrzivač, samo da legnem pa naproleće da me odmrznu kad Rusi reše ovaj spor oko toga ko im krade gas. Ma mora da negde je gasovod bušan, gasovod pušća. To se neko ko u Srbiji prikačio na divlje na banderu ili na vodovod pa nikom ne plaća ništa. Mora da se su se zakačili na gasovod pa kraduckaju uz put pa okriviše naivnu U krajinu, ko zna mora da je kriva čim u imenu ima reč krajina. Tu nisu čista posla. Sve ovo sa gasom mi govori da ja kupim još jednu peć koju mogu da koristim za grejanje i kao šporet. Ovaj gas nije neka siguracija, ako ga ja uvedem  garant će da bude neka havarija, teroristički akt u nekoj tamo zemlji tako da će da mi se smrznu pečurke i ja sa njima.
Lepo meni kaže moj deda, bre Srbo svi tvoji se grejali na drva iz naše šume a ti vantaziraš da uvedeš gas, more nećeš se ti od ogrejati, kad zavrnu slavinu a sneg padne do pojasa, u šumu ne može, struja nestane a ti gledaj štaćeš onda. A ja zapenio more deda ne znaš ti da je to tehnologija koju je usvojio ceo svet, da se iz Rusije tim gasom greje cela Evropa. A on ni pet ni šest kaže oćeš dok neko ne počne da krade pa Rusi ugase gas svima pa dok se to razmrsi ima da se smrzneš ko ona stvar. E deda svaka ti zlatna...
Komentara ( 0) Pošalji komentar! Permanent Link


27.12.2008

SRBINA LJUBAV

Kad su delili šta će ko da bude, mene kad su videli nako krupnog rekoše Srbo jebo ga ti, ima da  budeš seljak i nemo da se žališ.
Fala ti bože i gde čuo i gde ne čuo. Što rmbačim ceo svoj vek, što argatujem od jutra do sutra, što gledam kako smenjuju godišnja doba i praznici, pa se i ne kudim i opet velim i ovaj je poso i život za čoveka.

Da vidiš za svog života kako se kroz selo pronose domaćini i fukara bez nekog reda, da umiru i oni koji ne bi trebali, da vidiš kako selo izmiče pred gradom i groblje se stalno puni a selo brzo prazni.

 A seljak da oće da malo stane i dane, da sedne i odmori ko čovek. Ako i sedne njemu presedne, uvek mu djavo kožu dere, pa se misli sta nije stigo da uradi, šta mu je preteklo, pa se u sebi ko mesec ždere i sve tako iz godine i godinu dok snagu ne izgubi dok savim ne onemoća i dotraje.

Seljak dok može da radi on i živi, kad počne da poboljeva, počne da se lekovima krpi e onda mu je sve teže dok ga snaga skroz ne izda i bolest ga sasvim ne osvoji. Seljak ne može da sedi s mirom, da krcka penziju, da sedi u avliji i gleda kako narod ide u polje. Uvati ga sproleća neka muka, pa se čini mi se preporodi i onako bolan opet negde ide sa traktorom, nešto seje a uvek se pita dal će to i da ovrši.

Ako pretera jedared il dvared pa se izvuče on će još malo da poživi da se još malo namuči, da pomisli da mu je preteklo još neka godina rada, i kad se ponada da mu je opet došla neka nova snaga njega izda najednom srce ili pamet pa umre gde ga smrt stigne u dvorištu ili u polju i padne i ugasi se ko sveća.
Ako se to i desi, svi će da kažu, odmorio se mučenik a dosta se i naradio, dosta je i živeo kolko je radio, koliko je samo njiva preorao, koliko je puta ozebao i pokisao.

Sećam se svih godina i onih dobrih, koje su retke a još više onih koje bih tako bio rad da zaboravim al ne mogu. Pamet me još dobro služi u vid fala bogu, jes da ne vidm ona sitna slova na onim papirima u kutijama od lekova a i šta ima veze ko to i čita a i ja neću da vezem pa mi treba tako oštar vid.
Sećate se bre šta se zbi onam kad sam klao Purinu krmaču, mene ona šipka udari po glavi, kad je blesavi i pijani Mane pustio a krmača majala glavom. Evo već me sasvim prošlo fala Bogu.

Imam još jedan mali ožiljak, da je jedan već sam sav u ožiljcima, obe ruke, po telu ni broja se ne zna, na licu od vetra i od muke a u duši su se urezali oni naj dublji koji se ne vide a ipak postoje.

Lepa mi se sve češće javlja da me pita kako sam i šta radim.
Eto sad da vam pričam javi se prošle nedelje ona, baš istina, kaže slušaj ti Srbo nemoj ti mene da izbegavaš, jer ja tebe vidim kao svog naj bojljeg prijatelja.
A ja se našo u čudu, šta mislite da sam travu paso, da ne vidim da me Lepa drugačije gleda, da se ja njoj dopadam, ko čovek.
A i ja nisam od juče, da mi to smeta, sve češće uvatim sebe da mislim na nju, dal će da se uveče meni telefonom ponovo javi.

I taman kad na nju pomislim ko da me tamo negde ona čuje, zvoni mi telefon. Ko će biti, nego ona, ko će drugi da me zove, jedino da je neka ženska pogrešila moj broj.

Kad je čujem, ja sednem, jer tako pričamo da vidiš preko telefona po pola sata, ma sve nam se čini da ima još nešto jedno drugom da kažemo, nikako da prekinemo, pa se posle izvinjavamo što smo opet se dali u te duge priče koje nikako da prestanu izmedju nas.

E Srbo mislim se ako nešto hitno ne preduzmeš ovo na dobro da izadje neće. A šta. Pitam ja vas. Da Lepu ja prost seljak pitam da se uda za mene dotle nismo jelte došli.
Pa sam i ja da ne budem lenj šta ću počo nju da zovem negde predveče kad završim posla pa mi to postade i navika. Pitam ja nju. bre Lepa. Da ne budem ja tebi dosadan, sto stalno tebe vako zivkam. Mozda te ometam u važnom poslu i u tvom životu.
A Lepa srce moje mi kaže. Srbo ja za tebe ću uvek da odvojim vremena i nemoj da se brineš kad god želiš da me zoveš ti zovi. Evo nekoliko dana kad me nisi zvao je sam se bila baš zabrinula da se opet nešto onako nije desilo.
I tako mic po mic. I ona mene pozva da joj uzvratim posetu da ja dodjem kod nje u stan, pa da izaberem na ručak ili na večeru.
Ja sam pre izabro večeru pa sam se mislio da je vodim u neki dobar restoran na muziku, jer i ona ima puno danju posla al ona ne htefe da čuje i veli da hoće da me ugosti i dočeka kako priliči.

Dogovorimo se mi da se vidimo i malo popričamo da ne pričamo samo ko komšije preko telefona, nekako nam se smučilo pa rešili smo da malo to promenimo.

Spremim se ja, iizbrijo se i namiriso sa onaj muski francuski parfem koji sam platio puno para al se ne žalim, rekoh udesio se Srba ko stari fijaker, izaberem svoj naj bolji šešir koji nosim samo kad negde sevte podjem.
Nakrivim ga na jednu stranu i zube operem sodom bikarbonom, tako sam naviko, kazu ne valaj to Srbo će da ti poje gledj a ja to uopšte ne vidim valjda nam taka sorta pa imamo svi lepe i bele zube.
 
Lepi sam izabrao i poneo jednu lepu mali palmu koju sam ja odnegovao i eto mene zazvonim ja njoj pravo na vrata.
Dok sam se peo uz stepenice, u njenoj zgradi su me zagledali i pitali se gde ja to i kod koga idem tako uparadjen. Pa je i njena komšinka se nasmejala kad je videla da sam se nacrtao na Lepinim vratima.

Otvorila mi je Lepa, i ja sam joj nazvao dobro veče, rekoh Lepa činiš mi zadovoljstvo i ukazuješ mi posebnu čast da se vidimo. A Lepa. Ma Srbo mani se, ti si kod mene uvek rado vidjen gost, mani kurtoaziju kao da se već godinu dana ne znamo. Jel tako Lepa. Godinu dana je danas ovaj veceras. Kaže jeste Srbo i veruj da mi je drago pa treba to i da zajedno proslavimo.

Obradovala se palmi i primila je i ono što sam je kao gost doneo, jer ja u tudju kuću ne idem goli ruku a kamoli kod moje Lepe. Vino sam doneo u staklenom balonu, ono novo desertno vino od one loze koja je prvi put počela ove godine da radja. Vino je bilo vanrednog ukusa i ja sam se čudio zar je tako moglo da ispadne.

I te loze sam čuvao i orezivao da se i komšija čudio šta će mi loza koja ne rodi i sve se nadao da će jedared početi da radjaju jer ja u baba Savino proročanstvo nisam uopšte sumnjao.

Tako je i bilo, kad su loze počele da radjaju, ja živ nisam mogao da ih oberem. To je bilo grozdova, bože sačuvaj. I sve kvalitet. Nisam hteo da ga mešam sa ostalim grožđem jer sam hteo da vidim kako je i dal se čemu isplatila moja muka i trud.

Raskomotio sam se, skinuo sam svoj kaput i skinuo šešir, i kosa mi se oslobodjena odma nadigla i postala ko žbun. Taka nam sorta, imamo jaku kosu, i ko u neke ženske ufrćkanu ko da je nako ondulirana. Lepa mi reče Srbo prvi put te vidm u šeširu, jer si stalno sa šajkačom.

Ma Lepa šešir se kod nas u selu oduvek nosi. Znaš ne onaj mali, prečanski i rumunski koji nose i lovci, ribolovci već onaj pravi filcani koji ima streju i koji se posebnom četkom uvek neguje.
U svečanim prilikama, kad idem u narod onda nosim šešir. Lepa kaže da mi šešir lepo stoji ali da mi kosa se više raduje kad ne nosim nikakvu kapu. I tu se nasmejasmo. Da baš. Ovako tršava i grgurava, odma se nadigne pa mi je ko plast sena.

Srbo reci ti meni šta će mo nas dvoje da popijemo pre večere. Kafu, može, neko piće. Kafu Lepa nisam rad, pre bih čaj ali da se ne mučiš oko čaja samo nam sipaj neko piće. Kaže oćeš li rakiju, ima dve tri stare rakije i ona tvoja prepečenica koju si mi proli put kada sam bila spremio.
Ako voliš da probamo jedan konjak francuski koji se pravi baš od grožđa. E može. Da vidim šta ti vrncuzi prave od grožđa, mora da je dobra rakija.
I otvori ona jednu flašu,  vidi se neko mnogo skupoceno piće, omirišem ja, dobroo miriše. Pa reko Lepa da nazdravimo našem poznanstvu eto sad smo postali i puno bliski posle ovih godinu dana. Ja tebe Lepa posebno cenim i ovo veče je za mene Lepa nešto posebno.

I tu se mi kucnemo i probam ja to piće. Vidi se da je kvalitet. Ukus je što no u gradsku kuču kažu božanstven. Pijuckam ja i osim mirisa tog pića osećam i Lepin parfem. Gledam je u toj haljini, koja joj savršeno stoji, niti na njoj da nešto skriva a niti da previše otkriva. Jednostavan nakit, kosa puštena, blago našminkana delovala je sveže i na njoj se nisu ni njene godine mnogo videle. Kao ruža koja se rascvetala, negovana, reko bih naročito na neki poseban način zgodna, da sam se što od pića što od njene blizine i ja upalio i zacrveneo ko da sam se veceras prvi put obrijao i sa devojkom na sokaku sastao.

Tako smo razvezli, reči jedna drugu sustižu, reko Lepa ja obeća da nećeš ti da se mučiš da ćeš da mi pomogneš da spremimo ona jela od pečuraka koja znam i volim da spremam. I odemo mi u njenu kujnu, i ja ti se prihvatim da spremim ta jela, za oko sat vremena se raširio predivan miris spremljenog jela, a Lepa zadivljena je gledala i rekla. Ti si pravi majstor, sve to tako lepo izgleda i htela je da to sve i da slika pa sam ja tu bio snimljen i kao kuvar dok probam i mešam moje pečurke.

Ovo veče je bilo u znaku različitih pečuraka koje su
su bile tek ubrane, ma reko bi, da se ne falim, savršenstvo bez mane, kad sam ih pripremio na razne načine, bilo je tu i onih sa vinom, sa belim lukom, u dve tri salate i kao predjelo sa povrćem.

Sve smo to izneli i stavili na sto i naravno kakva bi to večera bila bez lepe muzike. Lepa je pustila neke lagane naše stare gotovo zaboravljene melodije, neke pesme koje ovaj mladji naraštaj i nezna da postoje. Pa smo se prepustili zadovoljstvu, probanja svih onih pet ili šest jela koja sam spremio. Otvorio sam balon i nasuo sam ono vino koje je imalo neku šuto rumenu boju. U čaši je ispuštalo mehuriće ko da je kisela voda ili da je šampanjsko vino. Kad smo nazdravili, kad je Lepa probala, rekla je da je takvo vino samo jednom probala u francuskoj u nekom gradu i sad opet samnom. Uh reko al me ti nahvali, i ova jela koja sam eto zaludan naučio da spremam a pravo da ti kažem i zdravije su nego meso i bolje se osećam kad njih više jedem. Počeo sam da gledam na liniju, jer sam ja čovek u godinama i treba da već mislim šta i koliko jedem. Ma akde Srbo kakvi čovek u godinama, ti još dobro izgledaš. Uh lepo je to čuti da nemam ono ogledalo i da ne moram često da bušim novu rupu na kaišu.
I tako mi pričamo, prolazi vreme, prodje četiri sata ma ko rukom odnešeni. I na kraju opet Lepa donese neki drugi konjak u nekoj drugoj flaši da posle svega u njenom salonu pijuckamo. Sedimo mi na istom onom stilskom trosedu i zbijamo šale ko da se oduvek poznajemo. I tako malo malo a Lepa mene u priči stavi ruku na moju i zagleda se nalo duže u moje oči. Vidim ja nisam ćorav, da Lepa nije pijana, već da se izmedju nas ko nešto dešava i samo što nije. Dok sam joj pričao o tome da sam iz zemlje glinenog konja izorao, da sam u potesu na temelje i neko spomenje u svojoj njivi imao. Da sam neku ploču uvek sa plugom zaobilazio i nisam je hteo pomerati, jer je ko zna od vajkad ona tu i niko naš je nije hteo da je zarad otkosa žita odatle skloni. Kažem da sam našao i jednu manju figuru od bronze ženu sa lepo izvajanom kosom, reko bi ja ko seljak da je Rimska. Sad niko ne zna kad su oni tu bili, ima nekih cigala sa njihovim pečatima i nešto spomenja koja su u zemlju potonula i samo ponekad neki veliki zajačim i izorem. Ona me sa pažnjom slušala i rekla da to nije čudo jer mnogi krajevi pa i ovaj oko Avale je možda u dalekoj prošlosti bio i sa rimskim naseljima prošaran. I tako mi pričamo o prošlosti a o nama ni reč. I odjednom nekako promenimo temu i vratimo se na onaj slučaj kad sam bio ranjem onomad onom djavoljom šipkom. Reče mi Lepa da se bila puno uplašila i nemoj da se čudiš Srbo jer ja prema tebi nešto osećam p i to moram da ti kažem. nemoj da se čudiš, ja nisam dete, ja sam žena koja poznaje sebe i moja osečanja prema tebi su više nego prijateljska.
I tu je stala. Lepa ja više ne mogu da se borim, moram da ti kažem, možda i ne treba ali nemam se više kud.
Ti si Lepa meni prirasla za srce, nekako od samog početka i svakim danom sve više si mi u glavi ja sa tim više ne mogu da se borim i prosto se bojim našta ća to da izidje. Ne bih da te razočaram i i uvredim jer smo postali dobri prijatelji...Srbo šta hoćeš da kažeš. Da ti se kao žena dopadam. Da Lepa. Ti si me osvojila kako ni jedna nije. Sve naše razlike, tvoje obrazovanje i kultura su me plašile ali ja svom srcu da budem sudija ne mogu. I najedared Lepa svoje ruke obisnu oko mog vrata i poljubi me. Poljubac je bio lak ko kad te dotakne cvet ili leptir kad mi stane na ruku u polju. I zatim je naslonila se na mene i svoju glavu stavila na moje rame.
Privila se uz mene i oseča sam kako joj kuca srce. Moje je tek počelo da luduje i ja sam je prvo poljubio u kosu a zatim je ona podigla glavu i onda smo se poljubili da smo se pogubili u tom poljupcu. Njene usne su bili meke, prosto su me izazivale i svaki novi poljubac nas je obeznanjivo da smo predali jedmo drugom i prosto ko da smo oduvek jedno u drugom uživali se time zaneli. Njeno telo je tražilo moje i kao stari ljubavnici smo jedno drugo skidali, bez žurbe uživali i mazili se. Nekako ne planirano, ne očekivano smo završili u krevetu i ta noć je bila naša rajska bašta, gde smo procvetali kao naj lepši cvetovi.

Nakon naše stišane strasti i užitaka smo utonuli u jedan prelep san, ja sam je držao u svom naručju rešen da je više za živu glavu ne ispuštam.

Probudio sam se po navici rano, ona je spavala na mom ramenu, meškoljila se i gotovo da mi se smešila i u snu. Razmišljao sam dal je ova noć samo plod naše želje, strasti, jedan ljudski zov da posle te noći ne ostane ništa i sve bude kao što je i pre bilo.

Plašio sam se šta će da se zbude sa nama. Kako će sve to da se odvije izmedju mene i Lepe. Nisam hteo unapred da ništa planiram, da ne baksuziram, jednostavno sam uživao u trenutku, a u sebi sam molio boga da sačuvamo ovu našu bliskost i da nas nešto ne razdvoji, da se ne ispreči ono sve što je kao zid se podigao izmedju nas.
Komentara ( 3) Pošalji komentar! Permanent Link


20.12.2008

MA DAJ MACOLU...

Dok se i naši vlasi ne dosete pa izglasaju Novi zakon o poljoprivrednom zemljištu te njime propišu visoke kazne za svaku stopu neobrađenog zemljišta još će nas seljaka i biti. A kad stupi na snagu takav zakon e onda će biti da je djavo odneo šalu, biće steži kaiš, a na seljaku nema ni pantalona a ni gaća.

Pa će se seljak pitati što će ti zemlju obrađivati kad zbog uvoznog lobija na svemu što proizvede izgubi, oni koji se od toga okoriste ne gledaju ni na seljaka ni na državu.
Samo toliko da potraje dok se oni ne okoriste a posle potop. A seljaki jedino preostaje da poseje kukolj pa da im preda pšenicu ili kukuruz na kukovo leto.

Svako seosko domaćinstvo koje danas ako je ozbiljno gazdinstvo, proizvodi hranu za tržište, za izvoz ili za sebe, za svoju upotrebu i potrošnju. Tako se osim za prodaju se uvek rane i debele svinje koje mi na selu zovemo ubojnice.

Ako je domćinstvo bogato i kuća jaka, u toku godine se zakolje, uredi, spakuje u zamrzivač i osuši puno mesa i kobasica napravljenih od nekoliko debelih svinja.

Na selo su prodrle neke nove sorte svinja koje su potpuno promenile način gajenja i ishranu svinja. Nekadašnje poludivlje svinje mangulice koje su se i u našim šumama žirile i tako se debljele i rasle, zamenile, neki Jokširi, Landrasi, Pitrueni i bog te pita još kakve ukrštene sorte.

One su sa sobom donele i nove bolesti, a boga mi i neke navike. Neke su vrlo izbirljive ili kako ja volim reći brljive u ishrani, osetljive na hladnoću, ili vrućinu, na njih ne smeš ni da podvikneš jer odma dobiju ko čovek srčani udar od stresa.

Nekada se prosečno jedna debela svinja hranila od godinu do godinu ipo dana. Tako su one rasle i debljale se pa su postajele tako velike preko dva i po metra dužine i do četiristotine kilograma žive vage.
Čudovišta koja su imala prevelike zube, veliku glavu i narav koja je zavisno od sorte bila vrlo različita.
Neke su bile mirne, jedva se kretale na svojim niskim nogama, a druge su bile vrlo agresivne i znale su da se podignu na ogradu svinjca očekujući hranu. One su svakako poznavale onoga koji ih hrani i čisti im svinjac, inače bi bilo zlo da tamo udje ko ih ne poznaje.

Svinjokolj je posao na selu koji zahteva odredjeni napor i spremnost da se u toku jednog dana zakolje i uredi čak i tri velike svinje. To svakako ne može da učini jedan čovek pa se mi seljaci jedan drugom ispomažemo i zovemo se kako kome kad treba.

Od malena se navikavamo na taj posao koji svakako nije lak ni lep ali i njega neko mora na selu da uradi. Hteo ne hteo moraš da naučiš da zakolješ svinju, tele, a boga mi i ponekad i june, krave i bikove mi seljaci retko koljemo jer ne volimo da koljemo onu stoku koju smo mi ogajili.

Ja sam kao dete gledao kako majka kolje kokoške, guske, patke, ćurke a za ostalu stoku je bio zadužen otac. On je znao da brzo zakolje, na gredu sam podigne telw, uredi ga i zatim meso iseče i pripremi kako treba za prodaju.

Malo dete se ne pušta da to gleda, ali već momčićina koji su već ogaravili brkove se dopušta da pomažu i čak zakolju i urede svoje prvo prase ili jagnje. Krupniju stoku su klali stariji i iskusniji, oni kojima je taj posao postao kao i svaki drugi.

U svakoj kući onaj koji taj posao radi ima i neku spremu, neki alat. Tu su različiti noževi od dobrog čelika, jaki, oštri, šiljatih vrhova i žilavih da ne puknu kad treba probiti tvrdu svinjsku kožu. Osim noževa koji se retko preko godine koriste, tu je seckalica za meso koja se montira na neki drveni sto i sa kojom se seče sve, rebra, kosti i meso koje će se tek sušiti. Ta seckalica je dobra jer se sa njom lako iseče i pečenje o slavama i preslavama.

Satare, sekirice, testere za meso kao i veliki sto i panj treba da u kući imaš gde se to meso posle seče i tranžira.
Za topljenje masti su naj pogodniji velik kazani zvani ranije, ispod kojih loži vatra. Kada se salo otopi ono što ostane se stavi u mašinu za cedjenje i ono što ostane su žuti ko dukat, ukusni čvarci. Iz njih je iscedjena mast, lepo se usole i u hladnom čuvaju za potrošnju. Čvarci se ne jedu dok su vrući jer te može proterati od te masnoće.

Za mlevenje mesa se koriste velike mašinice, ponekad i električne na koje se montira jedan levak i pomoću njega se pune kobasice.
Meso se obično usoli i stavi u salamuru pa se posle u pušnicama na finom dimu, dimi i suši.
ne retko se desi da se mast otopi u mesu pa da u vatru padne , da se meso i slanina zapale, pa ako nisi tu da ugasiš vatru sav tvoj trud ode u ništa.

Sad bi mi neko reko, bre Srbo ti ko da nam držiš predavanje, predji na stvar šta si teo da kažeš bre ima sline da nam udare od tolikog suvog mesa, čvaraka i kobasica.
Eve sad ću.Teo sam da vam pričam, zovne mene komšija da sabajle dodjem da zakoljemo i uredimo neke njegove debele svinje. Reče on dodji bre, ne mogu sam, ovi moji sinovi ne mogu ni da gledaju kad se kolje a kamoli da mi pomognu.

Reko je da će doći i Mane. Uh kad reče Mane a mene nešto podbi pod grudima, jer znam da to na dobro neće da izadje gde se taj baksuz pojavi.

Ujutru sam završio brzo ona posla oko stoke, pa se spremim i dodjo kod komšije Pure. Žena mu stavila kafu, a mi da ga ne odbijemo i sa njim da popijemo po jednu rakiju. Nasuo on meni, ja je okusi al me neka duja udari u nos, uh maladu joj nedelju al smrdi džibruša, pa kisela, ma nije mu za manguru. Al ćutim i kao pijem i sve gledam gde da je prospem al da me oni ne vide. Mane vidim ne vide joj manu pa mu bi malo pa nasu i drugu rakiju sam. U tem stiže i kafa, skuvana tanka i slatka, ko da je kući nestalo kafe pa samo obojila vodu. Nemade se kud, popijem tu nazor kafu, a Pura veli da mi dospe još jednu rakiju. Reko nemoj jer sam sabajle već jednu popijo pa mi je i ova višak jer sam sebe tako obročio.
A crni Mane popio tri pa strusi i četvrtu. Uh reko od ovog nam neće biti neke vajde ima više da bude štete nego koristi.

Odemo mi odma u svinjac noseći one štranjke skojima bi joj namaknuli na noge da je izvedemo. Stojimo pored betonske ograde, a ona se digla na zadnje noge, ko ala.

Sad trebe neko da udje u svijnjac, mi se zgledamo, ko će. Reko ja Pura je poznaje, ma jok, on reče da svinje i ne pogleda, sve to ona njegova mučenica žena mu Zora, rani, poji i čisti, on ne prilazi čak ni kad se svinje prase.

Uh lebac mu se ogadio. Šta će mo sad. A tri svinje trebamo da s obalimo. Sad ja nije da me stra, da imam zort. nego da se on ne ljuti, da bi ja da mu vodim poso u njegovoj kući. On se nadje u čudu, pa ko veli. Aj ti Mane, leba ti, mladji si udji da je namakneš štranjku na nogu. Mane se na Puru čisto izbeči al nemade se kud, već ga ,malo uvatile one rakije pa bio ko hrabriji, uze onau štranjku pa u obor. A ona svinja ušla unutra u drugi deo svijnjca gde spava i samo rokće. Grdiii. Mane stao da joj udje unutra ne sme, ona se naoštrila i samo što nije jurnula na Maneta. Reče Pura. Daj joj kukuruza da je navabimo da izadje. Ma jok. Ko da zna, ne ide joj se pod nož.

Stoji Mane i drži onu štranjku i vabi je, oic, malena, aj, oic ljubavi, ma sve joj tepako da mu je švalerka. A ona ne brenuje, samo se ukrutila, ukopala se ko bik na koridi samo sto još rogove nema. Vidim ja da ća ovo naše klanje da bude reko bi vako prosto, jedno velikoo sranje. I odjedared ona krete, pa kad jurnu sunce ti kalajisano na Maneta. A on se nadje u čudu šta joj bi, pa kad svati dreknu. Joooj. Joj mene. Jojj majko moja. Pa ripi na onu betonsku ogradu, Iskoči mane od zorta ko da je zec. Meni došlo da smejem, al reko gde ide jebem joj lebarnik.

E sad se Pura i ja zgledasmo, šta sad. Mane stao da bogorada. Da joj jebem sve. Da me krme skroz pocepa. Da ostanem doživotan valid. Jeste videli umal me nije apila za jajca. Ubledeo mane ko krpa, stao da drkće ko prut i jebe svinji sve živo.

Šta će Pura uze onu štranjku i udje pa stade i on da joj se umiljava, tede da je još i češka, pa sve viče OOHO, OHO, pa krenu, sago se da udje a ona sagla glavu, zauzela gard i sprema se da dočeka Puru. Ja držim vrata da mu otvorim ako bi navaila na Puru jer on nije tako lak da iskoči ko Mane preko ograde. Da vidiš belaja krete ona na Puru, ko drumska krstarica. u njoj trista pedeset kila garant. Ala božija. Ma Pura je izleteo iz svinjca ko metak. Jebe joj joj dete, jebe panaiju, skida sve mrtvo i živo sa nebesa. Vidim ja da je loše sve krenulo ima da se napatimo.

Mane kuka, ma to nije svinja to je zver, oće da nas pocepa. Ma ćuti bre Mane, pa nije pametnija od nas. Sad ću ja da je dodjem reda. Viče Pura, oće da zove Zoru da ona dodje, jer je poznaju svine.

Kud bruke da nam žena za klanje svinju vata. Ma jok bre Puro viš kako je luda sad osetila nož pa bi i nju da pocepala, nemoj.

Nego imaš ti macolu. On me pogleda, nije mu jasno. Imam onu od pet kila. E baš tu. Daj. Donese on. Dobra drška dugačka. Reko sad ćeš ti da vidiš, da te ja molim da izadješ ako ne možeš da gledaš. Udjo ja a ona sad već silna ko veli kad sam onu dvojicu isterala i ovaj će ko zec da odmagli. I krete ona ko tajfun na mene, ma sila. A ja zamanuo iz sve snage. Pa kad je opiči po sred glave. Ukopa se u mestu. Stade. Glavom levo desno. Ko će onoliku silu jednim udarcem zaustaviti i lobanju joj probiti. Ošamućena, samo mlati glavom, ja dok se ona tako ošamućena obadaše, joj namaknu prvo jednu pa i drugu štranjku i reko da je polako pustimo da izadje. Ma jok. Ukopala se i neće. Vuku oni, da bi je pomerili. Ma kaki. Ona ni pomisliti da krene i da izadje. Otvorili mi vrata, viče Pura, ajde Belka, oiic, pa bi da joj baca kod vrata da izadje. Ona ni da čuje. Uh. Ova nam zaprži skroz čorbu a još nismo ni počeli da koljemo.
Ma reko nema leba. Pa opet stado ispred nje. Ona već skoro da se bila povratila. Već me merka, sagla glavu i sprema se da juriša. Bori se i ona za život. Šta ćeš živinče je to. Svakom je život mio pa i njoj, njen svinjski.

Reko sad ako je ne s obalim sa sledećim udarcem ima da me ujede pa sam ga najebo. Jer na to mi mi je sve ličilo.
Ona bi kao da krene i nebi. A ja u tom trenu njene neodlučnosti zamanu pa je udari. Kao da sam udario u kamen, puče nešto, ona klecnu i pade na kolena ko čovek. Uh. Reko daj sad nema druge da je ovde prikoljemo. Daj nož. Veli Puram daaaj sad ću ja.

Ma jok bre pusti bre ti Srbu. nećuuu daj meni oću ja da joj presudim. Dobro ajd jebala te tvoja svinja. Udje on, drži neki nož, širokog sečiva, jes malo podugačak, na vrhu vidi se ko kurac tup, mi je oborili i nakrenuli. Pura uzeo onim nožem da džara, pa nešto bode, al da joj naudi ne može. Utom poče i da psuje. Puko mu nož. Očenule se one
plastične korice . Što bi ja reko nož za kurac. Ma reko ljudi oćemo li da koljemo il da se vode igramo. Reko jebo nož, ko da si došo salatu od kupusa da sečeš a ne svinju da kolješ. Odo ja da donesem moje noževe zajebi ovu radnju.

Donesem ja svu spremu, jer me tako nervira kad treba poso uraditi a nemaš sučim. Uze ja nož, prekla je jebem joj lebarnik ko da je pile.

Da je izvučemo. Probamo nekako. Ma kaki nema šanse. Dotera on traktor, vežemo je lancem i polako je izvučemo na beton na sred avlije da je slamom opalimo. Doneo on balu slame. Uzmemo pa svuda oko nje stavimo slame i na nju pa je pripalimo. Obično uzmemo imamo neke motke da pomeramo slamu kako sagoreva da bi i dlaka bolje izgorela. Slama se obično stavlja pod glavu, više pod noge naj manje pod stomak da ga vatra ne uhvati i posle popuca i izgori skroz koža.

Dan nije bio loš, nije bilo ni toplo, ni ladno, al duvaše neki vetar a plamen ide čas ovamo, čas onamo. Nagutasmo se dima a ona jebem joj kolač ko mečka. Dlaka joj oštra i velika pa se i ne pali lako. Pogoresmo mi treću balu slame, a ona ko da je nismo ni palili. Dok smo palili kašljali smo i psovali. Maneta uvati plamem pa mu izgore trepavice pa mi došlo dal da se smejem il da kukam al neću bre ne ide to.
Ma ljudi ovo vido nisam, sa jednom balom svinju opalim a ovu ni četiri ne mogu ništa. Ma reko daj da mi nu oderemo jer ima da se podavimo od ovog ljutog dima.

Vežemo mi nju opet lancem i podignemo na onu moju dizalicu jer Pura je mislio da je dižemo na ruke sa kratko drvo i na vrengiju da uvćemo i motamo. Lud čovek svinja trista i pedeset kila da je dižem na motanje.
Al ćutim ja i reko evo tu je dizalica u traktoru. Okačismo nju, ja skočim da joj se najebem majke. Navalim ko na tudju i iskasapim je nije proslo vise od sata ja sam je svu iskomato i samo je njena velika glava govorila koliku sam aždaju savlado.

Ajd sad i sledeće krme dodje na red. Bi ono kao malo mirnije i nije kidisala ko prva na nas. Ja joj pod noge poturi one štranjke i nekako izadje i ona napolje al nece da ide nego stane u mestu i stoji ko magare a ti plači. Mane joj drži glavu sajlom koju sam doneo a ona se ukipila pa samo mlati glavom. Reko bre Puro daj da joj tu udarim metak, pa uzmem moj pistolj za stoku i zveknem joj jedan metak pravo u čelo. Ona klecnu i na kolena. Reko gotova je da je sad tu prekoljem. Al djavola, ja kleko i krenuo da je dovršim a ona krete ponovo da mlati glavom.

Mane kako se rodio nije valjao kud pusti onu sajlu a ona sipka mene pravooo u glavu. U svece sam prebrojo i video. Ko da me udario brzi voz. Reko sta to bi, ko me udari odjedared. Ma skoro da sam lego pored nje. Pipam ja glavu, ne osećam da krvari, al me boli za oči.

Ma reko zajebi daj da radimo, daj mi prvo čistu krpu, daj rakiju i stavim ja na glavu pa ozgor šajkaču. Opalimo je provizorno i odma je okacimo da i nju oderem. ja nako besan jer sam nagrajiso kod Pure sa ovim njegovim ubojnicama, kasapio sam onu svinju krvnički. Viče Pura bre Srbo polako ne idemo na trke. A ja se raspomamio, glava me boli, čvor na glavi cini mi se poraso ko jaje.

Dok smo se mi obadali oko ove druge veterinar nam javi da je meso od prve dobro i da je za upotrebu, pa se i mi onda ko prevatismo.

Uzeli smo da da malo jedemo, meni pripala muka, dal od onog udarca u glavu, ko da sam dobio potres mozga. Pojede ja jedno parče mesa kolko mače. Ne ide. Stavim opet na glavu novu krpu s rakijom
i reko odo ja Puro a vi sad završite ostalo ja nisam više za ništa.

Odo ja kući, ostavi im sav alat al tamo mi se nekako sloši još gore. Ona šipka me dobro opaučila, onaj blesavi Mane kad je pustio da me udarila direkt nebi zenuo. Al me udarila pljoštimice. Nije mi ni rasekla mnogo kolko za dva nokta. Odem ja u ambulantu. Doktorka uzela da mi pogleda, reče bre Srbo šta učini od onog čoveka ko te udari u glavu. Reko sestro slatka onaj Mane pustio sajlu kad je krmača mlatila glavom a ona šipka mene lupila direkt u glavu.

Reče ona. Imo si sreće Srbo da te udarila malo niže ne bi ni zenuo. Ona šipka te rasekla evo tri santimetra, nije duboka rana, ne mora da se šije ali mora da primiš tetanus i možda da snimiš glavu. Ma ako treba da primim da primim. Jer jes da nije zardjala i da sam opro s rakijiom to mesto dvared al opet ko zna da se ne zagadi. Stavi ona meni tampon pa posle i zavi mi glavu. Stavim ja šajkaču na vr glave ko strašilu i ajd kući ma kako snimanje nisam jo posto glumac.

Opet malo uzo da završim neki poslova kod kuče a meni još u glavi nije u redu ko pre. Popio ja jedan aspirin protiv bolova i lego da se smirim. Nije prošlo pola sata a ono zvoni telefon. Ko je sad. Digo se ja jer nisam doneo bazu telefona kod mene. Alo. Ko me traži. Lepa. Kako reče Lepa a meni srce zaigra. Jesi ti Lepa. Kaže. Jesam. Pita me šta radim. Reko ležim. A ona ko da zna da nešto samnom nije u redu. Pita jel tebi nešto nije dobro. ma reko ništa mi nije samo me malo boli glava. A ona pa što te boli glava. A ja pa od šipke što me opaučila po sred tintare kad je Mane pustio sajlu jer je svinja mlatila glavom pa umal me nije nagrdila. Kako je ispriča to. A Lepa će ti. Ma nemoj da mi pričaš. jesi bio kod lekara. Jesam previli me i rekli da legnem jer možda imam potres mozga. Pita me jel sam išo da snimim glavu. Ma jok Lepa. Znaš ti da sam ja tvrdoglav, a nisam još bio glumac. Srbo nemoj da se igraš sad cu da dodjem i da te istučem. Uh nije mi dosta što me ona šipka zveknula još i ti da me tučeš. A ona zbilja reče. ja dolazim kod tebe za pola sata. I stvarno eto Lepe za pola sata. Kaže odma da idemo na kliniku da ti snime glavu.

Ma nemoj bre Lepa, tvrda je moja glava al ko će nju da ubedi i ja šta ću sede sa njom u njen audi i na kliniku. Tamo nismo ni čekali jer ona je već kontaktirala doktora koga je lično znala i on nas primi pa me odma posla na rengen. Snimi on mene i pogleda, kaže nema naprsline, nema unutrašnjeg krvarenja, jeste da je čvora povelika na glavi al to nije strašno malo obloga i spašće. Vratimo se mi u selo, Lepa skuvala nama po čaj, ja ko bolesnik ležim i gledam je reko da me onaj blesavi Mane ne ispusti onu sajlu i da moja glava ne vide onu šipku nebi ni došla.

Svakako ću da mu platim piće kad ga vidim u kafani zalužio je neka je i pogrešio u tom zlu da i to na neko dobro izadje, pa da meni dodje moja Lepa, ljubi je Srba u ono njeno oko garavo.
Komentara ( 8) Pošalji komentar! Permanent Link


13.12.2008

KAMEN

...

JEDNOM STADOH NA KAMEN

SA PUTA GA JEDVA DIGOH

U KUĆU GA ZA VRAGA UNESE

PA SAM SE NAD NJIM USPAVAO

OBNOĆ ME TAKO NAŽULJAO

SVE ME DO JUTRA BUDIO

VIDEO SAM MU SENKU NA ZIDU

RAZBOLEH SE OD PITANJA

ZAR MI U KUĆI KAMEN TREBA

DA MI U SNOVE KAMEN UDJE

PA MI JE I SADA TEŠKO

KO DA MI JE KAMEN

U DUŠI OSTAO


Proterani beli luk



Seljak je prost čovek, a to ko misli da je seljak budala što kaže za sebe da je prost, onda se prevario grdno, oduvek se u selo kaže za čoveka prirodnog, skroman, duševan, prost čovek. Njega odmah razumeš, ne govori što mu na um padne, ali sve što kaže je prosto kazano, pravo rečeno, kao bratu, bez uvijanja.

U mojoj familiji se radjaše zdrava deca koju su od malena stariji tukli kad zasluže i terali da jedu beli luk, kad se prehlade istucaju beli luk pa im kao oblogu previju na tabane, dok im miris i bolest na na usta ne izadju. Crni luk je bio odma za njim, govorili su nam ako ne možeš  ga jedeš ko jabuku onda i nisi muško.

Od crnog luka sa medom se pravio lek koji smo mi kao deca pili kad počnemo da kašljemo. I mnoga jela su nisu zaobilazila beli luk, lučene paprike sa belim lukom sam jeo od kako znam sebe. Kada sam prvi put probao ren, koji je otac vadio u bašti, čistio i rendao sam počeo da plačem ko da sam nešto skrivio.
Ako ni otac nije pri tom rendanju korena zaplakao taj ren nije ni valjao. Pa smo nekako i taj ren po malo probali i po kašičicu znali pojesti da nam posle toga prodje ljutina kroz nos udare suze zdravo na oči.

Uživao sam docnije u paprikama koje su punjene šargarepom i renom. A u svetu mu nedelju kako je obikavao reći deda kada je uz jelo znao pojesti po pet ili šest otrovnih papričica feferonki. E to smo mi deca zaobilazili i radje smo se nečim sladjim bavili nego se tim malim žutim il crvenim papričicama oljutiti da psujemo nedelju i sve svece. Svake jeseni se spremao i poseban ajvar od tih malih papričica. Ko je probao to mogao je da oseti da mu dim izlazi na uši a vatra suklja na usta.

Da progovorim nešto o rakiji. Rakija se u selu pije skoro svakodnevno. Pa bi svi na ove moje reči odma mnogi pomislili da su seljaci neke pijandure i ispičuture. Ma jok bre. Rakija se pije ali ne ona koju vi mislite da se pije. Retko se pije u toku nedelje rakija koja je ljuta i koju svi zovu prepečenica. Pije se brate brlja, popije se dorektno iz flaše par gutljaja kad podješ da čistiš štalu i razbacuheš djubre, popije se brlja kad riljaš baštu, kad kosiš travu, kad sečeš drva na drvljaniku.

I sve što si popio treba da izadje na znoj, ako si osetio da si se rakije napio, onda nisi čestito ni radio već samo sedeo pio tu meku rakiju pa na kraju zabrljavio.
Samo o slavama ili praznicima, kad neko u kuću dodje se gostima sipa naj bolja ljuta rakija. I tada se pije pre jela ili kad se mezi uz suvo meso, slaninu i kobasice. A i to se izbegava jer čovek je ala za koju se kaže da se nezna gde je bušna, šta taj može da popije i pojede ni kraj mu se ne vidi.

Čoveka koji je bednik i koji voli mnogo da zanoveta, kažu valjda zato da je izelica, da mu nikad nije dosta pa se nastavlja u svadji i samo nakureće, što bi se reklo prebacuje nekom nešto, a kad nekom kažu nemo bre da si brljiv, to je taman zbog toga što se valjda prepio one rakije brlje pa zabrljavio i ne vidiš ništa.
Da se opet vratim na početak i kažem da mi je beli luk baba stavljala kao detetu u džep, kada sam se kao dete rodi stvaljala mi u kolevku, a kad neko stran iz tudje kuće je ljubomoran pa bi da nam time zlo neko navuče svojim urokljivim očima , baba Sava je znala reći, kamen ga okamenio, beli mu luk u očima.

I sve se nešto vrtimo oko belog luka i da je seljački običaj da da se na trpezi nadje i neki čenj tek očišćenog belog luka koji će se uz slast sa mesnatom slaninom pojesti. I sve to beše tako dok se nekako i taj beli luk protera iz kuće, pa se onda protera i crni jer i on malo manje smrdi al opet smrdi, pa smo proterali i ljutu crvenu i belu rotkvu. A ja ne mogu da zaboravim kad neko prebira jelo pa sve što mu se iznese mu se ne svidja, onda je baba sava govorila. O dete, bog stobom, a šta bi ti, rotkve strugane.
Iz jelovnika se polako proteraše ona naša prosta jela koja su vekovima ishranila narod.

Baba je imala običaj da kaže, za svaki dan je bog dao po jednu biljku. Pa je tu baba Sava znala da rasporedi sve ono što na našim poljima i u našoj bašti poraste. A neka specijalna jela su bila retka i samo su za slavu i velike praznike iznošena na sto. Govorila je baba Sava da čovek sa hranom pojede i svoju bolest, onima koji su kod nje dolazili da mu boljku izvida je znala reći kaži mi šta jedeš da ti vidim kaka te je bolest napala. Kao da je znala da sve što je preterano i jednolično u ishrani vodi u bolest.
Treala nas je da jedemo semenje bundeve, što nama i nije bilo teško, pa smo jeli od kajsije mrezge al ni to joj nije bilo dosta pa sam i seme jabuke, kruške ili breskve mrezgu pojesti morao. Ona je znala reći da je u semenu zdravlje. Pa sad meni to tad nije bilo jasno, pa sam lupao glavu zar seme raznih biljaka osim što biljku iz zemlje pokrenu da niče može i čoveka da od nekih boljki leči. Pa sam gledao tice, i nekako mi je to bilo jasnije kad one biraju od svega raznog semena baš ono koje im uvek godi.

Da ne nastavljam i baba Sava mora da me tamo negde već čuje što je spominjem voliko, pa bi ona rekla, narode protero si zdravlje iz svoje kuće, ono što te štiti si ocrnio i ponizio. Ko nezna neka nauči da čita u Engleskoj se beli luk skoro i ne koristi pa se narod mnogo poboljeva od srca, bolesti krvi, srca i kojekakvih nevaljalština, a tamo u Koreji je to gotovo nepoznata bolest jer narod oduvek što bi se reklo smrdi od glave al to očiti njima ne smeta i duže žive i manje se pate od masnoće u krvi koja ubi gradan narod. Nego da se ja ne pravim mnogo pametan, pa da neko kaže o semu ce seljak da prica nego o rakiji, o belom luku i slanini koja je rekoše štetna, pa i mast od naših svinja, pa opet neki malo ispitaše pa videše da ni taj zejitin nije baš tako zdrav. Dodjoše na jeste da je ipak seljak imao pravo da i ta masnoća slanine i ta mast koju smo kao deca mazali na lebac ima neka lekovita svojstva.

Tede vam reći da ponovo vratite zdravlje u vaše kuće, da jedete ona prosta jela od povrća da malo ili više smrdite od luka ako vam srce preskače pa će te duže da živite i zdraviji da budete.
Ajd u zdravlje, pa da se jopet vode čujemo ko da smo neki rod, ko da smo jedno na drugo preporučeni.
Budite u jelu, kakvi ste i u poslu. Ako vam je posao težak i jelo neka vam je jako i začinjeno. Ako se pred spavanje prejedeš celu noć ćeš da boluješ i jutro mrzovoljan ćeš da osvaneš. Ako ne veruješ sebi da treba da smanjiš sa jelom i pićem, veruj bogu i dobru se nadaj.

Pa i ja ko neki crkvenjak da nešto kažem, znaj da postiš da svoju dušu očistiš, da se ona tako spremi da duša bude mirna i blagorodna u vreme velikih praznika i iskušenja. Onaj ko se samo mesom hrani, u zver se pretvara i krv mu naposletku u glavu udari pa ga i bolest napadne. Ne kažem sad da treba samo travu da pasemo ili da kao tice semenje jedemo al u svemu nam treba neka mera ako mislimo sebi i drugomu dobro.

Komentara ( 0) Pošalji komentar! Permanent Link


5.12.2008

STOJANOVE ŽENE

Zar postoji gore selo na ovom svetu, nego što je Gladjevac, ako postoji mesto za koje se može reći da je rupa onda je Tošinovo, ima li gora vukojebina nego što je Milovo Gornje, gde je kao na kraju sveta i poslednja kuća Miloša Marića, na brdu koju su zbog velike strmine nazvali Jovin Zub, zakačila se i visi kao da je prikačena štipaljkom za oblake.

U sva tri okolna sela možeš da živiš ako ti je vrana popila mozak, ako si se rodio zato da se u životu ko nadničar zlopatiš, ako si se rodio kad je Bog već podelio nekom pamet, nekom sreću a nekom zdravlje i bogastvo.

Gladjevac je u prošlom veku bilo veliko i bogato selo, pa se tako bez puta i struje, samo od sebe nekako ugasilo i svi se iz kuća nekako neprimetno preseliše ili u Palanku, inostranstvo ili na već obraslo u korov i koprivu zapušteno seosko groblje.

Sad je to selo kamena pustinja sa polusrušenim starinskim kućama, sa zamandaljenim vratima i prozorima.

Stoje drvene i kamene kuće, koje su nekad videle i bolje dane, sad ostarele povijenih krovova koji se ruše pod teretom godina i snega.

  U Gladjevcu u omanjoj staroj, srpskoj kući, sa dugačkom i širokom verandom sa drvenim lukovima je poslednji starac Stojan Bjelobrk brojao svoje uboge dane. U kući koju samo njegovo prisustvo sprečava da se sruši, živeo u svojoj osamdeset sedmoj godini.

 Za života nadživeo je tri žene, sahranio ih kako dolikuje i ožalio kako i priliči, udario svakoj lep i jednak spomen i medj njima napravio sebi kao muškarcu kao što je običaj, malo veći sa slikom iz mladih dana u crnom kožnjaku, sa šeširom i skoro španjolskim ufitiljenim brkovima.

Prvu sliku na kojima je Stojan malo ulepšan kao i lik njegove prve žene je uradio seoski fotograf Sveta koji je poodavno umro pa su dve druge tako izostale i Stojan nije bio te volje da ih uradi u Palanku da ga ne čuje zlo.

Ali to se i zbi pa se i one nekako ko da su istim virusom zakačene brzo jedna za drugom pomreše i Stojan osta sam iza njih kao pustinjak, sa sinom koji se negde izgubio u svetu ratujući kao avanturista u nekim stranim vojskama.

Oženio bi se Stojan al se proču da mu žene umiru pa se i druge žene poplašiše da njemu jedna za drugom žene naprasno umiru pa se i Stojan manu ćorava posla da se  pod starost opet oženi.

 Na zidu je visila jedina njegova slika, Videla se karirana košulja i osmeh kojim je porazio toliko lepih udovica i zanosnih raspuštenica, toliko neudatih službenica kojim je nosio dva puta nedeljno sir ili meso, pa se tek u noć vraćao ponekad i već pod gasom jer je svuda ga čekala kafica, ljuta rakija, ručak i spreman pun krevet.

 Zavoleo je Stojan vrlo svoje mušterinke koje je rado obilazio i koje su u njemu videle spasioca u svom sumornom i dosadnom životu okružene propalicama i pijanicama. Nudile su se one njemu da bi se Stojan oženio kojom ali je Stojanu  nekako više pasovalo da žene menja i svuda bude rado vidjen gost koji ne samo da je tu neskrivenu želju imao, već izvesno i retko prijatna telesna zadovoljstva.

Tu je i našao sebe kao nekog ko osim tog posla da odnese sir. jaja i meso, ima i taj cilj da razgali i natera osim svog još neka ženska srca da brže zakucaju.

 Tako su i one već ko ruža uvele, počele da se uredjuju, doteruju, kosu farbaju, da lepo namirišu i pred ogledalom se češće pogleduju jer Stojana treba uvek lepa žena dočekati.

Znale su one i nos ih nije varao da je Stojan bio vredan čovek, tačno su po mirisu znale, po parfemu na koji je Stojan mirisao dal je prvo svratio na prvi sprat kod Rose, ili se prvo popeo na peti sprat kod Stoje ili je odmah sa vrta u prizemlju ušao kod Mile.

 Sa prozora su ga videle kako stazom kroz parko dolazi i već su na sto escajg stavljale i rakiju sipale. Stojanu su ti dani koje je dočekao da mu ona stvar koja mu je u životu toliko problema zadala mu se i pozlati i njegovo ime izvede kof njih na dobar glas. U selu je Stojan bio medju poslednjim koji je držao krave i ovce i dok su mu žene bile žive su mučenice muzle i sirile pa kako se one na groblje preseliše i Stojan se obiknu da krave muzilicom izmuze, opere vimena i natakne lule i sedi dok svo mleko u kantu ne izmuze iz vimena svake krave.

Pošto je u kući seljačkoj troškova puno i krave je držao iz nužde da u kući uvek mu nedeljno mu udje neki dinar koji je on u fijoku ormana u svojoj sobi pod ključ stavljao.

Sve je teklo po ustaljenom redu, kao i svake nedelje je trebao da odnese sir i jaja po kućama u nedelju kad inače nije voleo da radi u polju.

 U zgradi su se već radovale tri žene i razmišljale šta će da mu za tu priliku spreme i kako će da ga kod sebe duže zadrže. Vreme koje je Stojan kod svake proveo su one tumačile kao svoju zavodljivost i dopadljivost pa su tako se trudile da produže to vreme. Stojan je bio i u pedeset petoj mladolik i jak, širokih ledja i čvrstog koraka koji je se čuo u hodniku zgrade i na stepenicama njihove zgrade.

 Taj dan je došao i to jutro je Stojan okasnio jer je voz znao da okasni pa su se i one vrpoljile i razmišljale hoće li doći.

Stoja je taj dan bila naročito vesela i radovala se unapred Stojanovom dolasku i razmišljala je kako eto i bog udesi da i ona tako sama a još željna muške ruke oko struka upozna Stojana tog prostog čoveka kome se radovala, sa kojim se znala nasmejati i popiti po neku, sa kojim je više od pet godina krevet delila i već na njega navikla i u mislima ga zvala moj čovek Stojan.

 Stoja se šalila na račun svoga i njegovog imena, da svet video nije lepote od lepote njih dvoje, od te lepote Stoje i Stojana, da ih je bog sastavio da u svojim poodmaklim godinama tu burnu strast ožive i slast osete.  Stoja je živela sama a deca u Australiji retko su i dolazila i već ima tri godine da se videli nisu. Gledala je slike i čitala poziv jedne i druge ćerke da im tamo ode, da proda stan i preseli se ali se Stoja tome protivila i svoj mir i svoju vezu sa Stojanom i od dece kao neku tajnu  krila.

Videla je Stojana kako dolazi i stavila je supu da se podgreje, nasula rakijicu sebi i Stojanu i pristavila im kafu.

 Dok se češljala i proverila svoju šminku osetila je čudan zanos, pa se levom rukom pridržala za komodu i posrćući jedva sela na onu klupicu kod telefona. Videla je da joj nije dobro ali je to pripisala uzbudjenju jer je Stojana već puno zavolela ali to mu nije nikada otvoreno rekla. Kao da je Stojan predosećao prvo je kod nje došao i jednom kratko zazvonio.

Stoja se jedva pridigla i okrenula ključ. Stojan je ušao i video odmah da je Stoja bela kao zid, pa se u trenu jadu njenom dosetio da Stoji nije sa srcem dobro, podigao je i poneo do fotelje. Stoja se osmehnula i rekla E, Stojane, Stojane vidiš li ti kako te ja dočekujem. Stojana nešto preseče preko srca i reče kolko da je podigne moral, da je ohrabri.

Ma hajde Stojo šta si se uplašila, nije ti ništa, sad ću ja da ti donesem šećer i vodu, ne brini biće ti dobro.

Dok je Stojan doneo vodu Stoja je osetila da je ovo njen poslednji dan života, gledala je sa nemom ljubavlju u svog Stojana, srknula gutljaj vode i nasmešila se kao mnogo puta pre Stojanu i htela da mu nešto kaže ali je samo jedan grč prešao preko lica i ruka kojom je držala Stojanovu se stegla i njen poslednji osmeh se zaledio u praznom i beživotnom Stojinom pogledu.

Stojan je sedeo i jedna suza mu je kliznula pa za njom i druga pa su potekle i druge i njegove oči su se napunile suzama i jedini glas koji se čuo je bio. Stojo, Stojo...

Pa se kao da je i smrt deo onog istog života pa ga prati i uzima mu najpre ono najbliže srcu, zaleedi i sklopio je Stoji oči i pomilovao je nežno po kosi i poljubio joj usne koje je toliko puta rado poljubio.

Skoro da mu se srce za njom otkinulo, jer je Stoju bio naj više zavoleo i sebe je u mislima često hvatao da bi nekako sa Stojom planove biće u životu naj pre u delo sproveo.

Nije se imao kud, sedeti i plakati, već ono što se i u smrti čini kako Bog zapoveda, da se čini, pa je telefonom pozvao Milu.

Mila se javila i Stojan joj bez okolišanja, ali teška srca reče.

Mila ja sam kod Stoje. Ona je malo čas iznenada od srca umrla.

Molim te da dodješ a sad ću da zovem i Rosu. Kad je pozvao i Rosu ne malo iznenandjenu tom iznenadnom smrću, pa i ona dodje u stan ko i Mila. Kako i priliči Rosa donese sveću pa je upališe i pozvaše policiju i hitnu pomoć da bi je pregledali i utvrdili uzrok smrti i odvezli u kapelu.

Pozvali su njenu decu u Australiji i njena smrt je za njih bila šok i jedino su molili da ona ne bude sahranjena dok oni ne dodju. Zatvorili su pust stan, koji je bez Stoje delovao mračno i turobno, kao da se osećala blizina Stojine smrti pa je iz zidova se osećala neka hladnoća da su sa olakšanjem zaključali vrata. Taj dan Stojan se kratko zadržao kod Mile i Rose, nije bilo onih šala ni dodira, nije bilo onog isčekivanja i one putene strasti koja se u njima budila u Stojanovoj blizini. Nekako skoro ćutke kao da ih prvi put vidi se pozdravio i napustio zgradu vidno potrešen tim što se desilo.

Dok je došao kroz glavu mu se vrzmao Stojin lik i njen poslednji pogled koji će pamtiti dok je živ. Kao da se u tom poslednjem pogledu slilo sve ono što je Stoja osećala prema njemu a nikad mu nije rekla.

Stojan je tu noć presedeo i tek pred jutro je kratko zaspao. Razmišljao je o svojim posetama kod tih žena koje su ga svaka na svoj način volele, koje su ga ćutke delile i koje se oko njega nisu otimale već su mu se uvek sa radošću priklanjale. Nije on bio više ni one strasti, nije mu se ni pamet se samo tom zakasnelom strašću pomutila, već je i njegova tuga i samoća koju je posle tri žene dočekao.

Posle nekoliko dana je pozvao telefonom Rosu i čuo da će Stoji sahrana da bude sutra u sva sata iz kapele na gradskom groblju. Sutri dan, je završio sve naj preče poslove oko stoke i u dvorištu ostavio samo garova Budu  i mačora Miška da čuvaju kuću.

U torbi je poneo balon rakije, kafe, šećera, a u cvećari je podigao naručen veliki venac od prirodnog cveća jer nije hteo da ga kupuje na groblju od veštačkog Stoji. Kad je trebalo upisati na traci našao se u čudu šta da kaže pa onda nemade se kud reče devojci da napiše – Poslednji pozdrav Stoji od Stojana. -

 I ništa više. Hteo je on da svisne, došlo mu da na glas zakuka zar da joj venac nosim, zar da joj poslednji put usne ledene ljubim. Ali srce stegnu i duša se skupi pa sa onim vencem i taksijem  na groblje ode.

U kapeli je bilo puno naroda, skupilo se začudo kao da je to nekom od njih  i poslednja prilika da se familija poslednji put zajedno okupi i u večnu kuću nekoga isprati.

Pored zida u otvorenom sanduku, obučena u lepu haljinu, plave začešljane kose bleda sa nesto vise plavim usnama nego inače kao da je zaspala ležala je Stoja. Stojan je došao i poljubio je sveću i stavio više glave i nakon toga je u prvi mah hteo da poljubi Stoji hladne i ukočene usne pa se trgo i samo je poljubio u čelo da ne izaziva oči koje ga posmatraše, da se pitaju ko je to što je usne ledene poslednji put ljubi.

Iz oka mu podjoše dve suze i on se suzdrža da ne zaplače kao što je već više puta sam plakao za Stojom. Izjavio je saučešće njenim ćerkama i izašao sa druge strane. Napolju su stajale jedna pored druge, u tom trenutku tom iznenadnom smrću pomirene i povezane Rosa i Mila. Stojan je došao i pozdravio se prvo sa Milom pa zatim i Rosom. Stajali su tu i čekali da se završi opelo i poslednji put oproste sa Stojom. Opelo i sveštenik koji je imao svog pomoćnika su u poslednjem Stojimo času svojim lepim i čistim glasovima uveličali i podigli Stojinu dušu da su i posle pokopa u ušima odzvanjale reči i u duši taj utisak da se tek pred smrću suočavamo sa svojom suštinom. Tek onda vidimo našu konačnost i prolaznost, vidimo neizbežnost tog puta kojim svako na kraju podje.

U restoranu su se najbliži okupili da za dušu popiju i pojedu, kako to već biva da se posle sahrane izda daća, pa ako je mrs tako se i sprema, ako je post onda se uvek sprema riba.

Ni jedna nije popunila onu prazninu koja je nastala posle Stojine smrti, zgradu je opet dolazio i kod Rose i kod Mile, a medju njih se umesala i Slavka ali im nije bila ni prineti što je ona i znala i čeznula je i bila donekle i ljubomorna na blizinu koju je osecala da postoji izmedju njih i Stojana. Ona se po navici tešila ljutom rakojom i često je Stojan zaticao polupijanu, pa se nije ni mnogo zadržavao odbijao je ponudu da popije jer mu je bilo muka da je gleda tako lepu, pametnu ali i ogrezlu u piću da je u njenoj blizini osećao miris alkohola koji je odisalo njeno telo. Nije podnosio ni muškarce pijanice, a pogotovo žene.

 

Dok je Slavka bila trezna ili u blago opijena uzivao je u razgovoru i šalama ali je sa svakom čašom Slavka postajala sve napornija da je na kraju tražio izgovore da je napusti.

Godine su odmicale, loše su smenjivale one retke koje su bile za pamćenje. Već je Stojan samo u sećanju zadržao Stojin lik. Ponekad je zastao pred njenim vratima ali u stanu su živeli neki strani ljudi jer su ćerke stan ubrzo prodale.

Posle deset godina prva je umrla Rosa. Otišla je tiho kao što je i živela. I nju je Stojan ispratio na groblje u Palanci. Posle sahrane su stajale dve žene ali ne jedna pored druge već nekako razdvojene Mila i Slavka. Po Slavkinim očima i pokretima se videlo da je već pre sahrane neku potegla ali se dobro držala i otišla je gotovo da se nije ni moglo primetiti da je polupijana. Stojan se sa groblja vratio sa Milom, na daću nisu ni išli, jer je nije ni bilo, rodbina se nije udostojila ni da je ožali a već su posle mesec dana iz agencije došli i kupci su nagrnuli na njen lep stan. Razvukli su njene stvari i samo su Mila i Stojan znali da je tu živela ta nekako suviše za naše prilike nežna i fina žena.

Ostala je samo Mila, Stojan je kako je vreme prolazilo sve češće svraćao kod Mile, izmedju njih su već prestale one intimnosti ali ne i toplina koju su oboje osećali da postoji pa se i Stojanova ruka ne retko našla u njenoj dok su sedeli i pričali o običnim stvarima o životu koji iza njih ostavlja mladost, godine koje zamene lepotu, zdravlje su one koje se skupljaju i otežaju, u telu se oseti neki umor, pa se u san ponese, sa jutrom se i taj umor vrati i traje, bol koja je sve češća u rukama, u kostima opominje da i telo je umorno i na zalasku, svetlost se jedino zadrži u oku, i za tren bljesne mladoliko i poletno, željno taman da će to nemoćno telo sad da zapleše i okret napravi. Pa se polako gasi, dok ruka blago drhti. Stojan je Mili došao poslednji put kada je osetio da mu je loše, sedeli su i Mila je znala da ga vidi poslednji put. Kao da su se vratili dvadeset godina unazad su se smejali i pričali, na rastanku Stojan je Milu poljubio. To je bio poslednji njihov poljubac, kao da se nisu hteli pre smrti rastati a da se ne poljube.

Stojan je otišao u bolnicu gde su ga zadržali i nije prošlo tri dana Mili su javili da je Stojan preminuo. Otišla je da ga vidi poslednji put. Sestra joj je dala sliku koju je držao u ruci, njih dvoje snimljeni pre dvadeset godina. Ona je na tu sliku već bila i zaboravila.

Uzela je sliku i iz očiju su joj potekle suze. Stavila je sliku u novčanik, prepoznala i pomazila mrtvog Stojana i vratila se u pust stan.

Na sahrani su bili neki njoj strani ljudi, Stojanova retka rodbina, više radi reda skupljeni da obave to nego Stojana da ožale, odnekud začudo pojavi se i Stojanov sin Maksa. Sahraniše Stojana dok je iznad njega cvetao i mirisao cvet kestena i pčele letele.

Osim sveštenika niko nije se čuo da plače na glas, samo su Miline oči bile pune suza i brisala je maramicom oči dok ga nisu sahranili a ona nakon daće koju nije mogla odbiti zadržala u Stojanovoj kući. Prvi put je ušla u njegovu kuću i poslednji put. Kao da je tu osećala i blizinu Stojanovu, prepoznala je stojanov štap, naočari, sat. Na tidu je stajala slika mladića, više dečaka koji je tako ličio na njenog Stojana. O njemu Stojan nije mnogo pričao kao da se od njega zauvek bio oprostio kada se u svet kao u avanturu zaputio. Molio je boga Stojan i palio mu sveću za žive jer nije verovao da onakav kakav je može negde u nekim tudjim ratovima život izgubiti.

Zamolila je tog po malo u licu prerano ogrubelog Stojanovog sina Maksu da joj da onu sliku na kojoj je Stojan mlad sa šeširom, crne kose i crnih brčića u kožnom mantilu. Maksa je rado staroj gospodji učinio i pitao se kakva je to veza izmedju njih bila kad je došla u ovo pusto selo na sahranu njegovog oca.


Ta slika Stojana koja je više odgovarala izgledu nekog američkog glumca iz starih filmova nego Stojanu. Stavila je sliku u torbu i poslednji put videla Gladjevac.

Nije prošlo nekoliko meseci Mila je umrla. Neočekivano, iznenada umrla je u snu, samo su joj ujutru u stisnutoj ruci našli sliku na kojoj su ona i Stojan nasmejani.

Stajao sam više Stojanove polu urušene kuće. Krov se zarušio ne zadugo posle Stojanove smrti kao da ni kuća ne želi da traje bez nega sama. Kao da i kuća više propada kada se u njoj ne živi, kada se iz nje na groblje odnese onaj koji joj je davao život. Tada i kuća kao da joj je to neko rekao il se ona sama umorna od vremena i samoće sama od sebe, uruši.
Komentara ( 2) Pošalji komentar! Permanent Link


29.11.2008

SRBINE MISLI I POMISLI


Dok je Lepa otišla, a ja u kuću ušao u kojoj se osećo njen miris. Zadržo se za Lepom ostao u vazduhu ko kad procveta lipa se rasiri svukud udje kroz prozor a ti ležiš i miris se čuje pa ti se spusti kroz nos i kako dijaš tako ti i srce kuca.

Što ti je žena, dodje, proveli smo ovde jedan dan i sve posta nekako drugačije. I ova soba mi se učini sa njom veća, svetlija i lepša.

Tek sa njom se nekako ispunila. Sve stvari u ovoj sobi nisu bile ništa prema njoj. Kad je sela u onu stolicu kao da je oduvek njoj namenjena.

I ja sam mislio da će neka jedared baš tu da sedne i eto desilo se al dal će do kraja tako da bude e to se nezna. Može da se pretpostavlja ovo i ono al to ni je to. U ovu kuću je uvek brinula neka ženska ruka, one koje su se izredjale nisu se zadržale slučajno. Svaka je bila ona koja je svoje mesto našla dok je baš tu kuću izabrala.

Nije se ni moja baba ni majka vajkala šta je zatekla, već je zasukala rukave i gledala šta nema da nabavi. Ono što je stečeno i od svog čoveka gleda žena da sačuva, jer čovek je često nevaljao i svoju kuću zna na piće kocku i kafane da raskući.

Sedim tako ko da sam zaludan, djavo mi kožu dere, treba do mraka da posvršavam još poslova a ja sedim i zano se Lepom, pa mi njeno lice svednako pred očima.

E crni Srbi ti si se mlogo zaneo ovom Lepom, samo da to ne bidne kako ne valja. Pa se lecnem, al neću da kvarim sebi zadovoljstvo jer unapred da se zlu nadam nisam rad nikad bio, to me jedared baba Sava korila da se u svemu dobru nadaj, pa će Bog dati da tako i bude. Ko sluti i priziva zlo nekako ga ono i čuje pa mu i dodje.

U svom životu sam se svakojaki čudesa nagledo, da se žalim da mi je loše, pas bio, nije, uvek sam bio zadovoljan sa onim što imam, sa onim što mi Bog da i godina donese. Pa tako i Lepina pojava se smesti u isti red i poredak, popuni mi onaj deo srca koji  mi je uvek nekako bio prazan.

Znao sam ja da sve što leti da se ne jede, ni ovaj dan koji je bio drukči od sviju do sad, nije mi davo unapred neku veliku nadu da će sve smene i s Lepu da bude najlepše.

U životu ne ide sve kako bi čovek teo, nekad se sve okrene i bude sasvim drukče pa čoveku bude krivo, al da nije tako nebi se čovek ni nado boljoj sreći.
Ne prodje malo a ono viče s plota, crni Radojko. O, Srboo. Jesil tu. Mišljaše se dal da se odazovem al posle se mislim pa vido me kad sam ispratio Lepu garant pa de ide da se pravim da nisam tu.

Eve me Radojko, ček, sad ću da izadjem. Pa stanem do plota, pa stojim o nas dvojica ko dve mlade kad oće da proture neki abar ili da se posvadjaju. Vidim Srbo imo si gosta. Jel to ona. Kako reče, Lepa. Jes Radojko. To je Lepa. Bre Srbo mlogo lepa žena. Pa šta da ti kažem Radojko vidiš i sam, Lepa je ko ikona. Nego ako nemaš ništa drugo da idem da naberem pečuraka i vidim dal mi rade prskalice, da proverim temperaturu i kolko ima vlage u plastenik. Ajd Srbo i ja da idem da ranim stoku. Vide Radojko da je taze da o tem pričamo pa se skloni jer smo prijatelji, skoro braća al neki red mora da bude.

Ode Radojko, sad da neću se njemu ispovedam, da njemu pričam ovo i ono, taki kod nas nije običaj, vidi on i sam ima oči a ono što će da bude o tem se ne govori. I mi smo nekad na tri ćoška, pa nam nije do šale, tad se sklonimo da se ne zamerimo, a opet kad se šalimo onda znamo da se izigravamo i celo selo posle priča samo o nama i našim šalama. Mi smo ko dežurni, ko seoska spadala, koji u svako selo ima i bez koji je nekako dosadno, svaki dan dodje isti.

Običaji od sela do sela se prilično razlikuju. Čak ni jezik, kako izgovaramo reči se razlikuje od sela do sela. Ja znam da pričam tim knjževnim jezikom, jerbo sam izučio zanat, išo u školu, čitao sam knjige i novine, al opet ovde bi da vam napišem kako se u selo govori, kako se neke reči kažu, kako to narod iskrivi, prekrsti, ko da nije dobro čuo, pa se ne retko čuju i u selu neke strane reči kako kod nas nije nikad govorilo.

Ja nikad nisam bio mnogo stidan, pa mi je često majka govorila da sam se bacio na babu koja je volela da drugog okrpi i nikom nije ostala dužna kad je neko nagrdi.

Kad sam se zamomčio, već mi uveliko porasli brkovi pa sam počeo prvo krijuću i da se brijam dok mi otac nije dao britvu i naučio me da se sa njom obrijam tako da se ni jednom ne posečem. Počo sam da izlazim u centar, tu je još postojo Disko, gde su ponekad puštali strane pesme, pa kad vide da neće niko da se uvati da igra u paru onda puste kola i onda se digne bugija, prašina a mi igramo dok nas znoj ne oblije.

Tu sam počo da zagledam devojke, nije me bilo sramota, pa su se vatale do mene u kolo, a voleo sam mnogo da igram i znao sam i brzo i sporo. Igrao sam i Moravac, ono sporo kolo sto se igra iz kolena, prosto da cupkaš i lagano uživaš u muzici. Ako se uvati neka lepa do mene, pa se zacrveni, počne da mi se smeška, odma sto očiju to snime pa se kolko sutra prepričava koja se u Srbu devojka zagledala. Ako sam sa njom stao u kraj, il izašo u park kod spomenika, gde smo šaputali i smejali, već je to bilo zabeleženo u nečiji tefter. Znao sam ja da pipnem, da pomilujem i poljubim, al nisam nikad bio grub ni nasilan već tamanli kolko treba da mi ne kaže da sam šonja i da ne smem da je uvatim  oko struka, da je ljubim da se izgubi, jer sam ja čovek koji pored lepe devojke nisam mogo da budem ladan. Uvati me strast, pa uvati i nju pa kad se ukrstimo i prepletemo posle ne možemo lako ni da stanemo ni da se rastavimo.

Da vam kažem da u selu se zna šta je sramota, šat ti priliči a čega treba da se kloniš. Devojku koja ti nije prilika, i kad oće s tobom ne ide da upropastiš, da posle s njom ispiraju usta. kad smo išli na igranke u drugo selo, smo već manje gledali na sramotu, pa smo se nekad znali da pobijemo, jer devojka ima brata, nekog momka koji se u nju zagledo pa mu ne bi pravo da se ti sa njom po parku ljubakaš. Ako je bilo palo i gledanje i rasturanje kod njih e onda je moglo da bude da sevne nož, da se i više nas potuče. U neka sela čak nismo smeli da idemo jer su bili mnogo gadni, pa nam se nije sa njima bilo kačiti i glavu reskirati.

U selu roditelji koji imaju žensko dete za udaju vide kad ona počne sa momcima da stoji, da se u kolo hvata, pa je u prvo vremi i majka sedela i gledala šta joj i sa kim čerka radi. Pa se to vremenom izgubilo i počeše same da na igranke izlaze.
Ako se neka devojka zaljubi, a momak je neće, pa se to kod nje iskomplikuje i ona počne da se noću budi, da plače i uvati je ono mladalačko ludilo, ne retko je vode kod neke babe da joj baje, da vide da nisu neke mađije, da nije stala na sugreb gde kučići zemlju izgrebu. Ako neko rekne ružnu reč o tome odma te sa ružnim rečima narane, da se maneš ćorava posla, nek tudja ruka glavu češe ako je svrbi.

U selo uvek ima neka devojka koja izadje na loš glas. dal spravom il ne tako bude i posle to ostane i pripoveda. One koje su rano ostale udovice, kojima je muž poginuo, pa se posle razočarale u život i počele da idu iz ruke u ruku.
Raspuštenice su uvek predmet ogovaranja i meta onih matorijih seoskih momaka. Nije retko da se i neki ženjen zakači za neku taku. Pa posle izadje na svašta. A ko misli da u selu nema
i onih žena koje krijući se nalaze sa drugim isto tako ženjenim čovekom on onda nezna ništa.

Ko i svuda onaj koji je prevaren poslednji sazna, dok bruji celo selo, on biće od bruke i sramote ćuti i pravi se blesav, a ima slučajeva da čovek ne može da legne u krevet sa svojom ženom, te leži ko proštac, leže tako i prevrću se, pa se više jedno do drugog odmiču neg primiču.
I tako život prolazi, zarode se, trpe se i krijući ukradu po neki poljubac i povrljaju nečiju livadu, žito ili u ljubavišu i u senu jer ko nije živeo taki život on ne može ni da sudi.

I to ne prodje bez da nečije oči ne snime taj grešni par, nikad neznaš ko te gleda i gde ko stoji u mraku. Nismo ni mi u selu bez oni koji vole da gledaju, pa se prikradaju i osmatraju dal se negde neki par krijući našo, ko je koga poljubio, čiju je ko ženu timario, ko se osevapio kad je neku koja svalu noć kroz prozor gleda i osluškuje oće li neko da zakuca na njena vrata.
U selu sve to izgleda prostije, ima neku svoju meru, pa i ljubav je u selu ko i šećer što ga više imaš više ga i trošiš.

Selo se vremenom menjalo za toliko, što su samo kuće postale veće, u njima aprata puno, televizija je postala zabava svih pa ni selo nije bilo imuno pa je televiziju oebručke prihvatilo i često se moglo čuti da je nešto tačno jer je neko tamo reko na televiziji. Sad dal se posle ispostavilo da i nije bilo tačno i nije tolko važno. Važno je žto su ljudi počeli da misle o tome šta tamo neko van njinog sela priča i radi. Jedan svet koji je bio prilično zatvoren i imao svoja pravila je polako počeo da se menja jer su televizija i film sve to poništiili.

Onaj moral seljaka, sramota i stid, koji se negovao kao osobina, su polako počeli da nište i nameću nešto što u naše selo nikad nije bilo. U selo su došli neki propali studenti, neki koji su više voleli da ukradu nego da na svojem imanju zarade. Pa se odaše tom poroku, da provale u tudje kuće, da ukradu nekom  traktor il auto, da ga rasture na delove i to posle prodaju na buvljacima. Oni koji su uhvatili maha počeše da besne, da donose drogu u selo, da puše i špricevima se bodu pa je i to postala velika boljka sela.

U poljima poče umesto pšenice, da raste marihuana i konoplja. Još fale i polja maka pa da budemo neka država koja je u selu videla mesto gde će se na neki naopak način obogatiti i seljaka gurnuti u ruke kojekakvih propalica koji su i naoružani i bogati, koji mogu da plate advokate, da potkupe i policiju i sudiju.

Vidim ja nisam blesav, oni koji kupuju po sto hektara nekih zaraslih polja, neka brda gde niko više ne ide, gde se više zemlja ne radi, tu jašu neke konje, šetaju neke kučiće, motaju se po polju besposlen i stran svet, da se čovek zapita šta u tom kraju gde je sve zaraslo traže.
Nekad su po šumi i potocima bili putevi i putići, ugaženi prolazi, gde je narod išao na vodu, gde je stoka prolazila a sada je sve zaraslo, biće da su se opet i zmije zapatile pa ni ja ne volim da vrljam svukud jer me može neka da žacne pa posle ti vidi šta si tamo tražio djavola gde ti nije mesto. Ja nisam voleo da ih tučem i one su božja stvorenja, jer ni jedna nije na me nasrnula već biće da to učimi dočim je zgaziš pa se ona uplašena brani.

Eto tako kad mi misli odu na stranu, pa počnu da buše ko crv u staroj gradji, tako i ja se raspričo i ovde pišem ko da sam sa sobom pričam, a kaku će vajdu to imati neko ko bude čitao to zna samo on i dragi Bog. Vala ako je nekom ovo dosadno, il se srdi što se u ovim  rečima o selu u nečem ne slaže samnom, nek onda on vidi sa sobom pa nek napiše drukče i ispravi sve gde sam ja biće iskrivio i namestio.

Čovek je taka sorta, u vakog čoveka kakva mu je miso u pameti taka mu je i na jeziku, kome je teško čitati on se sa rečima posvadja pa vremenom se i one iskrune i onda u pameti samo plevu veje.

Veli meni Radojko, što lomiš glavu i pamet, jednako nešto beležiš, brišeš, prepisuješ. A ja mu reče, čovek da ne treba da se koji put potpiše biće da bi zaboravio i da piše.

Oni koji čitaju samo novine, veruju samo što novine pišu a ja opet verujem samo svojoj glavi i onoj misli koja se sefte u njoj probudi pa stalno burgija i ne da mi mira da je na papir stavim jer valjda je tako pravo, valda je tako oduvek bilo. Vlajda je i misao ko prvo seme, ako se ne čuva ona se izgubi i pomeša pa se više ni njoj ne veruje kao ranije.

Neko je vido da tako treba, da čovek sa sobom razgovara al to nekad i zapiše, neko to ceni, jer ceni nečiji trud da ono što je u životu ga dotaklo il opeklo da zapiše.


E sad pa ako ima ko da čita i tumači onda nije džabe to pisao.
Valjda zato rekoše da je pripovedač, možda je njemu samo malo bilo lakše, ko da se tih misli jednom rešio pa umesto njih napravio mesta da dodju neke druge misli.

Nisu svi putevi života pravi već su sve krivina do krivine, nisu ni ravni već rupa, do rupe, od kiša izlokani, od koraka mnogih razrovani.

Nemaju svi putevi raskrsnice ni putokaze, neki se gube u bespuću, prestaju u šumi, potonu u reci, a nekim se uputiš medju oblake i tu shvatiš da ili si zaluto ili ti je mesto baš tu gde ćeš da letiš ko ptica ili padneš sa velike visine jer si se brzo popeo pa je red da pokušaš ponovo.

Na neke puteve će te svi upututi, neki će se ukazati najedanput kao da
tek odatle počinje, ako misliš da ćeš uvek naći nekog da ti pokaže pravac mnogo si pogrešio, često ćeš zalutati tamo gde nisi nikada ni imao nameru stići.

Ako misliš da je nekog briga za tvoj put, odmahnuće glavom na tvoje pitanje i reći će ja nisam odavde. Ti ako se budeš dugo osvrtao i čekao da neko naidje možeš doći do zaključka da je bolje se vratiš odakle si pošao.

U ovaj život se sve skupi, ali se i rasipa, dok rasipaš novac, imanje i
godine još si i na dobitku, al kad ti se raspe ljubav, kad pogubiš sreći početak onda si djavolu se zakaćio na ledja.

Za ljubav, život, malo li je, dodje neko drugo vreme sve što beše se okrenu naizvrat, vreme dobro za plakanje, dani okračali ko dečje pantalone, noći se odužile ko gladne godine da se jutro ne vidi.

I ovaj vetar, košava li je, kao da ne duva samo kroz kuću, već tumara i prolazi kroza me. Prazne misli, da počisti, da mi prvu želju oduva u nevidelo da je raspe u daljine, tamo gde tone sunce jer je tamo njegov kraj, tamo je dno, tamo je tama gde crni svaka njiva, gde su se pogubile crne ptice i one duge senke oraha i jablana.

Slušajte, ćutite, to nije muzika, to nisu reči, to je tišina koju kradem, od koje bežim, kojoj se kao kući vraćam, pa me oko srca hvata strah, dal će jutro da svane, da bude opet dan.

Ko će po tišini da me pamte, u koju sve nestaje, nestaju reči, ljudi, nestaje istina i pravda, nestaje smrt i grobovi, jedino ako vetar dune i grana o granu tare, pa mi ime spomene.

Možda hoće i da svane, ako neće, ne čudim se, više nema reda.

Da mi dodje moja kuća pustinja ledena, da mi se srce stegne, da ni glasa više iz duše ne pustim.

Oduvaće vetar ne pokupljeno lišće, ispod krova će izrasti ledenice, i ptice će od mraza drhtati ko i ja dok čekam da progovorim, reč, dve, sa Lepom, ili sa sam, sa sobom.

Komentara ( 0) Pošalji komentar! Permanent Link


28.11.2008

ZALJUBLJENI SRBA


Čim sam onomad u parku na Kalemegdanu ugledao Lepu znao sam da je ona moja sudbina. Al to u prvi ma nisam teo sebi hteo priznam.

Svaka miso je nekad ko besno june kad se razveže pa ga sa muku do lanca sa povodnjik pred jasle dovedem. Ja znam taki je i u mene poso ako ne zapnem neću ni da se oznojim. Odavno sam svatio ako nije prilika neću se ni oženiti. Sve dok sam ženu tražio ja je nisam našo, kad sam prestao ona se pojavila niotkuda sama.

U moje selo još ima onih koji stižu da porade svoju zemlju, imaju i sučim, ali ima i onih koji su je zaparložili, dali pod kiriju il na trećinu pa je drugi koristi.

Opet ima ko i svud lenjog sveta koji vazda pod orajem leži i kad ih sretneš oni kukaju da su mlogo jelte umorni, da i nešto steglo ispod grudi, da i ukočilo u krsta pa ne mogu da se isprave, pa moraju da idu u banju na terapiju i tako to.

Kad prodje leto i kad dodju prve slave i preslave e onda se oni pridignu pa zaredjaju od kuće do kuće, a gde zasednu šalom se ne dižu dok petlovi ne zakukuriču.

Ima nji koji duvane, pa im turci nisu ravni, kad ih čuješ kako krče ko metiljave ovce, a jopet ima oni koji mlogo piju, popili bi i majsku kišu pa prosto da se čovek upita gde im sve to stane, pa vremenom pogoru creva i mozak te pandrknu i spasu one kojima su od pijanstva dodijali.

I ja sam sad eto sviko da ne duvanim, rešio da se manem cigara ima dve godine kako ne pušim i da vidiš da mi prija, više mi ni oko ne vrlja i ruka ne kreće da traži gde nisam ostavio kutiju sa cigarama.

Kažu kad ostaviš duvan onda navališ da ješ, ima tu istine, al gde si video da selu da radiš teške poslove i da držiš dijetu. Malo probiraš,obročiš se, sredom i petkom postiš i da vidiš kako se doteraš.

Da se sad ne ispovedam a nisam se skoro pričestio, nisam omrko a već bi da mi svane, kako ja vama tako i vi meni, ko je u selo bio zaguljen, zamužen ili kako još vole reći ćuknut on je taki i ostao.

Šta znam, kad neznam. Onaj koji je otišo u svet vrljav takav se i vrnuo samo je promenio odelo ili kravatu.

Ponekad kod nas, što no kažu, na smenu il na uštap, neko se u selo oženi, pa se rodi po neko muško dete na svaku prestupnu godinu a sarane su mesto gde se narod više vidja neg u polju.

Nekom prodje vek, pa se na kraju muči i oteže pa neće bog dušu da mu uzme a neko broji dane pa se u mlade godine od svojeg dobra, od kuću i familiju oprosti odjedared,

Izda ga srce, il se daleko bilo šlogira, nekad naidje i neka nevaljalština pa ako ima sreće da umre oma još je i dobar, al ako padne u krevet, da ga drugi okreće. da ga drugi sumiva, rani i oblači e onda, onda opsuješ  život i dan kad te sunce ogrejalo.

I godine se nekako povrnuše kako ne treba, pogoreše polja, suše se šume i bunari koji su uvek vode imali i sve to na neko grdno zlo sluti, pa kad dune u selo vetar sa one strane odakle nikad nije duvao onda se svako krsti jer zna nezna šta nosi noć a šta dan.

Pa se ove godine ko nikad namnožiše svakake bube, skakavci i na voćke se po lišću razmileše gusenice kake ni ja u moj vek video nisam. Da se tri put prekrstiš i levom i desnom. Prskao sam ko i ranije sa babinim travama al i one gusenice beše neka nova sorta pa i ja se našo u čudu da ni baba Savin lek za take štetočine ne pomaže. Već sam se bio zabrinuo da će da mi prepolove rod jabuka kad se setim da mi je jednom baba Sava rekla kad ništa ne pomaže da je došla je zla godina i možeš da se ubiješ al ti neće pomoći, nećee, već se bogu moli jer je narod, biće bio u ratu grešan pa mu došlo da to iskija i ispašta.

Reče baba Sava da za svaku boljku ima leka, ako se na vreme leči može biti da se i izleči al ako uvati ma e onda spremaj sta nemaš u kući jer će kukuvija da krešti oko kuće.

I to je mlogo gadna i zloslutna tica, oseti ona mrcu, oseti kome je duša u nosu, kome će uskoro da pale žutu svećicu pa se okolo kuće mota i vrze, preleće s krova na krov, s jabuke na jalovinu, pa neće d umukne sve dok se ispred kuće krst ne postavi i lelek iz kuću ne začuje.

Nego sam se mnogo zamislio i sve u crno svaku miso zavio, kako da se ne sneveselim, e omatorio sam a ko da sam momak, ko da mi brkovi i brada sad raste, ko da se još ogledam jel su mi oči došle žućkave ko u mačka, jel su mi uši na deda Djuru ili na pradedu Nikolu.

A i jedan i drugi su bili mlogo klempavi, Djuri je jedno uvo došlo krivo jer je uvek na tu stranu nosio šajkaču pa se nekako oklembesilo a opet Nikoline se nisu mnogo videle ko i moje jer nam kosa bila tršava i grgurava, ko u preklanjskog nešišanog ovna. Nekako leti od sunca po malo žuta i zamršena.

Ne valja kad pričam, a ne valja i kad se ućutim i otpadim od naroda pa se svima učinim nekako drukči kaki nisam bio pre.

Pa se sa mojim ispisnikom i komšijom Radojkom uvek zakačim, oko istog. On veli men, beži bre Srbo tija gospoja, neće to da izadje na dobro ima da se pokaješ ti, da poslen kažeš što ne posluša Radojka.

I on je momak, neženjen, on se boji žene, te uvek priča istu priču, kako ima tri kuće, dobar auto, kamion šleper al koja će njega da gleda onako, već samo da se od njega očeše, da vidi da neće skoro da odapne pa da to proda i švrćka se po banje i planine. Velim je njemu bre Radojko nemo da si bednik, nemo da mi kvariš veselje, da si bre ljubomoran na moju simpatiju.

Vidiš bre Radojko da joj je smene lepo, da izmedju nas ima neka struja bre ki visoki napon. A Radojko se smeje oće da se pokida osmeja. ma idi bre kaka bre struja, da se nisi uvatio slučajno za golu žicu pa te skrozirala struja, da sam znao da jesi pa da zovem komšije da te zatršamo u zemlju da ti izvuče tu struju.

Ma znam ja da se on šali, pa se ko mi okladimo, da će da ispeče vola, da dotera ladnjaču pića i muziku, trubače, ima da sviraju violone i dve ramonike sa po dve pevaljke ko ostane ne oženjen od nas dvojicu. I tako ti mi eto ima deset godina se opominjemo i pretimo jedan drugom da će da neko od nas kolko iduće jeseni da peče vola al taj vo izgleda jos nije poraso.

Nisam ko neki da umislim da se vajkam na boles, da me boli ovo il ono, pa tražim neke specijalne doktore koji će da me snime i vide šta je to smene, nisam ni od oni da mi baba Zorka gasi ugljevje i topi olovo.

Za moju boljku ne pomaže ni zavezan ni odvezan čvor. Dok sam ne vidi gde se zavezalo i kako da ga odmrsim neću ni ja leći s mirom dok se u meni misli jedna na jednu stanu a druga na drugu. Dok se ja premišljam, dok me po glavi svrbe neke nove, ja sve ko da mi je samo orati i sejati preče, a život se kruni, kruni se ko klip kukuruza, iz ruke ispada jedno po jedno zrno, svaka godina ko i zrna sve sitnija i kraća, i kako moj deda Djura veli kako se život izmiče a smrt primiče sve teži i tešnji jaram.

Dok sam Lepu gledo i srce mi poraslo pa počelo da bije čini mi se ko da iz Rakinom majdanu sve po dve mine odjedared pucaju, pa onda usitni ko kad otkivaš čakancem na babici kosu. Vidi Lepa da od s mene se nešto dešava, da je u meni došo povodanj, u očima čas seva i grmi, pa gromovi tuku, pocepaše me ko krušku na skladu, niza mene šara sve munja za munjom ko niz cer samac sve dok u zemlju ne ode.

Oči mi potamniše ko da je sunce za oblak zašlo pa se oblaci crni sklopili i dan se zamenio za noć.Vidi Lepa da je u meni prošla neka oluja, pa dok ispriča kako je u Holandiji seljak daleko otišo, stimulisan od države, cenjen u društvu, spada u red vidjenih ljudi koje i država pita i koje štiti da ih neko sa strane me ugrozi.

Pa dok to ispriča prosto stade, pa se u moje oči zagleda, nasmeje, pa i ona ladnoća u men prodje i ko da mi je sunce izašlo iza oblaka da me ogreje i svaki crni oblačak rastera.

Dok mi priča ja je slušam, pa se zanesem ko golubica guče, pa se trenem a ona vidi da sam ja negde zavrljao, al se ne ljuti jer ni ona nije od juče, zna ona šta je smene, šta me spopalo da sam se u nju zagledo, ko tele, kad mi jednako oko igra kada se ona smeje.

Slavu joj njenu, vidi bogati kako je ona men oma ušla pod kožu, drugi put je vidim a ko da sam snjom proveo pola veka.

Pa reko nevalja mi poso, poče sebe da kuziram, bre Srbo šta se zanosiš i čemu li se nadaš. da tebe Lepa gleda tako zarozanog, s gumene čizme vukljaš one tvoje džakove, stovaraš bale slame, raniš i čistiš svinjac i kokošar.

Pa se tu malo štrecnem, udarim sebi pravo na muku, da sam se biće zagledo u ovu ženu koja će da dodje par puta kod mene da vidi šta to Srba radi u njegovo dvorište i na imanje pa će se vrne u njen stan na Obilićevom vencu da piše njene knjige i pije čaj sa njene drugarice.

I sve tako, sve i bi i ne bi, a Lepa ne daje ni pet para već mi kaže Srbo ja zaista nisam očekivala da na takvog čoveka naidjem. nemoj da misliš da ja gledam na to što si ti seljak. Može biti da si ti pomislio da svi u gradu misle loše o vama, da naš srpski seljak nema prirodnu inteligenciju. Koliko puta sam se divila slušajući seljake od Užica, Čačka, prave Šumadince kako pričaju i kažu više nego mnogi koji pišu po novinama ili knjigama. Pa nije ni Dositej Obradović, Vuk Karadžić i veliki pesnik Njegoš slušajući narod zapisivao tu pamet i mudrost koja nije nastala u školi već je odraz života i iskustva narodnog.

Tako se ona izrazila, al to meni okruglo pa na ćoše, ko da mi je sve rekla i ništa. Al reko da je ne prekidam a Lepa kad reče da ona nije neka koja ne ume da proceni čoveka, da ima osećaj sa kim može da bude bliska. Kad reče bliska, a ja utrnuh ko sveća, jezik mi se zapetlja, pa bi da kažem nešto, tuc, muc, al ne ide da mumlam, pa reko da se prvo smirim i oladim pa da joj i ja kažem. Lepa ti si vidim žena vrlo profinjena i negovana, imaš prilike da upoznaš razne ljude, političare, ambasadore, umetnike, profesore, doktore a ja sam tu negde na repu. Poslednji sam ja Lepa, taki ko što sam ja ima u svako selo, a nemoj da misliš da od mene nema boljih, pametnijih i vrednijih seljaka i domaćina.

Srbo ti si previše skroman, ti si osobito redak u svom okruženju, gde ljudi mogu da nauče od tebe sve ono što su izgubili ili se odrekli kada su prešli iz sela u grad.

Sve one vrednosti, dušu su Srbo izgubili u trci za novcem, položajima, karijerama. A život ne prašta, život ko sudija vrhovnog suda kad presudi više žalbe nema već gledaj koja te kazna stigla i koliko godina ti je odreao.

Znam ja Lepa da smo mi gosti u ovaj život, u ovo dvorište u ovu kuću, da sam gost u moje polje i vinograd, kolko sutra kad u meni stane onaj sat kako Lepa rele biološki, onda nema više sastavile skazaljke, zvoni mi sat dal da ustanem ili ne.

Tad se opraštamo od svega, a dal si sve završio, dal nisi, dal si zadužio se il si odužio to nema veze.

Al ja opet radim ko da ću da živim sto godina, a onaj gore kad me ko učitelj prozove i kaže e Srbo ajd dosta si radio, polazi oma a iza mene svet će da ide dalje, voda u reci ispod moje vodenice da teče, možda će i ova moja banana da rodi, da je nisam posadio samo za gledanje.

I tu se mi ispričasmo i provedosmo čitav dan zajedno, pa sve nam nešto smeta da se rastanemo i razidjemo, ko da smo se uplašili da se više nećemo nikad videti.

Ja znam da je oduvek bilo da svaka devojka il žena voli da se udešava, što nije ništa novo, jer je nekad rumen na obraze devojka stavljala sa crvenu artiju, obrve garavila a pomadu nisu imale pa su skidale kajmak s mleka pa se mazale. A ako je ko teo da pravi pomadu svinjsku mas je prao u šesnes voda pa je posle u nju stavljo neki miris il neku travku, pa se sotim mazo.

Lepa je znala da ono što obuče joj pristaje, da još više istakne njen stas, njenu crnu i dugu kosu koju nije vezivala u rep. Ja se nisam razumeo u te haljine i tu modu al nisam ćorav da Lepa ima ukusa i ono što obuče kao da je samo za nju šiveno. Krijući da ona ne vidi sam gledao njene ruke, ni velike ni male, prsti ne previše tanki, lepo zaobljeni a nokti sjajni, neofarbani. Na ruci je nosila samo jedan prsten sa sjajnim kamenom koji je svetleo u duginim bojama kao da je dragi kamen. Minjuše su joj bile ko i prsten sa istim sjajnim kamenjem ali nešto sitnijim i još više su bili izrazni na onu njenu crnu kosu.

Oko vrata je imala tanku ogrlicu fino ispletenu na kojoj je bila mnogo lepa šara, a na sredini okrugla ikona Majke Božije obrubljena zlatnim rubom.

Setio sam se kako se smejala kad sam joj rekao da sam mislio da je glumica, da je došla u park iz pozorišta, da se malo prošeta po Kalemegdanu. Svako ko je nezna pomislio bi da je glumica, pre nego da je doktorka.

I došlo je vreme da je ispratim, iz svoje bašte joj proberem i nasečem one najlepše ruže i zahvalim joj se sto je odvojila vremena da u svom poslu dodje u moj dom, da vidi kako to Srba živi u njegovom domaćinstvu. Pa se pozdravismo, i čini mi se da smo malo duže jedno drugom držali ruku nego što je to uobičajeno.

Nisam bio lenj ni mutav pa sam jo oma reko da će mo se obavezno videti ako bog da na Avali ili na Kalemegdanu kad dovedem decu u žaloski vrt. A Lepa na to mi reče. - Ne Srbo sad je red da ti dodješ kod mene, da budeš moj gost u Beogradu.

Nisam se premišljo već reko dok završim neke poslove da ne pomisli da navaljivam pa ću da te Lepa zovnem kad ću da ti dodjem, a u sebi se mislim ja bi te sutra zvao al nije red, pa da mi posle kaže da sam neuredan i nekulturan. A svakako se gvožđe kuje dok je vruće pa ni ja neću da to pustim, da ona i zaboravi na svoje obećanje.

Tu se ona nasmejala i mahnula mi, upali njen audi, dade gas i odveze se za Beograd...

 

Komentara ( 0) Pošalji komentar! Permanent Link


26.11.2008

LEPA KOD SRBE



       
L E P A

Tu noć nisam mogao da zaspem, po ovu moju kuštravu glavudžu se sve uskomešalo, sto od nemirnih misli prodjoše kroz glavu, a ja ko da sam derište u glavi mi Lepa ej radosti pa mi ne da da trenem do jutra.

Sve je gledam i onu njenu crnu dugu kosu, njene krupne oci, pa kad se nasmeje a ja se probudim i kliberim u prazno ko da sam pošandrco. Ljubim joj ime, tako stvorenje blagorodno i prosto ja video nisam, a tolike škole izučila.
 
U snu mi ona ponekad dodje pa je sanjam kako je za ruku držim i u našu crkvu vodim, pa se od uzbudjenja probudim i tri red prekrstim da se to ne povrne na neko zlo.

U neke knjige piše da su to vantazije, kazo meni moj deda Djura da  od malena mnogo vantaziram i zato sam trazio da mi prica njegove price i snove.

Lepa je dosla tacno u osam sati. Pojavila se u svom crnom audiju i izašla  da se pozdravi samnom.
Kod crkve je i kafana ja ko velim da je red da je pozovem na caj, mislite da sam je pozvo u kafanu, ma kaki u kafanu Lepu da odvedem već u kuću kod mene kako takom stvorenju i dolikuje. Nasmejala se kad sam reko da ona nije gost za ovu kafanu već da idemo u domaćinsku kuću gde ja hoću da da joj danas budem na usluzi ko domaćin da je dočekam i ugostim.

Kada smo stali pred moju kapiju od kovano gvožđe sve komšije se nađoše ko u poslu na dvorištu da snime koju je to finu gospoju iznenada doveo Srba, pa se krste i cude, da nije to neka iz opštinu al nije jer Srba je sve što je trabalo da se ozida već ozido.

Komsija Djurica iskolačario oči ko da ja taman vido svoju pokojnu Milku, baba Stana maje glavom svašta ce od ovog danas da ispadne.

Parkirala je audio bas ispred moje verande izmedju one moje dve palme i drveta banane. Pa se zagledala u cvetni aranzman i onaj veliki cup mog pradede Mate sto sam ga stavio na onom brežuljku koji sam podigo na sred bele ravne u moje dvorište na čuđenje mojih komšija.

Onaj beli kamen smo morali nas trojica da uspravimo na kojem su oni morski puzevi od lakta sto ih zovu preistorijski fosili. Njih sam jedared video u nasem majdanu i kopo sam mesec dana da ih neostecene izvadim jer nisam hteoni jedan da polomim.

I tu sam po malo bio lud sto kopam jedan kamen mesec dana al su posle rekli svi da mlogo lepo izgleda u dvorištu i da imam na dedu onu umetničku žicu što se tiče uređivanja dvorišta i kuće.

U moje selo kad je neko čudan, il još gore kad kažu da vantazira, da je čudilo, ako mu kažu da je zamlata to je još gore pomešo je taman i lonce. Ko što za nekog vele da je tarabe preskako da je švaleraš, il da je na svakoj svadbi il gozbio bio gost da je palijaš.

Lepa se našla u čudu i nije sama mogla verovati, kako je izgledalo moje dvorište, pa kuća i oni lukovi na moju verandu od rastovine iz moje šume.

Ispod krova su se videle debele grede a krov je bio pokriven onim crepom koji u nasom selu zovu ćeramida. Onaj starinski dimnjak sam napravio, video sam na jednoj staroj kući što su oni Maksini ludaci srušili.

Ta kuća brat, bratu imala je preko sto pedeset godina. Nije joj nista falilo samo im smetala jer nisu mogli novu kuću da stave na sred placa.

Jutro je bilo toplo i sunce je tek izašlo i uvek obasja moju sobu i verandu, tako da ja uvek imam budilnik, kad se prvi zraci ukažu na mojem licu, ja se oma probudim i ustanem.
Na mojoj nadkrivenoj verandi smo sedeli u drvenim stolicama sa ručkama kake su nekad u domaćinskim kućama ili u crkvi pravili a koje sam ja bez eksera napravio ko sto je i moj deda nekad sa malo alata činio i tutkalom spajao i sve drzi sto je on sastavio i danas.

Prednji zid koji sam napravio od kamena je svetlucao pod suncem, svi oni kristali i one šarene boje su kod Lepe izazvali radoznalost a meni je to uvek bio praznik za oči dok sam svako jutro pio prvu kafu ili čaj gledajući u taj svetlucavi i raznobojan zid.
Lepa kao da je od svega što je videla prosto zanemela da ne kazem omutavila, pa da me pohvali. Srbo vidi se da si mnogo truda ulozio u tvoje dvorište i izgled tvoje kuće.

Ja se Srbo osećam kao da sam ušla u neku bajku u kojoj jos neznam na kakve sve lepte ću
otkriti. Kad reče to Lepa ko sam se podigo sa stolice, pa se spusti da se ne uplasi, kud veće bajke gledati ovu lepu ženu kojoj je i ime reklo budi Lepa. I jeste ko upisana.
Kaze mi Lepa mora da si se mnogo namučio dok si sve to uredio jer sve izgleda kao naslikano i sve ima svoje mesto, a nista ne smeta, nista se vise ne moze dodati niti mu se moze oduzeti a da se ne naruši sklad.

Jesam Lepa ali to nam je žica. U našoj kući svako dete se rodi sa nekim darom, svaka žena koja je ušla u ovu kuću je preporodila i preobrazila.

Ti bi Lepa rekla , da me čovek pita, jek ti da radiš do tri u koncolariji, pa kad dodjes kosiš travu, zalivaš cveće, orezuješ ogradu il ruže. Od sveg kućevnog i poljskog posla ja našo da se posvetim tolko kući i dvorištu.

Pa mi što jes, jes malo i zavide al ja se ne takmičim snikim jer samo meni može da padne na pamet da vučem onoliku kamenčinu ili da u staroj kući ostavim veliku sobu kako je nekad bila, sa uzidanim ognjištem, verigama i sudovima na astalu u kojima su drvene kašike sa kojima su moj pradeda i deda jeli. Tu su prvi porculanski tanjiri u naše selo, pa srebrne kašike i viljuške od kojih mi i sad po rukama plave fleke jer je deda govorio dok se unašoj kući jede sa srebrnim kašikama boles u našu kuću neće da uđe. Svi smo imali po jedan tanjir, pehar iz koga smo pili vodu il vino. I danas jedem iz istog tanjira iz kojeg je jeo moj pradeda, koji je te tanjire, pehare i svećnjak u ratovima zakopavao i zaklinjo nas da nas kletva stigne ako to jedared kad on sklopi oči naumimo da prodamo i time korist u kuči učinimo.

Poslužio sam Lepu sa čajem koji ja napravim od mešavine trava kako me je naučila baba Sava, ona je podigla obrve i sam miris čaja je kod nje uzazvao jedan značajan pogled koji nisam uspeo da rastolmačim jel joj se čaj dopao il sam pogodio njen osobit ukus.

Kad sam joj rekao na njeno pitanje koja je to mešavina jer ona do sad nije imala prilike da proba nešto tako. Ponosan sam rekao da je baba Sava donela u miraz jedino svoj dar poznavanja lekovitih trava i proricanja, pa nam je naroda uvek bila puna kuća tražeći neku lekovitu travu za svoju boljku il da cuje sta ce bidne u životu. Nije vrčala, nije čarala, o tome je imala loše reči al detetu glavu prstom podizala kad mu svoj dugi prst namazan šećerom u prahu zavuče duboko u grlo i jednim dodorim dete glavu podigne i ispravi.
I kad je pala u krevet su joj u postelju bebe donosili i nikog nije odbila i pare nije tražila jer je greota ljudima ne pomoći a Bog vidi pa će da plati.
Tako je podigla u svom veku trista i šezdeset i pet glava, taman kolko da za svaki dan jednu glavu sacuva i na ramenima ispravi.

Sa verande je sa pažnjom posmatrala našu staru kuću koju sam malo preuredio i sad je stajala gde je moj pradeda sazidao, nisam imao srca da je rusim, pa sam popravio krov, zamenio sav crep istim takvim, zidovi i temelji su bilo dobrih pola metra u donjem delu od kamena a na gornjem spratu od pečene ciglje, sto je bila retkos da neko peče ciglu i zida kuću na sprat. Još u staroj kući je pradeda sagradio banju, voda iz izvora više kuće je prolazila kroz banju gde su žene prale veš u kamenoj kadi a iza banje je za zimske mesece bio klozet koji je takodje imao spiranje vodom sa izvora tako da je bio čist i ja nikad nisam u njemu osetio neki miris.

Baba je znala da okreči i sapunom koji je sama pravila opere banju pre kupanja a iz bureta ispod kojeg se lozila vatra kroz jednu cev se pustala vrela voda da se pomeša sa hladnom izvorskom. Ne retko su znali da nas kupaju i u hladnoj, valja se da ojačamo da ne budemo bolešljivi. I stvarno od kako znam bolesan nisam bio, za lekove neznam, imam sve zube osim jednog koji sam na kost u vosjci polomio pa sam morao da ga izvadim.

Mi smo uvek imali neku sklonost da nam kuća bude praznik za oči, da ima verandu, da je osuncana, topla u kojem se svako osećao sigurno zbog njene čvrstine i udobnosti.
U njoj su patosi bili od debelih hrastovih dasaka koji su bili glatki da sam pitao dedu kako su ih tako izravnali, rekao mi je da sve to uradjeno maklicom kojom se ravnaju daske, da mu je trebalo dva meseca da spremi patos za tu kucu, a tri godine da osusi i bradvom isece sa ocem u daske.

Tu sam tek ostao bez reči jer tak posao sam sa mašinom mogao ja da uradim za deset dana al tada su ruke, snaga i istrajnost uz malo alata i puno volje i veštine davali rezultat koji vidim i danas.

Lepa je išla iz sobe u sobu, svaka je bila nameštena kao nekad kada su oni tu živeli, sve stvari kao da su ih čekale, dedina lula, očev štap, majčin češalj kojim je rasčešljavala svoju dugu kosu.
Pokazao sam jos podrum, burad u kojem  su držali vino i rakiju, stakleni baloni, sve to uredno slozeno.
Nakon njenog zadovoljstva sto je videla sve ono sto su moja prababa, baba i majka izatkale, sve ono sto su svojim rukama zimi izvezle. Njene oci su sijale i sa svakim predmetom koji je dotakla ona se sve vise kretala kroz tu kuću kao vila koja će svaki da probudi da se umah začuše glasovi ukućana. Nadjoh se u čudu sta se dogodi, kao da se ukazase lica mojih roditelja, mojeg dede i babe, pradede, prababe, cukundeda je sedeo na vrhu astala i a cukunbaba mu je iz onog srebrnog bokala sipala vino zo je onaj za kojim je deda žalio što nam je za vreme rata  na slavi otet pa se nije imalo kud se manitim čovekom svaditi i kuću u opasnost dovesti zbog cukundedovog srebrnog bokala. Tada su deca gledala kako su jagnjad pojeli i znali su da za bozić neće biti, nisu deci ni ponudili već su alavi obesni se opili i na krst pucali, da se selo tri puta preksrstilo i ceo božićni post na vodi postilo.

Na stolu u maloj srebrnoj kutiji je stajao zlatni prsten moje majke, uzela ga je i pitala jel majkin. Jeste. Taj prsten je nosila i moja prabaka. Donet je sa hažiluka i prenosi se skolena na koleno. Najtarijeg sina kad ozene onda on na venčanju na ruku stavi nevesti taj prsten.
Ja sam jedinac, da sam imao srece da imam brata pa da ovaj prsten bar on stavi svojoj nevesti.

Nakon obilaska stare kuće koja je u meni probudila duhove i stare uspomene, u Lepinim očima sam bio nekako drugačiji, gledala me je nekim zamagljenim pogledom, sve su me trnci prolazili niz kičmu kad smo se dotakli pa sam se odmicao ko da cu da se upalim i izgubim.

Iza kuće u donjem dvorištu koji sam odvojio od kuće, gde su ekonomske zgrade, vajati, čardak neki to zovu koš za kukuruz, ambar gde se drži pšenica, ovas, raž i ječam.
Na sred tog dvorišta sam postavio plastenik u kojem gajim pečurke. Od posebne folije, unutra dupke naslaganih džakova iz kojih su već se belele kapice pečuraka.

Obišla je i sve što je zapazila sam shvatio da nije džabe gulila klupu i dobila taj doktorat iz bilogije. Njeno poznavanje je bilo kao kad djace ode u prvi razred pa ucitelj pocne da prica neku zanimljivu pricu, pa se sva deca ucute i pretvore u jedno uvo, i ja sam cini mi se bio u tem trenutku dok slušao njen glas ko taj dečak.

Vreme koje smo proveli u razgledanju kuće i plastenika je prošlo ko kad lupiš dlanom o dlan već bilo oko jedanes sati. Predlozio sam da probamo malo neke moje specijalite. Iz moje pušnice suvo meso, razne vrste kobasica, kulena, one mesnate slanine žute ko dukat. Kad sam to izneo onako servirano u onaj tanjir od keramike moje baba Save sve je bilo ko nalikano. Lepa je rekla, ovo kako izgleda mogu tek zamisliti kakvog je ukusa. I tu nije pogrešila jer i tu je umešala baba Sava prste i njene trave koje sam jedino ja u selu prilikom spremanja stavljao sa mesom u salamuri.Sve je to davalo neki poseban aromatičan ukus koji je kod moje gošće izazvao da nije mogla da odoli da proba od svega jer je sve imalo drugaciji ukus.

Uz te đakonije iz moje pušnice sam izneo ono rumeno vino koje se rucno svako puce bira, posebno se vodi racuna da se u presece u previranju tako da ostane lako i pitko da rezi ko kad piješ prirodnu kiselu vodu. U vinu nije bilo mnogo alkohola, oselo se grožđe i svaki gutljaj te mamio da popiješ još. To su bila laka vina moga dede koji uzivao u njima i celog zivota cuvao tajnu kako se sprema tako vino. Pre nego što će umreti tu godinu sam morao da spremam vino ja dok je on sve to nadziro i opominjo me ako nisam nešto ga poslušao. Kad je probao vino, reko je e sad mogu da umrem. I stvarno te jeseni negde pre snegova se prestavio i tad je popa grob polio vinom koji sam ja spremio.

U nasem podrumu su zato stajali posebni stakleni baloni sa gumenim zatvaračima, tamo nikog nisam smeo da odvedem niti bez njega da ulazim. Samo o velikim praznicima smo smeli da ulazimo u podrum i probamo vino koje smo točili u staklene boce.

Pitala me je ima li nešto u našem životu ovde u ovom dvorištu što se ne oslanja neko na  nekog koji je pre tu živeo. Nema Lepa. U ovom dvorištu je bila meni i škola i fakultet, tu sam učio sve ono što je morao domačinski sin naučiti. Rad na selu je tegoban, ali ima i svoje čari, da bi sve to postigao moraš da imaš dobre učitelje, da si vredan, da ti nije teško rano ustati i u polju omrknuti.

Htela je da vidi moju biblioteku, moje stare ploče, gramofon koji sam pustio njojzi sa pa se kroz moju radnu sobu začuše zvuci stari narodnih pesama koje više malo ko pamti a koje mene razgale dušu. Videla je moju prepisku sa ljudima koji traže savet od mene u vezi pečuraka ili zdrave hrane. Na kompjuteru sam odavno uradio projekat za prelazak na proizvodnju zdrave hrane. Sve sto sam na internetu saznao, sve ljude sam licno posetio, sve video a meni je ponekad dovoljno i da vidim i sve što vidim ja i uradim ako imam volje ili mi je ćef.

Moje knjige i časopise je razgledala, posebno oni koji se odnose na prihranjivanje biljaka bez herbicida, jer sam ima više od deset godina prestao da trujem zemlju veštačkim đubrivima. Tu sam imao već i pomoći nekih ljudi koji su poput mene bili pioniri u mojem kraju u proizvodnji zdrave hrane.

Tek je onda shvatila da se ovo domaćinstvo uputilo u budućnost mnogo pre nego što je iko mogao i pretpostaviti. Pohvalila me je da to mora da je bio veliki poduhvat da se oslobodim starih nacina i navika.
Jeste Lepa ali i moji su oduvek bili inovatori, prvi u navodnjavanju, zidali brane, pravili mini jezera odakle su zalivali jakim motorima dok ja nisam iskopao ove sadasnje bunare sa ovim pumpama koje izbacuju vodu pod visokim pritiskom. Kad sam rekao da moje pumpe mogu da snadbevaju ne samo moje selo
vec tri okolna sela koliku kolicinu vode mogu da povuku.
Zato su voćnaci onako plodni, svaka voćka ima kap po kap onoliko koliko treba a djubrivo je biološko i
nema prskanja. Prskanje protiv insekata je moj izum i moje baba Save. Trave koje insekti ne vole se potope dvadeset i jedan dan i to je jako da mora de razredi u odnosu jedan prema jedan jer ce lišće da izgori ako je prejak rastvor.

Pa ti si svu hemiju zamenio sa travama, to je san mnogih da se vestacka i hemijska sredstva više ne koriste jer truju i zemlju i čoveka. Ekološki ti si svoju zemlju i svoje voćnjake sacuvao za buduće generacije. Do sada nisam imala prilike da vidim na delu tako uspesno sprovedeno ono o cemu sam samo sanjala da je moguće. I tu sam ja porasto sa metar osamdeset za deset cenata, jer od Lepe svaki kompliment je bio kao melem na ranu.

Htela je da vidi i polja i vinograde koja obradjujem, da vidi voćnjake, bunare i šumu u kojoj sam sačuvao stoletne hrastove, da vidi reku na kojoj smo pravili brane iz kojih smo navodnjavali bašte. Sve smo prošli
i Lepa se na svezem vazduhu zarumenila, i vetriću koji je duvao kosu joj mrsio nisam zamerio jer mi je bila tako lepša, svuda sam je slikao, pa smo se i zajedno namestali dok nas zajedno ne uslika aparat a mi se smejali. Dok je grlila naše hrastove kao da su joj rodjaci, i osmeh njen zarazan terao da se i ja smejem, ko kad sam bio dete. Sve sto je dotakla kao da je govorilo Lepa o Lepa tebe cekamo dugo,
sad si nam konačno došla.

Dok sam je gledao u meni su se zapalile vatre, oganj koji ni kisa ni sneg ne mogu da ugase. Slusao sam price kako je otac ikrao moju majku jer nisu hteli da je daju za njega. Pa su se dogorvorili da se ona iskrade u sa jednom torbom miraza je dosla u svoju novu kuču ali se nikad nije povajkala i rekla da je loše učinila. Ni sa baba svom nije bilo drukče, nju je deda poveo iz krša sa planine i za malo nije glavu izgubio, samo je mogao zahvaliti svojoj desnici ruci, kuburama i velikoj snazi jer je na megdanu dobio pa su mu je dali i primili za zeta.

Moja majka je tugovala što je bog osudio da ima samo jedno dete, ko da je ukleo i do smrti je patila jer je uvek govorila da je kuća bez dece pusta kuća.
Pričap sam lepi kako je nekad moj čukundeda rešio da pre nego što umre ode u Svetu zemlju na hadžiluk. Kada se vratio nikad nije hteo da menja naše prezime i uzme po gradskom adetu ono Hadži jer nije hteo da se od naroda izdvoji jer je uvek bio prost covek, sto bi mi rekli po seljacki a da nam ne kazu da smo glupi, prirodan čovek, jednostavan i nenametljiv.

Slušajući istoriju naše porodice, gazeči stopama kuda su se iz ratova vraćali i ponovo posle junaštva i bojeva bili ko i pre prosti i radni kao da rata i nije bilo.
Već danima me prati neka slutnja, neko ukazanje ko u moje baba Save. Ona je u životu sve videla kaka nam je bila prošlost ali i kaka će nam biti budučnost. Rekla je da če naš vinograd da svede na jedan čokot. Ta loza neće ko ostale radja godinama dok se u u vinogradu ne pojavi neka lepa zena.
I stvarno u mom vinogradu jedna loza nije htela nikad da da roda do ove godine, ja je nisam dirao jer sam znao da je to baba Savina loza iz njenog pretkazanja. Rekla je da ce ona prva da popije vino od grožđa od te loze i prvo dete koje rodi će biti muško sa belegom u obliku kupine.

Ja još nisam shvatao da je počelo da se obistinjuje pretkazanje baba Save. Nisam shvatao da je Lepa moja sudjenica, moja nevesta, ona koju ci voleti kao oci, ona koja je svelost svih zvezda donela u svojim očima. Moje srce je drhtalo kao list na vetru. Kao zaljubljeni dečarac, sam u salama i pricama nalazio izgovore da sakrijem da mi je Lepa dosla naj bliže srcu, da ona u meni sve nemire budi, sve misli pozlati, skazaljke se sastave i dusa po rajskim livadama pase...
Komentara ( 3) Pošalji komentar! Permanent Link


23.11.2008

KRVAVO VESLO


U ratu koji je besneo u Bosni, svukuda, pa se prenosio sve do same reke Drine, sa bosanske  i sa srpske strane iz mnogih sela se polakomiše neki ljudi da se u ratu švercom okoriste. Ne retko u taj poso se uvatiše i neki domaćinski sinovi na sramotu i bruku svojih roditelja.

Zabatališe oranje i kopanje i počeše naveliko da prave velike čamce od lima i na te čamce što bi ja reko ladje počeše krijući u rukavcima da tovare i prevoze svakojaku robu.

Tu je bilo, šećera, cigara, piva, vina, a prevoženi su i bikovi, tovljene svinje, lekovi i oružje. I to im beše malo pa počeše da prevoze ko u drugom ratu neki jadan i čemeran narod koji se nasao u zbegu od rata koji se vodio na onu bosansku stranu.

Sa Bosanske strane je malo, malo, pa po neki čamac prevozio ljude i danju i noću preko Drine u Srbiju.
Plaćali su oni tima čime su imali, davali su zlatan nakit, dukate i devize i prelazili da se sklone od zla koje ih je stiglo pa ne imadeše kud već da beže verujući da će da izbegnu i spasu svoje glave od raznih vojski koje se pomamiše i nasrnuše bez razlike ubijajući bez milosti i žene i decu.

U selima i sa jedne i sa druge strane nekima se učini da je to isplativiji posao nego da se bakću sa švercovanom robom pa se okrenuše tom djavoljem poslu koji je donosio veliku koris onima koji su se na tudjoj nesreći rešili da se obogate.

To nije bilo niti će da bude, da se od tog neko usrećio. Posle se sve to kod njih na zlo povrnulo pa su mnogi koji su to činili pošli ubrzo za svojim žrtvama koje su u svojoj mržnji il slepilu ubili ili utopili u Drini.

Na Drini su se mnogi zlocini u svim ratovima cinili al nisam cuo da je u ovom poslednjem neko za to i odgovarao.

Ako me pitate ko je to radio e sad cu da vam kazem, idite pa pitajte redom po selima niz Drinu sa obe strane, ako nekoga zanima, ja tim ljudima imena neznam, znaju oni uz Drinu u svakom  selu ko je u ratu u njivi kopao a ko je na Drini veslao.

Pazi sad, ja ću da sve opišem a vi nemo da se isčudjavate i tu zgrožavate jer to je živa istina, tako je bilo  pa sad dal je to bilo ljudski, nije, dal su oni bili bez duse sto u smrt odvedoše toliki narod, ja neznam. Kaka more duša u njima se neka stara zver probudila. Ja se ko seljak mišljam, zar treba da se to sve zaboravi, da cutim, neko po selima o tome priča, a opet ja bi da to zapišem pa vi vidite staćete sa tom pričom.

Ako me pitate kaki su ti ljudi iz priče koje bih opisao ja vam odma velim da to majka rodila nije niti ce da rodi, taki se uvek po zlu poznaju a u ratu se procuju. U miru se njih bar javno svi stide, a neki koji ni duše ni srca nemaju govore da su taki bili u pravu.

Mnogi su bili do rata mirni i neugledni. Za neke se govorilo da su mogli da se rode od zla oca i od gore majke. Nasilni, kavgadzije, laki da potegnu i ubodu nozem kad popiju, mrze i svoje komsije Da Drina zna da priča ko zna kolko bi taki grozovitih priča za nekoliko vekova ratovanja ona ispricala.

Preko Drine na bosanskoj strani su tih dana gruvali topovi, vio se crni dim u daljini i veliki plamen je lizao nebu pod oblake, kao da se nešto veliko zapalilo. Taj dan je čini mi se bio najcrnji da ne može biti crnji. Sa televizije su javljali o velikim pogibijama i ratu koji je zahvatio celu Bosnu.

Oko Drine su seljaci tih dana ubrzano kopali rovove i ukopavali topove pa su uvece dolazili da prespavaju i okupaju se pa da se jopet ujutru vrnu istom poslu ujutru na polozaje. Sve je pretilo da ce rat da se prosiri i na srpsku stranu. U narodu je pukla vest da ce Srbija biti napadnuta i da treba da se spremi za odbranu.

Drina je reka koja se premešta i krivuda u svom toku cas na jednu čas na drugu stranu, u svom cesto prokopa novi tok i napusti svoj stari tok u kojem se isto zadrzavala voda i tu su ostavljali čamce koji su vezivali zardjalim lancima o debele vrbe.

Sa bosanske strane je to pomeranje il probijanje fronta podiglo narod koji je uplasen pokupio malo jada sta imade i krenuo da bar sebe spasi kad ne mogaše kucu od plamena da sačuva.

Narod ne napušta nikad kuću džab, džabe. Uvek ga neka grdna nevolja na to natera. Podigne se i krene u zbegove dok opasnost ne prodje pa da se opet povrne da vidi jel šta od kuće preteklo.

To jutro je bilo tamno ko da ce veče da padne, neki vetar je duvao niz Drinu, ruke su mrzle i u rukavicama, neka suvomrazica je pocela da stipa za obraze, pa su i prsti u cizmama osecali tu ladnocu koja uveka naidje u to doba godine.

Čamac je iz rukavca izašao na vesla jer oni dvojica u njemu nisu hteli da ih čuju straže koje su patrolirale i sa jedne i sa druge strane Drine.
Čamac je bio od onih više ribarski, dugi, metalni, napravljen tako da bude stabilan na brzoj vodi gde je i matica i struja jaka a virovi podmukli i vrlo cesti znaju da povuku i camac i ljude na dno kad ga zanese struja pa da se prevrne.

Na obali nije bilo nikog kad je čamac tiho pristao a krupniji u zelenoj radničkoj bundi je iskočio i privezao ga za oboreno stablo vrbe. Izašao je i drugi i zajedno su ušli u zbunje gde su sakriveni čučali i drhtali od hladnoće, starija žena, troje sitne dece i jedan čovek sa kapom na glavi.

On rece: - Dobro je da ste došli evo pocrkaše mi deca od ladnoće.

Deca su rukavima brisala nos, smrkala i kijajala, a ono naj mladje je tiho plakalo...
- Prika, jesi li dono ti pare.- - Evo kolko ste rekli tu je devetstotina maraka - Slusaj prika, jes da smo ti rekli al nije vise ta cena, vidiš da su svuda straze na obe strane i moraš da doplatiš inače nema nista od vašeg prelaska. - - Pa ljudi, vidite da je veliko zlo da ne moze biti vece, a kolko vi trazite sad - - Čuj prika, na svaku glavu da doplatiš po sto maraka. - Čovek videvsi da nema nista od prelaska ako im ne doplati izvadi jos petstotina i dade im hiljadu i cetiristotine a oni odma na ravne časti podeliše pare.

Čovek je poljubio svako dete, zagrlio i poljubio ženu, poljubio i svoju mater koja je nemo plakala i rekla mu drhtavim glasom sine cuvaj se i ne brini se o nama samo da nam ti ziv ostanes pa ce Bog dati da se jopet u zdravlju sastavimo.

On je trebao da ostane i da se vrati u selo, u svoju jedinicu ponovo na polozaj. Starija zena u marami sa mukom uz njegovu pomoc udje u camac, njegova zena udje i uzimaše jedno po jedno dete i svako se smesti na klupu pored jedne i druge žene.

Kad smestiše i zadnje dete, krupniji odgurnu čamac i oni se otisnuse niz Drinu, koja ih ponese. Jaka struja je camac pokusavala da odvuce na levu obalu ali je i jedan i drugi sugurno presekao i camac je poslusno krenuo ukoso prema drugoj obali. Covek je stajao i posmatrao i suze su mu same tekle niz neobrijano lice, doslo mu je da kuka iz sveg glasa jer je poslao svoju porodicu sa dva nepoznata coveka druge vere, mozda i sa neprijateljskim namerama. Poverio je ono sto mu je bilo naj milije, ono radi cega je ziveo i kucu kucio.

Poslednji put je video camac kad je zamakao iza ostrva, stajao je jos neki trenutak nemocan pa se okrenuo i izgubio u sumi.
U camcu su deca drhtala, majka je pokusala da ih zastiti pokrivajuci ih velikim salom ali je to bilo nedovoljno hladnoca i vetar koji je rezao niz Drinu decu pretvotio u tri ledene figure koje su od hladnoce plakala dok im je iz nosa curilo kao iz otvorene slavine.

Trebali su da pristanu iza okuke, da tu skrenu i udju u miran tok i stari tok Drine. kada su bili u uverenju da su nadomak cilja na drugoj obali su se zaculi glasovi i videli su svetlo pa su dve prilike u camcu pustile camac niz maticu racubajuci da nisu primeceni. Nazalost bili su uoceni i culi su povike da se ne igraju glavom vec da pristanu i da se predaju inace ce pucati.

U ocima zena i dece se za tren pojavio uzas i neverica da ce sad nadomak obale da tu na sred Drine da stradaju. Oba muskarca su tiho ali zloslutnim glasom rekli, da niste pisnuli inace ce mo vas zaklati.
Zene su uzasnute pokusavale da umire decu, a deca su izbezumljeno gledala oba muskarca i kao preplase zvercice se skukuljile na gudima jedne i druge zene koje su ih obrgrlile rukama.

Odmah se videlo da su otkriveni i da manevarske sposobnosti camca su smanjene sa toliko lica i oba muskarca su se pogledala u nemom dodgovoru da pod hitno tog opasnog tereta moraju kako znaju da se oslobode. Nisu se ni trena dvoumili sta im je ciniti i samo su cekali da jos malo zamaknu pa da sprovedu u delo svoj pakleni plan.
Drina ih je brzo nosila i uskoro je pretilo da ih povuce ponovo na drugu stranu gde je struja bila veoma jaka.
Prvi udarac metalnog vesla je gotovo raspolovio glavu starije zene. Mladja je uzasnuta, isprskana krvlju i mozgom svoje svekrve pokusvala da progovori neku rec molbe, da spasi decu i sebe. Medjutim i druga prilika je u nju udarila i njene ruke nisu zaustavile udar vesla koji su kao granu polomili obe ruke i gotovo posred lica u jednom strahovitom udarcu koji je gotovo prevalio preko camca u vodu. Muskarac u zelenoj bundi je uhvatio kao vrecu, jednim zamahom je odbacio i Drina je ponela neno telo.
Onda su obojica uhvatili stariju zenu i izbacili je i ona je odmah potonula pa je struja izbacila na povrisnu i ponela niz Drinu. Deca su vristala ali se oni nisu obazirali vec su nastavili svoj krvavi posao. Jos dva udarca su se srucili na bespomocna tela i ona su zavrsila u hladnoj vodi Drine. Posledneje dete je sedelo i ukoceno od uzasa, poluludo od straha cekalo i svoj kraj. Oni su se pogledali koji ce poslednji da bude koji ce da zavrsi zapoceti posao pa je odluka pala da to ucini manji. On je zastao i vec mu je smetala krv koja se razlila po camcu i po njima pa je odlucio da poslednjoj zrtvi spremi drugaciju sudbinu. Uhvatio ga je kao lutku i pokusao da ga odvoji od camca ali su decje sake gotovo smrznutim stiskom se zalepile za ivicu. Podigao je ruku i udario je dete samarom  i dete je gotovo palo na pod camca. Uhvatio ga je za noge i spustio pored ivice da ga prvo udavi pa da ga pusti da ode niz struju.

U ledenoj vodi dete se poput ribe pracakalo slabsno, svakim novim gutljajem je bilo blizu smrti.
Muskarcu je zasmetala hladna voda Drine i smatrao je da je dete koje se vec umirilo, gotovo da se udavilo pustio je nogu deteta i izvadio ruku i bez premisljanja se prihvati i on vesla i uputise se na drugu obalu. Struja ih je bacila u maticu ali su vec iza krivine imali prilike da se u mirnijem toku zastave i izvuku camac u grmlje. Odahnuli su i nisu mnogo pricali o dogadjaju jer im nije prvi put da su to ucinili pa ih ni malo nije griznja savesti dotakla. Kao da se nista nije desilo, oprali su ruke i sa odece donekle uklonili krv. U camcu su sa gadjenjem prali prosutu krv i mozak svojih zrtava.

Dete koje je pusteno niz vodu je struja povukla i samo cud Drine je ucinila da se dete naslo u blizini jedne pale vrbe i zaustavilo u zapetlajlo u granama vrbe do same obale. Tu je vec pocinjao i sprud, tiha voda i gotovo da se u krug vracala prema obali.
Dete je bilo promrzlo i gotovo udavljeno ali zivot je na tankoj niti visio i ono je gotovo po nagonu pokusalo da izbaci vodu iz pluca i kasljalo je. U tisini se cuo samo  voda i decije kasljanje.

U blizini na obali se nasao jedan od rezervista koji je cuvao strazu pa mu se ucinilo da je cuo neko kasljanje i da neko cvili, nijo to bio glas, vec glas kao u tek rodjenih macica.
Uplasen i skoro u uverenju da se ponovo neka grupa prebacila preko, se polako zaklanjajuci se iza stabla uverio da mu ne preti opsanost promolio glavu i video da nema nikog. Skoro da je vec hteo da krene i da se vrati na svoje strazarsko mesto, ucini mu se da nesto se koprca u granju pale vrbe.
Gotovo da je pomisli da je lutka, ali je odbio taku pomisao jer se te rucice krecu.

Covek je u zadnjem trenutku, mozda su samo sekunde odlucivale da se dete udavi i potpuno smrzne.
On je bez premisljanja ostavio naoruzanje i spistio se do samog deteta. Uhvatio ga je za nozicu i ruku i podigao u narucje i izneo na obalu. Video je da je dete jedva zivo. Mokra odeca i kosica, oci koje kao da ga nisu ni videle samo su ga u nekom pogledu koji je blizu smrti.
Skinuo je svoju vetrovku i uvio dete pokusavajuci da ga trljanjem ugreje. Svojim toplim dahom mu je pirio u ledene obraze i skoro u ocajanju razmisljao kako da mu pomogne.

Nije vise razmisljao, prebacio je remen puske preko glave, uzeo detinje telo u narucje i potrcao do kolebe gde su oko vatre sedeli pricali i odmarali oni koji ce mu biti smena. tog dana nisu isli u selo jer je bilo naredjenje da niko ne sme da napuista polozaj. Kada su videli njega bez vetrovke da u rukama nosi neki zavezljaj znali su da je u pitanju nesto jako vazno. jer napustanje strazarskog mesta je tezak prekrsaj. Covek je brzo rekao neka me neko odmeni, nasao sam dete u granju, donela ga Drina i dajte ljudi da pokusamo da ga spasimo.

Jedan od njih je znao sta treba raditi u takvim slucajevima, sa davljenicima i promrzlim osobama pa je primenio prvu pomoc i blago je masiorao dete i toplina i nagon za zivotom su ucinili svoje dete. U dete se ponovo vracao zivot koji je bio skoro na izmaku. Ljudi dete mora da je navuklo tesku prehladu i nema se vremena vec da palim auto da dete uvijemo u cebad i da ga pod hitno vozimo za bolnicu.

Skoro dva sata ce trajati ta borba da se dete izvuce iz ruku smrti, covek je gotovo graniceci se sa ludoscu vozio i nakon te voznje koja je pre bila trka dosao do bolnice. Izvadio je dete i predao ga u bolnici i tako se ta drama zavrsila. Dete je prezivelo. Ni smrt, ni Drina ni hladnoca ni zli ljudi nisu uspeli da ugase to malo srce koje ce se obradovati posle dugo vremena kada se slabasne rucice obisnu oko vrata coveka koji je mislio da su svi njegovi samo imena koja ce se voditi kao nestali.

Zahvalio je Bogu sto mu je bar to najmladje dete prezivelo i sve uzase koji su se pred decijim ocima desili ja nepismeni seljak sam pretocio u pricu da se nikome to vise niakad ne ponovi.

A ako se neko i prepozna, narociti oni koji su svoje ruke i vesla okrvavili i mrtva tela pustili niz Drinu neka znaju da ce kad tad i njihova nedela biti otkrivena i oni privedeni pred lice pravde.

Nek citaju ovu pricu i nek sanjaju svoje kosmarne snove dok ih iz Drine necije ruke vuku na dno, nek se prevcu i pricaju u snu dok se u znoju sa izbezumljenim pogledom ne suoce sa svojim grehom i probude iskolačenih očiju.

Neznam dal je nekom palo na pamet da malo obidje te camce na drini da pokusa da utvrdi jel ima tragova ljudske krvi u njima, a i ja vako prost seljak znam da se krv ni posle pet godina ne moze salom ukloniti. Pa ako i nadju znace sta im je ciniti, jer to znaci da je i u tom camcu ostalo neko krvavo veslo.

Mnogi su nakon rata brze bolje pozurili da se rese camca i okrenuse se novom poslu pa su ne retko neki od njih zavrsili svoj zivot neslavno od necije ruke u medjusobnom obracunu sa sebi slicnima.
Oni su izbegli kazni ali ne i oni koji se slobodno setaju a koji su po drini bar jednom veslali krvavim veslom. Za takve ja seljak nema reci osude i nema te kazne koju bi im dosudio za pocinjeni greh.

U prici nisam rekao koje su vere bili ljudi koji pocinise taj stravican zlocin, jer u boga ti nisu neljudi verovali, mišljam se da  su to cinili jednako i jedni i drugi jer su bili pohlepni na pare pa ih nije bilo briga za veru i poreklo. Ako me pitate, koje su vere bile zrtve, i tu se nebrojano njih nadje u Drini bez obzira na veru.

Šta znam kad, neznamto, ja vako pros mišljam da su svi koje pustise niz Drinu bili što bi reko nevine zrtve koje su pale pod udarom tog vesla i njih je ladna Drina ponela i u Savu odnela.
Komentara ( 4) Pošalji komentar! Permanent Link


22.11.2008

SELJACKA POSLA



Seljak ima svoje price, svoju filozofiju zivota i tu seljacku filozofiju je spreman da brani. Ne smatra uvredom sto je od Boga izabran da bude seljak.

Nije se seljak zalio i sto mu je ime Srba, kum je Srbi ucinio veliku cast dajuci mu ime koje je ime jednog velikog i ponosnog naroda.

Seljak je covek na svoju ruku, ne trpi da mu neko soli, da se pred njim pravi pametan a da to i ne dokaze. Seljak se mozda frlja sa padezima, ne govori pravilno neke reci, ali zar to treba nekome da smeta.

Valjda se taj narod jos ne stidi seljaka. Mozda bi svaka drzava bila bila srecnija kad bi bilo vise njih pod tim imenom.
Kad seljak Srba uputi da negde nesto kaze, onda su verovatno izbori pa ga svi mazu i lazu dok on ili drugi seljaci ne okruže neka imena na neciju izbornu listu.

Seljaku niko ne veruje i niko ga ne uzima za ozbiljno dok ne dodje do nekog rata. Onda se sete da imaju jos sinova za front, za neku novu pogibiju.
U gradovima si mogao da se sakrijes i izbegnes poziv a na selu nema vise vodenica a u cardaku za kukuruz je velika promaja.

Seljaku je dodijalo da ga neko uvek smatra neukim i nepismenim, u svom poslu je vrlo sposoban i ne retko voli da se takmici u selu u svom poslu. Ako je komsija zapatio sto svinja komsija ce da vec iduce godine ima sto i pedeset. Ako neko tovi dvadeset bikova nece dugo biti prvi jer ce neko toviti pedeset.

Ako to i radi na svoju stetu. Ako i varalice i razni mesetari u skidanju cena su maheri da seljaku skinu kajmak a ostave mu surutku. Lopovi u selu prolaze samo jednom i vec iduce godine pojavi se neki novi prevarant koji ce da prevari da ce ono sto je seljaku uzeo na rok ucini sve da ne ispostuje taj rok.

U selu se ne cene siledzije i gansteri. Svi koji se osile ce to da cine izvesno vreme i seljak ce to da trpi.
Trpece ta ponizenja, mladici ce dugo da se spremaju da takvom stanu na put.
Seljacu znaju da policija nekada je nemocna ili je u istom kolu sa tim seoskim kabadahijama. Ako posalju svoju delegaciju da se nesto ucini reci ce im da su nemocni i da sve cine da se to promeni.
I to sve traje dok seljaci ne uzmu stvar u svoje ruke. Nije retkost da se taj ganster koji je svedoke i sudiju toliko zaplasio pao od seljacke ruke.

Na vratima je cesto se suocio sa ocima koje su ga toliko puta molile da se okane tog posla. Ako mu je izrecena ona poslednja mera, ona ce i biti izvrsena. Bum. Bum.
I siledzije i kabadahije nema vise. Onda se policija uzmuva i jeftinije im je da to krste kao ortacun nego da se sa seljacima posle kaci. Seljackom sudu nije ni jedan zlikovac dugo preteko. Poznato je u svakom  selu koga su nasli prebijenog na mrtvo, kome su polomili kicmu, ko se naprasno zimi kupao u reci. Dugovi se moraju naplatiti, kamata naraste i voda dodje do grla i selo ne oprasta.

Seljak je pre dobrocudan kao jagnje, kad popije voli da malo zanosi na krivini, ali kad se otrezni on dobro zna gde je ispao iz prikolice ili sa traktora.

Seljak zna u njegovoj opstini ko je svoju njivu i obraz zalivadio, ko se kune u decu a krade naveliko. Seljak gleda svoja posla ali pamti ko slon. I ono sto je bilo pre ko zna koliko godina on pamti. pamti zlo i zle ljude jer mu je dobro uvek izmice. Il mu udari susa, il ga tuce grad, ili ga poplavi ili mu drzava obori cene da batali i stoku i sejanje psenice jer on je poseje drugi je pozanje i jede beli lebac, a njemu ostane pogaca i proja jer kad sabere zasta radi, vidi da radi za nista.
Profita seljak nema al on ne voli da sedi i  ceka niciju milostinju, bruka je svakom seljaku da pored svoje imovine mu deca budu gladna.

Nije nikad imao zelju da se nadmece sa lenstinama, ladiguzima i ladolezima, vec sa vrednim i postenim, da svoju imovinu cuva i ne otura posto, zasto.

Sve one koji se seljaku udvaraju vide kao buduce prevarante samo dok dodju na vlast. One na vlasti ne smatra za narocito postene jer se brzo pokaze da su isti kao oni prethodni.

Seljaku bibliotekune ide cesto, ako i ide ne ide samo da cita besplatno novine vec i da procita neke knjige koje mnogi smatraju da seljaku Srbi nisu primerene, da im nije dorastao.

I seljak nije vise ono sto je bio, Srba je mozda neki novokomponovani po malo turbofolk seljak, sa nekim novim vidicima i zeljama da u ovom drustvu ne bude vrsta u izumiranju, da ne bude pastorce i sirotan vec neko ko je temelj drzave, njegov koren, njegova proslost i njegova buducnost.

Srba se ne vredja kad mu na nekim sajtovima napisu slicne natpise jer ih razume i duboko im se na tome zahvaljuje !
Napisase Srbi ultimativno i sa dozom pretnje da se Srba promeni pod hitno, bice da obrija bradu i promeni ime ! E pa dragi prijatelji, braco i sestre, drugarice i drugovi nece moci ove noci, nece moci nikada, ne odrice se Srba imena, pre ce dati glavu nego bradu, a ko se vredja u Srbino ime nek mu je bogu prosto.

UPOZORENJE SRBI NA JEDNOM FORUMU OD ADMINISTRATORA FORUMA !

Promjeni nik.Izgleda neprikladan za forum.Ovdje su svi dobro došli,al vrijeđanje ne.Nik ti izgleda kao vrijeđanje drugih naroda.Odluci se za drugi nik,ili moramo ban.

Posle se covek popismanio kad je video da se seljak Srba ne sali,  da je seljak, da ima pravo da mu to ne moze i nece niko oduzeti jer svi bi rado pobegli sa sela al da se vrati neko salom u selo to se retko vidja. Vrati se po neko sto se zaleteo, pa kad se nadje u neobranom grozdju kad pocnu da ga udaraju po usima gazde za kiriju za neke memjive podrume gde mu deca dobijaju tuberkolozu onda mu dodjre iz dupeta u glavu da je na svom imanju u svojoj kuci bio gospodin, da je bio sit i napit, da je imao cime da se ogreje i gde da se odmori ko covek a da mu niko ne kaze da mu deca galame i da mu psuje majku seljacku.

Neko ode jer mu otac izgubi pamet, ili majka pa bi do smrti da naredjuje, da mu zivot ogade da jednog dana se krvno zavade pa onda prodje puno godina dok se to slegne i ako se vrati vec se i oni drukce ponasaju jer svako ne kuci kucu da mu bude prazna, da se unucici ne ne igraju u dvoristi.
Svako ko je sa sinom se zavadio i ako je on otisao sa porodicom, ta kuca i kad slavi kao da je neko umro. sveca gori i bogu se domacin moli ali zna da je svaka molitv gorka ko pelen.

Oni koji pobegnu od pune kuce, gde su im ali sve, gde im nista nije falilo, ali su se polakomili da se na asvaltu zivi bolje nece dugo proci pa ce se u sebi jesti ko mesec i okretati svaku pari tri puta dok je potrose. Neka nema nigde zivota da se ne namucis, da te neki belaj ne snadje, a u selu bar znas sta ti ko misli i ko je ko a u gradu si okruzen sa onima koji su cesto gori od tebe al ne smeju da priznaju.
Kazem ja ko se na asvaltu usreci i obogati on je posto neka velika marka. Il se tisko uz vlas pa mu neko bio na ruci da mu krene na bolje. Tako je bilo i bice, da siromasam ali i nerad svet je zeljan svega, mnogo kukaju a kad treba da se oznoje i prihvate se posla onda su tu uvek oni koji ce samo na recima biti pametni, vredni, sposobni a u praksi boze sakloni. Tako je to ljudi moji. Neka im. Alal im cufte !

Eto to je za sada sve, i ovo sto sam natolkovo je sefte da sam naso voliko vremena da nesto vode kazem sto bi rekla moja komsijka, da proturim neku ko na prekrst, ko u centru da razvezem do Markovih konaka gde trubaci uvek sviraju prvu il poslednju trubu.
Komentara ( 1) Pošalji komentar! Permanent Link


19.11.2008

ĆALE DA GA OBESIMO, A ?



U nasoj sumi drva secemo svake godine, gledamo da uvek secemo bagrem, da secemo sve sto je u njivama poraslo na medji, da izvucemo svako veliko drvo koje je palo pa ce vremenom da istruli ako ga ne isecemo na cutuke i ne iznesemo iz strane do prikolice i oteramo kuci.

Na dva mesta nam je suma stara preko sto godina. Hrastovi su davno se krosnje vinuli u oblake, pa se rasirili ni cetvoro ljudi ih ne mogu obuhvatiti.

Kad god imam vremena i ja sada kao i moj otac i deda idem u staru sumu i cistim od onih sibljika i drveca koje hoce da naraste ispod starih hrastova i cerova. Sa njih isecem pri dnu imelu, da ne napada cer. Svaku ostrugu, sve sto u staroj sumi bi da poraste ja na vreme posecem i iznesem na njivu i zapalim kad nema vetra.

Tako radim od kako mi je otac se poboleo pa samo kad je seca ide u sumu da se nadje kolko da kaze gde je nas sklad, da ne osecemo tudje.

To jutro smo se spremili da idemo u sumu al smo malo okasnili jer nam guma bila pustila i nije valjala pa smo je odneli kod vulkanizera, pa dok smo je namestili vec je bilo proslo deset sati.

Stavili smo vec alat i motornu testeru i odemo prvo u staru sumu da iskratimo jedan veliki bagrem sto je skroz dole do potoka do samog izvora se izvali i pao sa krosnjom na drugu stranu. Preprecio se i tako stojao od poslednjih kisa.

Dosli smo iznad sume i Zojinu livadu i ugasili traktor i pobeli testeru i sekire pa da sidjemo do izvora gde je pao bagrem.

Kad smo sisli bice do pola sume cujemo testeru. U lebac ti. Ko to sece testerom u nasoj sumi.
Mislili smo u prvi mah da je sekao tamo preko puta gde je ima pet godina posecena suma pa su porasli neki bagrenici ko ruka pa reko da je neko doso to da nasece.

Ma jok more. Kad sidjosmo nize ima sta da vidimo, tri nasa velika hrasta isecena. Jedan vec izmetren a druga dva je okreso i poco da ih krati pa da ih iznosi.

Od zvuka testere nije nas ni cuo, i mi mu pridjosmo do samih ledja. Ko ce biti. Mućak. Doso, nije se nadao mislio da necemo ni dolaziti danas kad nismo rano dosli, pa siso polako od nejobe kuce na puskomet je nasa suma.

A tako se izvestio, isece, skloni granje, pokrije panj liscem i ne vidis odma da ti je neko stablo poseceno. I tako on rubi jedan po jedan hrast, ovde onde dok ne napravi poso, onda se preseli na drugo mesto.

Mucak je bio omanji covek, sa dugackim rukama, i malo krivom glavom. Neka falinka je bila kod njega jos od rodjenja, kao da su ga vukli za glavu pa se nekako deformisala.

Bio je mucak poznat po kradji i polje je videlo mnogo njegovih kradja. Mi poljara nemamo i on tako ide i gde ima sta da ukrade on se ne stidi i ne boji, vec zvera da ga neko ne vidi, sedi i pusi, pa ko da namesta gumu, pa nesto mu se traktor pokvario i sve tako.

Pa kad vidi da nema niko da ga i iydaleka snimi u kradji, on brzo natovari i bega. I ljudi se odavno zale da je mucak postao mnogo brezobrazan.

Uvatim ja njega sa ledja za oko grudi, on ispisti testeru i ko trze se al ja sam jak i nije mogo da
mrdne. Otac pridje i ugasi njegovu testeru. I upita ga. Bre mucak kako te nije sramota. Sta da ti sad radimo. Da te bijemo da se useres. Da te polomimo ovde da ne valjas ni Bogu ni narodu si zasluzio. On vide da je uvacen i nemoze da mrdne. Drzo sam ga da je vec poco da kuka da cu da ga udavim. Ne brini se mucak necu.
Pa pitam caleta bre cale sta da radimo sa ovim govnetom, da ga bijemo da prljamo ruke, da ga udarim sekirom i osecem mu glavu ne ide da odgovaram ko za coveka.

Nego cale sta mislis da mi njega sa tom vrengijom ovde o onu debelu granu onog hrasta obesimo. Kad sam ja reko, i kad je mucak cuo da ce da bude obesen, on zasmrde, i upisa se i usra. Pa se opusti u mojim rukama. Ja reko reko mucak je garant precrko, dobio ifrakt ili se slagiro pa lego ko prostac. Ja mu pipnem grudi srce mu radi, pipnem ruku napipam puls, ziv je.
Samo se onesvestio. Uzmem flasu sa vodom i pljusnem po glavi i za vrat. Mucak se osvesti i izbeci. Nije m u nista. Lazna uzbuna. vezem ga ja sa manilom, noge i ruke i privezem ga za jedan ceric i uzmem da iznesem one trupce i cutuke u prikolicu. Pa iskratim i one hrastove i natovarimo dva debla ali vise i nije moglo u prikolicu. Reko cale ajde da idemo kuci da ovo stovarimo da zovnemo miliciju pa da oteraju mucka kad se vratimo ponovo u sumu.

Odemo mi kuci i stovarimo drva i ostavimo njegovu testeru, i vratimo se da natovarimo i resto.
Sidjemo dole do iseceni rastova i pogledamo a mucak se odresio, pregrizo manilu, bog te pita kako i pobego. Zort je ucinio svoje. Kad je cuo da ce mo da ga obesimo on nije imao kud vec je
gledao kako zna da se oslobodi i pobegne.

Natovarimo mi sve to i odemo kuci i pricamo kako smo uvatili lopova u sumi al nam se odresio i pobego. Majka kaze kakose odresio. Pa pregrizo manilu i pobego onako usran i upisan.

Sutri dan zvoni neko na vrata, sabajle, otvorim ono mucak. Sta ces tu da ti jebem sve i mrtvo i zivo.
Al se suzdrzo da ga ne dernem, sta oces govori sad cu da te ubijem, jos si mi na prag doso, lopuzo jedna.
Da mi je neko reko da cu da vidim mucka na mojim vratima ja bi reko ma idi, ti si lud. Al mucak
je doso s namerom. Sta oces jajaro. Smrdljivce jedan. Pa veli, uzeli ste mi testeru pa ko da mu je vrnemo. Sta rece. Pa moju testeru ste uzeli i odneli vasoj kuci. I vidi ti njegove smelosti, da dodje da trazi testeru. A ja reko stani sad cu da ti dam testeru sacekaj da je uzmem iz garaze gde ostavljamo alat pa uzmem sikirce.

Izadjem ja i kako je mucak snimio sikirce kad je uvatio maglu. Ma mogo je na olimpijadi da pobedi na sto metara, Kad je otiso na put, poce da se dere, da bogorada da smo mu uzeli testeru džabe. Znam ja da nema nista od toga, da mucak puca iz prazne puske, i njegove pretnje da nas tuzu sve je to labavo.

Tukli ga nismo, malo ga zaplasili da mu ne padne na pamet da vise u nasu sumu priviri, a gde bi mi da obesimo coveka, pa nismo taki mi seljaci imamo i mi dusu i srce. Al kod nas seljka ima nas zakon i nasa pravda. kad malo prekrdasimo onda je radila vila il je neko nekome hteo da kosom osece glavu. E onda znaj da je nesto mnogo gadno u pitanju. jer coveka neces da
ubijes za nista. to sto vele da seljaci se svade oko medje i tako to ma to je prica za malu decu bre. To je macji kasalj. Treba da bude mnogo neko duzan da ga skratis za glavu.

A mucak je samo sanjao da ce dobiti testeru. Eno je i sad stoji u garazi i rdja a i mucak vise odavno ne sece nikom sumu, eno ga lezi na groblju ima nekolko godina kako je bacio i canak i kasiku.

Sad kad neko krade drva se kaze ma kad ga uvate imaj da prodje ko mucak u Srbinoj sumi. Moze da bude na licino mesto osudjen i obesen.
Komentara ( 0) Pošalji komentar! Permanent Link


19.11.2008

SRBIN SRPSKI RULET


Uzmes pistolj stavis metak u cev, prislonis na slepoocnicu, i kazes svim duznicima pocrkali da Bog da, i ispalis svoj corak jer nisi valjda lud da se ubijes zbog para, pa makar i tudjih.
Nije mene tako nesto zapalo, da sam ja nekom bio duzan, ni po jada nego drugo me zlo spopalo.
Sve me to stiglo jer sam brz. ne mogu nista polako. kad nekog vidim da nesto radi polako ubio bi se. Sto puta kazem tako nekom, sta siris bre, mrdni bre malo, sta se vuces ko crevo za kerom.

Kad uredjujem bre prase il svince ja ne radim polako vec sve mislim brze bi to moglo, te da muva zukara ne upelja meso, te toplo je da se meso ne pokvari. I obavezno se posecem, il prst a jednom je u brzini skidajuci sa jednog buta meso, noz je zavsio u mojoj butini. Umal arteriju nisam zakacio i preseko. Reko mi tad doktor. Bre Srbo ti i ne znas za kolko si izbego smrt. Gde juris zar se igras sa svoju glavom tako.
Ma znam doktore al zanesem se i nikad neznas sta ce te snaci, kad ne ocekujes tebe snadje neki belaj, neko veliko zlo pa te potera suntara da izgubis zdravje, da postanes dozivotan valid.

Jedared nisam dobro zakocio traktor, ja se okrenuo da natovarim neke bale, a on sturinja krete, i ja potrci za njim, a on ubrzava i ja nekako uskocim, al djavola ne stigoh da ga ukocim, nisam mogo a ispred mene neka ko uvala pa ispod nje jaruga, sodom, da upadne traktor i ja nema da bidne nista od nas.

Nekako se tockovi okrenuse i volan zaokrenu a traktor zabode nos u onu uvalu a ja pod njega.
 I lebac ti, on odozgo a ja ispod njega u onoj rupi virim da se nekako iskobeljam da me ne pritisne skroz. Raskopam rukama onu zemlju, a po meni sve ulje i nafta, kosa ulepljena ma sacuvaj boze. Ja drkcem, mislim se Srbo bem ti lebac ako ovo preteras ima da zivis dvesta godina. Iskopam se ja i pipam se dal sam citav, da nije neka koska polomljena, jok. Sve na mestu samo sam se ugruvo ko niko kad sam upao u onu rupu a traktror se preprecio preko nje. Ja bio ispod ko u rovu a odozgo ko da je tenk se navalio preko rupe a ne traktor.

Gledam ja onaj traktor, pa Srbo jebo te onaj ko te nije naucio da se ne uskace na traktor, nije ti to film, nije traktror konj pa uskoci u sedlo pa o.

Odem ti ja polako u selo, i kod onog baksuza Pevca golosijana, tako mu dugacak vrat i crven da fa svi zovu golosijan. Al njemu ako to kazes ima da te ubode sa nozem. Nego ga zovnu ja sa kapije. O Milovane. Izadje on, vidi on da je neki belaj u pitanju, reko da mi izvuces traktor, jer sam se prevrnuo. Kaze oce, samo da otkaci prikolicu i stavi sajlu.

Odem ja do kuce uzmem asove i motike, budak i sekiru ako treba u lug da osecem neki bagren kad budemo ga okretali. Ocistim se na brzinu i odma se vratimo kod traktora. Da ga vucemo nema sanse, moze da se odvulaja niza stranu pa ode u sodom u onu jarugu.

Reko da ja otkopam pa da mi njega okrenemo. Sva sreca zemlja bila meka i otkopasmo mi na drugu stranu pa ga polako prevalismo i on stade na sve cetiri gume. Onda ja sednem a Milovanu kazem kad krenes ne staj vec ukoso vuci me dok me ne izvuces.

On dade gas, njegov traktor se prope, i umal se na prevrte nazad, ja viknu smaniji gas, on se vrati, i krete, e sad polako i ne staj. I on prvo oce nece, pa krete i onda se iskobeljasmo iz one rupe ja i traktor i podje ko bela lala. Sajla debela i nova, Milovanu gume dobre i on me izvuce gore na brdo.

I da vidis srece on se nista nije ostetio, malo se lim negde pokrivio, jedan far se odvalio al upali ko mina i ja zakaci spediter i natovari one bale kolko da ne idem prazan kuci.
I taj dan bolje da sam uzeo da slavim, da nije bilo one rupe gde upado, odosmo traktor i ja u duboku jarugu

Pre nekoliko godina zapadne meni da mi zec sam upadne u torbu, natrcase neke pare na pare ko sa neba da su pale i ja se nadjo ko nikad pre na iskusenju sta sad da cinim kad mi se u rukama nadjose tolike pare. Nisam smeo nikom da pricam, da se razbacujem okolo, da kupujem nista vise nego pre, mogao sam da nesto petljam oko kuce da nesto preredim al da pocnem da zivim neki drugi zivot nisam mogao ni pomisliti. Sa parama uvek polako, kad ih brojis, kad ih dajes ili primas. Ajd reci to meni.

Covek ti je mnogo gadna sorta, ne da njemu đavo mira i kad ima puno njemu malo, hteo bi jos vise. Tako i ja polakomi se, ucini mi se da cu sutra da poletim, da cu od pet dinara da napravim sto dinara. Narod je davno reko kako doslo tako proslo, al ja ma kaki, da sam davo na to nego se uskurcim da dam pare na kamatu. Dodje covek i veli kratkorocne pozajmice, brza dobit, velika kamata. Sve legalno, dobijes i akcije firme, dividenda raste. U sunce mu u meni sve zvekece, ko kad ubacujes pare u metalnu kasicu.

Reko ajd da probam, da se ne zalecem da prvo ulozim malo pa ako pukenem nece biti velika steta. Ulozim ja prvo trudeset hiljada jmaraka i da vidis za mesec dana dodje meni ceteres ko Bog i Sveti Ilija. Ja se smeskam i lepo mi, ne prodje mesec dana, ocu li da dam na pozajmicu osamdeset hiljada, na dva meseca, dobicu sto hiljada garant.

Uh sunce ti sta da radim. Nisam mogo celu noc da spavam. Mislio se ja pa reko ma kad si prvi put proso dobro valjda ces i drugi put, nisam valjda taki baksuz.
Prodje dva meseca, prodje i tri, ja pitam oce li biti skoro isplata, kazu dok naplate pa ce biti isplata. Ja obeleo vec. Nit jedem, nit pijem. osusio se ko saraga. Reko Srbo usro si motku, jebo te Bog ludog, oces da se kockas sa barabama, a oni te navukli pa sad te vortaju a pare ce da vidis na svetog nikad. Bilo mi doslo bre da se ubijem. Uzmem pistolj dedin pistolj, pa ocu necu.
Radio sam ko crv dvadeset godina i sve sto sam imao ja uzeo pa ocu da se kockam.
Ocu ja duplo, e, eve ti sad duplo. Pa se stuko, nesto mi rece. Nemoj Srbo ako boga znas.
Pa reko sam sebi, ma idi zbog para da se ubijes, jesi radio i mucio se, al nije to u redu.
Ajd da si se poboleo da te stigla neka nevaljalstina, pa da se ne mucis u redu. Al ovako, nista ti bre ne fali, mozes konju rep da iscupas a ti da se ubijes.

Ma uzmem ti ja onaj pistolj pa ga zavrljacim u nasu baru mrtvaju. Bacim ga ja da ne mislim vise a i sto ce mi to govno u kucu. Ajd da su mi pare tu pa da i cuvam i sebe da odbranim al ovako džab džabe drzim to u kuci. I bi mi lakse, ja sam se oladio, pare sam zabatalio, i uzeo se u posao, jer nema vise kamate pa uzmi Srbo kolko os.

Vise nisam ni mislio o parama ko da i nikad nisam ni imao u rukama. I reko sam sebi. Srbo o tem nema vise da mislis. Pare da izbacis iz glavu nacisto, teo si da napravis glupost, da ucinis sebi zlo da se ubijes iz onog pistolja sto si ga bacio onomad u mrtvaju.

Prodje nedelju dana a mene telefon zvr, zvr, ja dok stigoh, telefon tu, tu, tu tu. Sacekam ja ocel da zvoni ponovo. Oce, Zvr. Srbo odma dodji po pare, ni minuta ne cekaj vec pozuri.
Upalim ja auto i pravac banka. Udjem u banku, primise me i pitaju ocu li u markama il dolarima. Reko daj mi u markama al nemoj mnogo sitne ni krupne vec od sto do pet stotina maraka. Izbrojase oni na onaj automat. Kazu oces da brojis, neka necu, verujem da ima kolko treba.

Drkcu meni ruke, ko da sam pijanac pa nisam popio neku sabajle.
Stavim ja one marke u torbu i bezi napolje. Idem ulicom i pevam, svirucem, ma poskakujem sve bi cini mi se nogama u dupe od radosti. Ej umal da me strefi infrakt, da se slagiram, ko da sam poludio pa mi malo, ma djavolu je malo.

Dodjem kuci i sednem, natocim jednu ljutu rakiju, zakljucam vrata i dvared okrenem kljuc stavim one pare na sto i pijem onu rakiju i mislm se sta sad da radim. Di da metnem ove pare
u banku, ma kaku banku, pa da propadne banka, i odose moje pare. Da i zakopam sa sve sanduka u bastu pa sta posle da radim da po celu noc ne spavam da strazarim dal neko prekopava moju bakcu.

I setim se ja. Da ja podignem patos, pa da iskopam jednu rupu, da je osalujem pa da je lepo oblozim, izvarim gvozdeni ram i vrata pa da to postavim odozgo a preko toga da namestim laminat i na tom mestu samo da ostavim poklopac ako mi zatreba da uzmem pare.

I tako i uradim, napravim ja taj bunker, stavim tepik odozgo i mirna Backa. I bi mi lakse, kad god odam po tepiku setim se onog ma pusti ga lezi na parama. A ja gazim po parama.
Ne prodje neko vreme a ono izadje da se marke menjaju u evre. U sunce ti pa opet da kuburim sa njima da ih opet nosim u banku, da ih promenim.

Izvadim ja pare i pravac banka, atamo red da ne moze biti veci. Ja drzim onu tasnu tri me znoja probila, cekam tri sata, i ne smem iz reda ni u WC da odem pa dodje nekako i ja na red,
Uzese oni na salter prebrojase, tacno ima devedeset jer sam deset potrosio na traktor, pa stavim ja u torbu pare i sve se okrecem da me neko ne prati, pa upalim mercedes i okrenem par krugova da zavaram trag pa pravac Avala. Dodjem kuci i stavim pare u bunker i bi mi lakse ko da sam neki kamen skinuo sa mene
Komentara ( 0) Pošalji komentar! Permanent Link


18.11.2008

SRBA I LEPA NA AVALI


Dodje i ta subota, a u meni sve nesto kuva, iz glave mi ne izlazi Lepa, ona fina gospoja sa kojom sa  sam onomad sedeo u parku na klupi, kad sam sa nasom decurlijom bio u žaloskom vrtu.

Rece ona da dolazi na Avalu sa njenim autom skoro svake subote a ja ko mlad momak ko da nemam druga posla se sabajle, okupam pa pravac kod naseg brice da me osisa i obrija ko kad idem na vasar u Topolu. Izbriči ti on mene dva milimetra ispod koze al reko nemo da mi stavljas te tvoje kolonjske vode, to jeftino djubre jer cu ja kod kuce da se namirisem sa pravu kolonjsku vodu iz francusku.

Dodjem kuci pa izvadim ono odelo od najbojeg engleskog stofa sto ga donese jedared komsija i rece uzmi Srbo to ti je kvalitet. I stvarno odelo ko da ga je najbolji snajder u Biograd sasio, ma stoji mi ki saliveno. Pustim ga ja niz peglu kolko da se ispravi ivica i ubijem miru jer stoji u ormanu. Obujem ti one talijanske cipele, meke ki rukavice,  kad i savijem cini mi se u džep mož da i stavim.

Imade i maslu al mi to mrsko da stavljam, ko da stavljam stranjku da se ne daj boze zamaknem, pa maslu turim u džep kolko da mi se nadje. U džep stavim i jedno ne potezano maramce. Pa se namirisem sa onim mirisem sto sam narucio iz francuske, kolonjska voda i miris za muskinje. I tako ti se udesim ja ko stari fijaker. Ponesem nesto para koiko da mi se nadje za benzin i da rucam gore akor sta budne da se je.

Iz garazu isteram moju mecku, sija se juce sam je sevte opro, pa se sija ki da je lakirana. Upalim motor, a ona samo prede. Svaba je to napravio, ima da me sluzi dok sam ziv, a i onaj matori svaba je cuvao sto je prvi kupio vidi se ko da je sad iz saluna izasla.

Komsije se zagledase jer Srba subotom pali traktor, nesto radi, ide da drlja, seje il vuce drva a ono vidi ti spremio se i ode negde. Pa gledaju zamnom al me nista ne pitaju da mi ne baksuziraju.

Izadejem gore kod motela na Avalu, narod jos nije okupiro parking pa nadjo jedno dobro mesto pa se uparkiram ko kad orem s traktor na uvratine onako unazad izmedju jednog juga i jednog opela.

Sad vidim da sam malo izaso rano jer lepa rece da ona dolazi tamo oko deset sati a ja doso jos u devet pa sednem u restoran da popijem kafu. Pita me konobar ocete jos nesto da popijete. Necemo. Samo kafu. Popijem ti ja tu kafu onako na brzinu pa stado da se okrecem i plati ja pa reko da se prosetam do spomenika. Idem ja polako nogu pred nogu, pored mene gor dol prolaze prvi setaci, prolaze i majke sa decom, neke malo starije mame sa kolicima i bebama. Gledam ja ni jedna nema da nije preterala do tries godina. Ni jedna mlada se vise ne vidi u opstinu pre tridesete. Zlo i naopako. A vele da je doslo boze mi sakloni, da se svaki peti brak rasturi. Ljudi sta je to uslo u narod. Niko nikog bice nece da trpi, sve ludo, nervozno i tako se izgleda zatire nas narod da nas sve vise ima na grobljima nego u porodilistima.

Znam ja da to nije dobro, evo i ja ko suv bagrem ima da prozuknem i istrulim a necu se oroditi i moju kucu decom napuniti. Valjda mi je taka sudbina. Tako mi negde upisano, i mogu da se ritam kolko ocu tako mi je.

Izadjem ja do spomenika Neznanom junaku, prekrstim se i procitam sta sve pise okolo pa izadjem na drugu stranu, a ono vedro. Puko vidik na sve strane, vidi se i Ripanjski vis, sva okolna sela i ceo Biograd na dlanu. tamo u daljini bog te pita dokle prema Ceru i Fruskoj Gori.
Lepota Bozija, stojim i gledam, i mislim se e Srbo vidis ova Avala ti uz guzicu a ti nemozes da dodjes svednako ovde da prosetas vec samo trcis negde i ne stajes.

Ma mislim se ja to je za gospodki svet, oni sto u cetriri zida sede ko u oboru, pa da pobegnu da se proluktiraju i nadijaju cistog vazduka.

A i sta ce meni, pa imam ja svoju setnju, da odem u polje, u sumu, da nakosim otavu u reku, gde cu zaludan da ovde svrljam kad mi djavo kozu dere neznam kud cu pre od seljackog  posla.

Okrenem ti ja polako pa niz stepenice sve do spomenika Ruskim pilotima i generalima sto izgibose kad je posle rata taj avion udario u Avalu i oni izgibose. Nisu izginuli od svabe a eto pogibose iz sturinje, sto se pokvari pa zabode nos u Avalu nesto nize od spomenika Neznanom junaku sa zapadne strane prema selu Pinosavi.

I tamo malo postojim i prekrstim se Boze gospode prodjose toliki put peske a eto ostavise kosti ovde na Avali kad je sve proslo i kad se sve zavrsilo. Pa okrenem donjim putem nize motela do parkinga.
Lepa mi rece da ce da dodje sa njenim autom, da vozi crni audi, opa bato. Vidim dva audija parkirana e sad dal je neki od njih Lepin neznam. Cekaj da vidim u restoran da nije svratila, kad tamo stvarno sedi lepa i pije caj.

O koga to ja vidim. Koliko se secam da vam je ime Srba. Jes Srba glavom i bradom. Pa sedite ako ne zurite nigde. Ma jok ja izaso danas malo, ko da je neki svetac nije crveno slovo al u taj dan ne volim da radim pa reko ajde ti Srbo se spremi pa idi malo na Avalu medj ostali svet.

Nego sta izvolejvate, da popijemo. Veli ona nista, vec pijem caj, kafu izbegavam jer mi smeta. Ma imas pravo i ja izbegavam kafu da pijem, seljak vise voli da popije jednu rakiju pre nego kafu. A vi rece Lepa narucite za vas sta zelite, ja cu samo da popijem ovaj caj. Narucim i ja jedan caj, ko da sam bolesan, pita me konobar ocul kamilicu ili sipak. Reko kamilicu ja bi reko da se stavlja u oci, a sipak pa sad stariji sam covek da mi ponudis sipak nego reci ti meni imas li ti malinu. On se nasmeja i rece. Gusti sok od maline, imamo znaci gusti sok od maline.

Kaze Lepa meni, Srbo ti pijes sok od maline da nisi bolestan, ma jok Lepa, nego vozim pa nebih da duvam u balon, a dole pod Avalom uvek stoje i beru usi. Sta rade pa sacekuju, koji su
se sabajle napili, koji su zurili i preko pune bele linije obilazili traktore i kamione kojih ovde na putu prema topoli preko Avale uvek ima.

Pa ne bih da mi pisu kazne i uzmu dozvolu radi jedne rakije. Znaci Srbo da si ti karakter. Da vodis racuna o sebi i drugima kad ne pijes kad vozis. Ma kakvi Lepa, da se nalizem ko neki pa da sednem u auto pa da nekoga nedaj boze ubijem il da ostane daleko bilo valid.

Pricamo mi, razvezli do Markovih konaka, ja ubacio u petu pa ne smanjujem gas. A Lepa pije onaj njen caj i smeje se onako zavodljivo da sam se sav najezio. Udarila u moje obraze neka vatra, pa oci ne skidam sa nje. A ona pusto zensko, pa m i podliva. Veli, Srbo da te neznam ovako obucenog mislila bi da si neki engleski gospodin tako lepo obucen. A gde ti je sajkaca ?
Ma stavio bi ja nju imam i plavu al ne htede da ne zijaju u mene ko da imam rogove pa reko da je ostavim kuci. Sta mislis Srbo da meni smeta sto ti nosis sajkacu. Ma kaki, Lepa. Znam da si ti gospoja skolovana i kultivirana. Kaze se Srbo, kulturna, nebih da ispravljam a zemlja se kultivira. Imas pravo Lepa, ja sam to preumio, pa i zemlja ako se ne uredi nije za nista. Pa ja ko reko da i covek se kultivira, uredjuje. Ona se na to nasmeja i zasijase oni njeni beli zubi, ko da su porculanski, al nisu vidi se da je ona sva prorodna.

Rece ona Srbo rekla bih da si stavio neki lep miris. Jesam Lepa, direkt iz Pariza mi doneo, Sveta i dono mi racun da ga je puno platio. Ma verujem ja njemu a i mom nosu jos vise jer mi se mnogo dopao pa sam mu narucio jos jedan kad dodje ponovo u selo.

Popismo mi i ja plati kavaljerski racun, pa izidjosmo i Lepa rece ja obicno setam do Tornja pa posle se vratim i idem do spomenika Neznanom junaku. Reko Lepa ne bih da ti smetam, mozda nekog ocekujes, pa da napravim neku stetu.

Neces Srbo, ne brini, ne ocekujem nikog, ako mislis muskarca, pa zar pored takvog muskarca ko sto si ti da ocekujem nekog drugog. Tu me ona zabezeknu, ja se zablenuo u nju i zinuo ki riba, a vrucina mi udarila u obraze ko da imam osamnaest godina. Pa dobro Lepa, ti znas najbolje.

Rece ona Srbo ja ovde dolazim i poslom. Kakim poslom. Rece mi onomad da si doktorka, ja sam mislio da lecis ljude il zivotinje, treceg nema, a ona se nasmeja i rece ja sam Srbo biolog.
Proucavam floru i faunu a ima dve godine Avalu i njenu okolinu. Flora i fauna ti je Srbo biljni i zivotinjski svet na ovoj planini. I ova planina koja da je malo niza za koji metar bila bi brdo.

Misim ja, biolog, pa jos i doktor, znam da ti doktori ne lece tu floru i faunu al i puno pisu o tom da se okolina ne zagadjuje ko ovde na Avali gde ima nekoliko divljih deponija koje nagrdise i sumu i potoke na Avali. Rece ona meni Srbo videla sam da se divljom secom unistavaju retke vrste drveca koje rastu od davnina na Avali.

Imas pravo Lepa. Ima neurednog i brezobrznog sveta pa i pored svoje sume ide u drzavnu sumu i vise voli da ukrade od drzavu nego leba da je.
Znam ja Lepa da oni naj vise nanose stete sumi i ovoj planini a drzava sa tim malo ima veze al aj ti dikazi nekoj budali koja misli da ce da se mnogo okoristi ako obori koji rast u drzavnu sumu...

Sidjosmo mi tako barabar skoro do tornja, i onda sedosmo na jednu klupu pod jenu veliku tek rascvetalu lipu. Mirise dusom ona lipa, a ja se vec izgubio u lepinim ocima pa neznam gde sam, dal je ovo Avala il sam u raj se preselio pa uzivam.

Cini mi se da i kad se ne smeje one njene krupne oci se nekako na mene smeju al nesmem da tvrdim pa da posle bude da lazem. Kaye meni Lepa, Srbo ti nisi glup covek, rekla bi da i pored tvog recnika kojem ne zameram, ti imas retku osobinu da vidis ono sto i mnogi skolovani ne vide. Sad bas Lepa, da sam te svatio, skroz nisam. Al fala ti svakako na tim lepim recima.
Srbo ja da te ispravljam necu, meni je simpaticno kad neke reci govoris kao sto se u tvom selu oduvek govorilo, Ne mislim da ces tiime ti da pokvaris nas srpski jezik, cak sta vise tako se i cuva onaj fond reci koji polako uzmice pred tudjicama i pred zargonom.

Lepa, ja sam covek seljak, nema sta da te ja mackam, da ti podlizujem i da se ovde prenemazem pred tobom, u moje selo se oduvek pricalo tako kako se prica, a Lepa da ti pravo kazem, ja sam citao te knjige i isao u skolu, pa sam naucio da pricam i drukce al ces ti da kazes e vidi seljaka kako oce da se predstavlja ono sto nije.

Srbo ti si covek kojeg nisam ocekivala da sretnem na Tasmajdanu, nekako sam zbunjena jer tvoja pojava i tvoje reci me vracaju u vreme dok mi je deda bio ziv i po malo mi licis na njega a on veruj i danas zasluzuje moje postovanje. Ono sto sam cula od njega pratilo me kroz ceo zivot a on je Srbo bio seljak koji je o selu i polju znao puno i ljubav prema prirodi zahvaljujuci njemu sam stekla i evo bavim se tim vec petnaest godina...

Reci ti meni Srbo koliko ti imas godina. Lepa ja sam rodjen kad su one studenske demonstracije bile seset osme pa sam se rodio u cekaonici bolnice dok su se sa kamionom probili do bolnice ja pozurio pa se rodio tu u cekaonici. Ona se nasmeja, pa rece, znala sam da
ta tvoja brada malo laze i menja ti izgled da si ti mnogo mladji nego sto izgledas.

Lepa stop se tice brade kod nas u familiji posle cetrdesete svako obeli ko koza, pa tako i ja i ova moja bela brada ko jarac. A kosa mi je ostala crna, na majku koja je bog dusu da joj prosti bila crne kose dok nije umrla pa ce tako biti izgleda i samnom.
A zenskinje znam ne treba pitati za godine. Ma Srbo ja ne krijem svoje godine, ja imam trideset pet godina al sam aktivna stalno sam u prirodi i mozda izgledam i mladje. Jes Lepa, ja sam mislio da imas ipsod trideset godina. Sa svojim godinama nisam opterecena, sa sobom se slazem i ne zagledam svaku boru koja mi se pojavi na licu.

Ma idi bre Lepa sta ti je pa ti izgledas ko bog, ki puce. Tu se ja zabando da je udeljujem komplimente a ona crce od smeja. Ma reko ja sebi kad sam bio u oni par, ona je Srbo garant neka glumica pa izasla malo da se proseta u park.

Eto Srbo nisam glumica nadam se da se nisi razocarao zbog toga. Ma jok ja to onako, pa ti si doktorka Lepa, ucevna i pises knjige pa zar je to malo.
Ma nije to moj Srbo toliko vazno, svakom ima nesto sto ga okupira, sa cim se bavi i to mu postane zivotna preokupacija. Tako sam i ja se posvetila nauci, predajem studentima, a eto sebe ne nauci, nisam se ni udala i roditelje sam razocarala sto se nisam udala i zasnovala svoju porodicu. Oni umrese i ja ostade sama u onom velikom stanu u sred Beograda...

I tako ti ona isprica meni svoju pricu, a ja se ucutao reko da je ne prekidam a oko moje glave se obada neka musica. Pa oce oci da mi istera. To je od onih malih, sto idu pravo u oci, pa kad ti upadne ko da ti je upalo seme od ljutu papriku. I upade mi u oko, a ja poce da rukom trljam oko a Lepa se nadje u cudu sta mi bi. Ma Lepa ulete mi neka muva u oko pa me pece ko ziva vatra. Nista se ne brini, sad ce mo mi tu muvu da izvadimo. Dadoh joj ono  cisto maramce i ona me uhvati sa jednom rukom za obraz a ja zabaci glavu i ona mi ocas posla izvadi muvu.
Ma da je bio strsljen cini mi se ne bi mu zamerio, kad uhvatila za obraz, skrozirala me struja, ko onaj visoki napon da je proso kroz mene. A srce uzelo da bije ko , ludo. Pa se ja zacrvenio ko paprika, pa jos kao da mi smeta sto mi ona baksuzna muva usal u oko a mislim se u sebi fala ti muvo gde cula i gde necula, neka si nasla si pravo vreme da mi uletis u oko.

Video sam ja oma, osetio njen miris i neka milina me obuvatila, i Lepa mi se ucini ko neka sumska vila. Lepa se odmakla od mene al sam jos osecao njenu ruku na mom obrazu i njena prica mi je bila ko gugutanje sumske golubice, pa sam se sav raspilavio od dragosti.

Pa se nadjosmo nekako zateceni od naseg neplaniranog intimiziranja pa malo i zacutasmo, a ja se nadjoh na muci, da pusim, zapalio bih jednu pa bih vuko cini mi se do džigerice svaki dim al ne pusim pa sam samo gledo kako pcele lete oko lipinih cvetova i mrave dok setaju po hrapavo hrastovoj kori.

I Lepa prekrati tu tisinu, ajde Srbo da idemo na Spomenik. Ajde Lepa. I polako onom stazom kroz sumu uputimo se do spomenika. Obidjemo spomenik, lepa napravi par snimaka svojim aparatom pa nas i uslikase zajedno gore kod spomenika. Kad smo se vratili bilo je vec oko jedan sat i posto je na Avali bila vec guzva i u restoranu, ja sam lepu pozvao da idemo na rucak u Carapicev brest. Ona je da vidis prihvatila i nije me odbila, pa smo tamo rucali i posle rucka sam joj pricao o svom novom poslu, o mojim pecurkama. Ona se interesirala i bila malo zacudjena ali je pokazala da nije džabe dobila taj doktorat. Ona je znala daleko vise od mene o pecurkama, mogla je da mi predaje o njima koliko je o tome znala.
Vec je bilo cetiri sata kada smo se rastali i ona je otisla sa svojim audijem u svoj stan a ja u svoju kucu pod Avalu.

Sta da vi kazem, da sam upoznao zena u svom zivotu jesam. Da smo se onako i intimizirali da vam priznam jesam. Al da mi neko tako podidje pod kozu, da mi se navrze u misli nije ni jedna kolko Lepa. Lepa me osvojila, pao sam prad njom ko plot, ma kaki plot bre ko spomenik sam pao. Nasta ce to izmedju nas da izadje Bog ce ga znati. A da ni Lepi nije svejedno, reko bi ja, dala mi je telefon i adresu, pa mi napisala svoju adresu na internetu. Kaze evo ti Srbo i moja mail adresa a ovde su strucni casopisi i strane gde ja pisem svoje clanke.
 
Vec uvece ja zasednem za kompjuter pa su ukljucim na internet i nadjo Lepu, njenu sliku, jes ona, doktorka, pise o njoj na stop strana, fale je i isticu. Mnogo je cene. Pa se malo i sneveselih, e Srbo tele jedno, pa sta se zanosis, gde ce tebe ova Lepa da gleda, ona ima na svaki prst po Beogradu skolovani a ona ce sa tobom seljakom da se bakce.

Nije njojzi ni do kreveta, a ni ja nisam neki lepotan, nisam ni rugoba al opet sam se mnogo ponadao da ce izmedju nas da se nesto vise izrodi. A u meni sve se uskomesalo, podigla se oluja, pa se ja smracio, pa se nasmeja. I bre june jedno, sta ce da bude ono ce da budne a ja sad da gledam u pasulj unapred sta ce biti necu. Videcu je opet, rece da ce opet da dodje na Avalu ali da bi da je odvedem do reke da i tamo nesto pogleda i snimi. Eto obecala je i ja sam se ponudio da cu da batalim taj dan svaki poso kad ona dodje da pogleda i moje pecurke i da me posavetuje u vezi njih pa ako treba i da mi da telefone nekih njenih kolega koji se vise razumeju u tu oblast. Radovo sam se ko malo dete. Lepa ce da dodje kod mene, pa cu da se spremim da je i docekam...




Komentara ( 0) Pošalji komentar! Permanent Link


17.11.2008

STA PIJETE MOLIM, PA PIVO !




Usao sam u otmenu kafanu negde u blizini Bajlonove pijace na Dorcolu, i mojemu stolu pridje mlad kelner, i upita me: - Jeste li hteli nesto da popijete - jes, hteo bi pivo, ladno, po mogucstvu veliko ne toceno, i da ga pijem onako direkt iz flasu sto mi seljaci kazemo iz centrale. Kaze - pivo imamo samo ono malo a ovde i ne mozete da pijete iz flase - Slusaj momak ja za svoje pare cu da ga pijem kako ja ocu a to malo pivo popi ti jer nisam dosao da sipam kapi u oci vec da popijem veliko ladno pivo jer sam zedan. A on ti na to meni, pa veliko pivo imate preko puta, tamo gde su one pijandure i trubaci.  Tako ti on kulturno mene obavesti kako cu da se vladam u kafani i gde mi je mesto.

Video sam ja po tim gradskim kaficima, okupljaju se mladi momci i devojke. U onim van grada, retkim kafanama seljaci, zaludnicari i pijanci. Mi smo to zvali kafana,  kafu mi nismo smatrali za piće. Nju ce zena sa komsinicom kod kuće da popije. U kafani je pice rakija, špricer, pivo ili belo ili crno vino.

Sve su kafane nekad bile iste: stolovi i stolice su bili drveni, a stolnjaci karirani, u boljim je bijeli nadstoljnjak postavljan a na njemu limena piksla puna opusaka. Kafane smo zvali, kod Rumuna . vlauuce, kod Bore koske, jer kod njega obaveyno neko polomi zub kad jede pasulj, kod Tase bubasvabe jer kod njega uvek ima neki bubetina i nikad mu ne radi kazance u veceju.

Na zidu je uvek na istom mestu visila Titina slika dok je nisu skinuli i zamenili sa slikom naseg dragog srbina i brata Slobodana Milosevica. Dok je visila Titina slika, kad se neko dobro napije nije retko da je pala i psovka Jebo te Tito. A vec je bio i napad na  vlast i drzavu ako je koja flasa polomila staklo i Tito zavrsio na popljuvanom podu, pa je posla imala cesto samnom i milicija.

Tako se ne retko nadjoh i ja kod sudije za prekrsaje priveden zbog razbijene Titine il Slobine slike. Pa kad me sudija pitao jesi pijan razbio sliku i psovo ga i rekao da je to govno za sve krivo sto nam se u ratu i posle rata desilo. Da je jos gora baba Jula ona njegova luda zena, to komunisticko kopile sto pise neke vajne knjige i doktorira po Moskvi. Kaze da sam uvredio funkciju presednika i njegovu zenu i da treba da platim kaznu il da idem deset dana u bajbokanu.

Kazna je bila taman tolika kolko jedno uredjeno tele pa sam pre birao bajbokanu i tamo upoznao neke prave ljude. Tamo se sve zna ko je u vlasti naj veci lopov, ko se sa cijom zenom svalerise i ko ce prvi da zglajyne ili pobegne iz zemlje zbog pronevere drzavnih para.

Posle  su skinuli i sliku Slobe Milosevica pa drugu nisu imali pa vise me ne privode jer vise ne lupam slike i ne psujem vlast jer sam celu stalu teladi dao na kazne i bar tri cetiri ubojnice uranio u zatvoru u Padinskoj Skeli jer nisam hteo da platim kazne za remecenje javnog reda i mira.

U kafic ne ide niko ko oce da odsvira prvu il drugu jutarnju trubu. Ko oce da solira, pije unuce na kiosku.
Pivo popiti u kaficu je isto ko da si seo u izlog de te svi gledaju. Unuce se pije u parku ili iza zgrade na prakingu kod starih garaza.

U kafani sednes za sank iza tebe neko uvek jede corbast pasulj i gustira ljute feferone.
I ovaj kafic je bio sa nekim  cudnim imenom na IN za stolovima na jednoj strani su sedeli momci a na drugoj strani devojke i posmatrali se ko dve zaracene strane. Vidim ja gde sam upao pa reko ovi me gledaju u moju sajkacu ko da ce taman da pred nijma da igra mecka

Zahvalim se ja njemu lepo na nista i odo preko puta da trubim u prvo veliko pivo jer sam bio bas nesto zedan.
Sledece subote odem ti onim lokalom, elektro vozom do Lajkovca na pijac i pored same stanice udjem u neki kafic i narucim veliko pivo bez case, a konobarica mi rece, znate mi ne drzimo u opste to veliko pivo to piju samo ove pijanice pred prodavnicu iza nas na cosku. Po drugi put sam se kvalifikovao za ligu pijandure i pijanci.

E fala ti to mala popi ga ti i fala ti na obavestenje gde cu i ja ko pijanac da popijem to veliko pivo. I stvarno, prodavnica, ispred drvena klupica i astalce, za stub na lanac zakacen otvarac za flase i nekoliko njih vec svira prvu il drugu trubu ko ce ga znati. Udjem i pitam ima li ladno pivo, prodavac, bice da je gazda rece imamo, veliko pivo, e to kazem ja ti si pravi covek kad znas sta meni treba.

Samo molim vas da flasu ne razbijate o zid jer se ljute komsije ostecuje se zid i posle moraju i da ga krece. Flasu stavite u gajbu ovde iza vrata. Izadjem ja kad cujem, zveket polomljenog stakla, jos jedna flas je zavrsila na zidu preko puta prodavnice. Zid poprilicno obijen kako je koja flasa udarila i staklo se rasprslo i popadalo pored zida.

istrubim ja to pivo i reko da me covek ne psuje udjem i stavim flasu u gajbu sto izazva paznju prodavca, jer retko koja prazna zavrsi u gajbi vec ispod zida. Slusaj prijatelju blago menim stavi ti jednu mermernu plocu kolko jedna slika na onaj zid pa nece da bude onako obijen, On se nasmeja i rece pa vid i nije ti to tako losa ideja. Posle dve nedelje, navedeme put do Lajkovca i ja ko da sam tamo svaki dan pravo u prodavnicu, kad na zidu stoji crna mermerna ploca a ispod nje dole pri dnu zida srca stakla. Pitam ja prodavacicu kakva je ona ploca. Kaze to nam je ideju dala neka pijanica pre dve nedelje a nakon postavljanja te ploce nam je za trista posto porasla prodaja piva, svi oce da razbijaju flasu na tu plocu.
Ja se nasmejem i odsviram orvu trubu i ajd na elektro voz za Beograd.

Posle nekoliko nedelja zateknem se ja u Lapovu, ispred nekog kioska ispred jedne kuce do same ulice, narucim jedno pivo pa da se pridruzim trubacima kad vidim da osim sto trube oni svaku flasu na onoj livadi bace u vazduh pa je sa drugom gadjaju pa ko promasi on plati pivo. pridruzim se ja i kad sam svoju ispio na znak bacise u vazduh flasu a ja zafrljacih onu moju i naravno ode u njivu. Nisam je ni dokacio, videh ja da su oni izvezbani i svaku flasu nepogresivi pogode pa ako je nereseno onda pije svako svoje pivo, Platim ja njima pivo i pozdravih te majstore u pogadjanju bacenih pivskih flasa da se do iduceg puta i ja spremim i izvezbam, jer bar flasa kod mene u podrumu ima kolko volis.

Navalili moji bratici, cica kad ces da nas vodis u zaloski vrt. Ja obeco deci i nemade se kud upalim auto i napunim puna kola decurlije sto od brace sto komsijske i dodjemo na kapiju zaloskog vrta. Pita ona mene na salter kad kazem da cu sedam karti a iz koje su vam skole deca. A ja njojzi ma kakva skola to su nasa deca, ovaj moja, od oba brata od strica, od komsiju Steve molera i Radenka vulkanizera, Pa od Miluna pekara ona me prekide pa ti kako si poco ima da mi izredjas imena od pola sela, vidis kolki se red stvorio, sledeci, izvolite kartu molim.

Udjemo ti kod oni fuj, zmijurina, kako samo smrde, pa posle obidjemo životinje sve po redu, pripazim ja na nji da mi koje dete ne upadne kod krokodila il da neko dete ne uvati za glavu onaj veliki nilski konj, pa odosmo zatim kod oni majmuna. A tamo neka manguparija se skupila pa se smeju pocepase se od smeja. Popapili cigare pa dali majmunima, majmuni puse i duvaju pa se keze a jedan da vidis svira ko pravi u trubu.

Nakrenuo baja pivo iz centrale jebo sliku svoju ma garant bi bio prvi trubac u Guci na Saboru.
U slavu mu majmunsku al mu slatko ono pivo pa se i meni osladi kad vide majmuna kako ga popi u jednom cugu. Opici majmun onu praznu flasu onako meraklijski dole o beton da su se staklici rasuli po celom kavezu, a ja ode u restoran da zveknem jedno pivo a deca da izjedu po sladoled.

Onda aj da i malo prosetam ko kucice po onem velikom parku, Tasmajdanu, gde sede po klupama gospoje a penzioneri igraju saha.

Sedim ja tako. a deca se igraju na ljuljaskama i klackalicama a do moje klupe dodje jedna fina gospoja i pitase me jel slobodno. Sto eve me sedim sam, jes da sam cobabin onoj deci al klupa je slobodna pa vi ako ocete sedite. Pita ona mene. Jesul to moja deca. Ma jok gospoja ni jedno, da su moja vec bi m odgrizla usi. Ona se udari u smej. A ja sam gospojo momak, ona se opet nasmeja da se pocepa, reko ja njoj jes malo mator momak al original, ne zenjen, jos.
Nisam stao na lud kamen, bice da kod nas nema mnogo kamenja pa se zato i ne ozenih.
A vas da ja priupitam. Jeste vi udati, misim, jeste li devojka il gospoja.
Veli nije udata i nije se jos udavala ni jedared. Nije stala na lud kamen, jer veli ovde sam asvalt pa i nema kamenja pa nemade na koji da stane. Pa se iskida od smeja.
Gledam ja nju, slavu joj njenu, lepa, ma ko upisana.

Pa nisam vam se ni pretpostavio, a ona rece predstavio, ma to ti je isti djavo, ja sam Srba seljak iz Pinosave. A gde vi je to veli. Pa pod Aavalu, pod oni park, odma preko puta, gde je ona kafana Slozna braca. Veli ona da dolazi na avalu vikendom da se sece. Nisam znao, svega mi nisam te video, a ja idem tamo samo kad je Markov Dan i vasar. Veli ona da tamo narod mlogo ide, svake subote i nedelje nemozes da se parkiras kolko ima auta gore.
To isprica i rece a ja sad moram da idem pa se vidimo na Avali. Ocu gospoja, svakako ce mo da se vidimo, im a kastilo da idem ove subote, jer vise ne nosim sir i ne idem na pijac pa cu da upalim onaj moj mercedes pa cu da dodjem. On se nasmeja i ode. Lepa gospoja. Gledam a oci mi odose za njom.

Potrpase se deca u moja kola, galama usi mi probise sa njinu graju, pa se svadjaju koje je bilo bolji vozac u luna parku na oni autici sa gume, a ja se mislim kako cu vec sledece subote decu da vodim na avalu a u tem ce tamo da bude i Lepa. Rece mi da se zove Lepa.
Komentara ( 0) Pošalji komentar! Permanent Link


16.11.2008

SRECNA SLAVA DOMACINE



Onomad idem ja kroz sokak, a moja komsinka Milunka mi veli, sunce te grejalo Srbo, isti se cica Draza. Ko bre MIlunka. Ma onaj cetnik, Dragoljub sto ga komunisti ubise i zakopase ko da je ker da mu se ni grob nezna. Pa sto tako velis Milunka. Srbo stalno nosis tu sajkacu, neces da obrijas tu svoju bradu, a i ti djozluci taman su ko u Dragojla. E Milunka mnogo si me uvredila, da me poredis sa narodnim neprijateljem nije lepo. Nije ni meni lako da licim na njega u drzavi u kojoj ga polovina slavi ko najveceg Srbina a polovina ko ratnog zlocinca. Ko ti velis da sam i ja vako tamo neki narodni neprijatelj kad licim na Dragoljuba a Milunka.
Ma jok Srbo svega mi ja to nako, kad god te vidim a ti me strecnes i podsetis na cetnike a ja cetnike nisam volela jer sam bila mlada a oni onako besni.
Ma nije meni krivo sto me poredis, nije da sam time porasto, necu sem tim ni ovajditi ko neki al me brine da se ti ne sikiras sto ja nosim ovu seljacku kapu i bradu pa da ti se slosi da ti poraste secer il pretisak pa da te nosim na dusi.
Nemo Milunka da se strecas na moju kapu i na belu bradu jer ni ti vise nisi mlada a ni ja nisam neki cetnik pa da se zagledam u tebe.

Vidim u poslednje vreme mnogo se neki brinu sto Srba nosi kapu, sto nosi bradu pa bi me obrijali, pa bi mi i naocare skinuli jer ih podsecam na Dragceta. Ma ne sikirajte se nemo da se brinete necu da idem sa glogov kolac po selu, a daleko bilo ni vampire da gonjam po ovu drzavu a ni u kucu cveca necu da idem s glogov kolac da me ne odvedu neke barabe u Hag pa dok se dokaze da nisam ono sto jesam proso voz.

U nasem selu je oduvek slava jedan od centralnih dogadjaja u jednoj kuci, u godini se ni jedan dan ne oocekuje kao slava i ni jedan ne izaziva paznju i brigu svih ukucana da se ta slava proslavi kako dolikuje, kakav je red, da se docekaju gosti i ugoste kako valja. Neko zna kako je to doslo do toga da se slava slavi dva dana da se slavi u nekim krajevima i u oci slave da se pozivaju gosti sto se kod nas to nikad nije cinilo. Nikakva cutura, pozivi telefonom, ko oce on ce doci, kao i na saranu se i na slavu kod nas ne zove. Ko doso, dobro doso, ko donese jabuku domacinu, on je poljubi i svakog gosta on primi sa paznjom kao da mu je naj drazi gost. Veceras sam se vratio tuzan sa slave, koja  se prvi put slavila u toj kuci i meni dragoj porodici,
Naidjose neke godine kad dodju slave pijem sodu bikarbonu i ocu da crknem jer da ne jem reci ce da i mrzim a ako jem na dva tri mesta onda se prejedem pa celu noc nemogu sa dusom da se sastavim.

Posmatrao sam odsustvo svake poboznosti da se pozovu gosti da se domacin obrati svojoj slavi da se prekrsti i nazdravi svojim gostima da slavi i on i drugi dugo godina u zdravlju i veselju. Nije me toliko zaboleo nedostatak postovanja obicaja, vec me zabolelo to sto se od kultnog dogadjaja jedne kuce pravi jedna gozba, krkanluk i pijancenje uz uverenje da tako treba. Sa te slave sam otisao na sledecu i tamo sam morao da jedem iako mi je vec bilo muka od svega sta sam pojeo, pa sam u sebe ponovo morao trpati ponovo nesto drugo da se ne uvredi domacin. Slava meni predstavlja jednu vrednost koju vredi sacuvati ali je i ocistiti od svega sto je nagrdjuje i od nje stvara nesto sasvim suprotno. Na nekim slavama jos samo fali da se povraca i ponovo jede, da se postave kreveti kao kod rimljana da se malo prevari to pojedeno i popijeno a ako je neko malo vise povuko i da odspava.

Kada sam se vracao kuci, iz pravca Sumadije prema Beogradu je isla reka automobila. Za slavu ili vikend, ili nekom drugom zgodom na magistrali je pravi krkljanac. Ponekad sesa traktorom punim drva ili kukuruza ne moze preci preko druma jer nikom ne pada napamet da seljaku da prednost da predje preko i ide svojim putem. Svi zure i kad se nadjem u koloni vozeci prema selu me psuju i nagrdjuju jer ih ometam u njihovom povratku sa sela gde su napunili svoje torbe i gepeke i ostavili zive grobove i zaraslo spomenje u korov i koprivu. U automobilima retko vidim decu. Kao da ne zele da povedi decu tamo gde su se rodili, gde im se rodio deda i pradeda. Kao da se stide svog imena i porekla.
Zasto to govorim, zato sto citam oglase koliko cene svoju imovinu i dedovinu odakle su dosli. prodaju vecinom bud zasto i mole boga da neko se pojavi da prodaju i posledne parce svoje imovine koju su nasledili od nekog koji se okrece u grobu kome je i zasto ostavio.

Nekog cu za srce ujesti, neko ce me mrzeti ko nemca jer se prepoznao, neko ce mi prisiti da sam mrzovoljan i cinican seljak koji mrzi gradjane i nazovi gospodu. Daleko bilo. Ne mrzim ni one koji druge mrze, koji mrze mesto gde su se rodili, svoju drzavu, svoj narod, to im je u karakteru i moralu.

Ni jedan glas medju onima koji vicu se ne cuje, ni jedan gutljaj onom koji je prezednio nece uvek utoliti
zedj. Zapitajmo svoju savest, zar gradovima treba takav sjaj, sve najbolje, a selima se ostavlja da polako umiru da se skole jedna po jedna gase, da u crkvama vise i nema ko da se krsti i venca. Trazim samo toliko da se zakonu privedu jednako svi da od tog zajednickog kolaca imaju svi jednako da se napredak vidi i u poslednjem selu a ne samo u gradovima koji ce postati samo groblja onih koji su se rastavili sa svojim korenima i izgubili u vremenu.
Komentara ( 0) Pošalji komentar! Permanent Link


15.11.2008

BAJKOV BAKSUZNI TRAKTOR



Kod nas u selo kad neko prepije kazu presiso, nalio se ki chep. U proju mu njegovu, kad oce iz kafanu da se vrnu s auto kuci nije redak slucaj da polome ogradu il neciju kapiju il se zabiju u neki neosvetljen traktor ko onomad Zivorad. Pa mu izaso iz traktora Bajko pa mu kaze gde gledas tele jedno. U al smrdis od rakiju jebem ti mladu nedelju, al si se nakitio. A da znas pijano govedo da cu da te naucim redu. Ovaj pokrseni traktor da oteras tvojoj kuci pa kad ga popravis i ofarbas a ti ga lepo doteraj kod men kuci. nemoj da se to nesto oduzi jer ces uzput i da mi poores onu njivu od dva ektara u panjevima  a posle i onu od ektar ipo iza Miretove magaze. A ako stignes a ti poori i onu u reci ona ti je najmanja bice oko ektar.

Proslo nedelju dana, a Zivorad mu otero traktor, nema Zivorada, a nema ni traktora. Zivorad otiso u Nemacku, a traktora nema nigde.  Trazio on atresu i telefon kod njegove kuce al u kuci od Zivorada zive neke izbeglice, on stao da preti da ce da mu zapali kucu, da mu vrne traktor, al oni mu kazu bezi bre sotono, nit smo tebe videli ni tvoj traktor a ti sta si sa Zivoradom zamrsio ti odmrsi kad on dodje. Bajko je tog leta platio da mu se imanje poradi a kad je i ovrsio dodje kamion u njegovu avliju i pituju jel prijatelju jes ti Zivorad. On veli sto pitas. Pa poslao nas Zivorad da ti isporucimo neki traktor, i on te pozdravio Zivorad iz Nemacku i kaze ti nemoj da si na kraj srca da se ne ljutis jer dok je naso neki deo za taj tvoj traktor sto kazes da ga nema niki u selo prodje mi pola godine.

U sunce mu pa mu sve skida sa nebesa al otvori sirom kapiju a oni turise neke fosne i spustise traktor,
on ko lutka ofarban, ma ki nov da je. I sta ce kud ce Bajko se ucuta i potpisa da je primio traktor, jer je on njega vec bio skoro batalio.
Nije proslo mesec dana eto ti i Zivorada u crnom mercedesu s zatamnjeni staklici u selo. Ma sija se mecka ko pasje mudo, a Zivorad turio neke naocari za suncanje, zapalio cigrailos i narucio pice i pecenje u kafanu svima da piju dok se ne upisaju i jedu dok se ne proseru. Oni alaviji sto vole da potegnu dzabe se napise ki majke, a izelice se prejedose sa presoljeno pecenje pa se i oni oletvase pa polegase pod astale.

Beso to straobanije gledati, ko da je nauiso neki virus popadali ljudi po astale a Zivorad stavio pevaljku Canu na koleno a ona mu peva na uvce. Udje Bajko u kafanu i krete  da se Zivoradu najebe mile maje al oces pred Bajka stadose dva ko od brega odvaljena do glave osisana bilmeza i uvatise ga i pituju Zivorada, gazda da ga vodimo u setnju. A Zivorad se nasmeja sa oni njegovi zlatni zubi, pa mu rece e desi Bajko od kad se nismo videli, onako na brzinu se rastadosmo, nismo se ljudcki ni pozdravili a sta ces poso me ceko hitan pa ja otidjo a rekose mi momci da su ti traktor oterali. Izbecio se Bajko da ga mogo progutati la ne smede da pisne i slusa Zivorada i sve mu skida sa nebesa a Zivorad, e da popijemo ko ljudi, daj coveku sta ce da popije i Zivorad popi jednu rakiju pa mu nalise jos jednu, pa je tu morao da popije i neku vise dok ga Ziovorad nije pustio da onako vec podnapit ode iz kafane.

Nije proslo nedelju dana a dodjose sa crnim dzipom kod njega cetvorica i pitaju ga jes ti Bajko, kaze jesam, jel ti isporucren traktor. Jeste, jesi spremio pare. A Bajku se odsekose noge, kake pare more ljudi. Pa za traktor. Traktor je poslat na tvoju adresu a to neko mora i da plati. U sunce ti, Bajko se preznojio a oni svaki pistolj zakacio u koznjacima, zalizani sa lancima o oko guse. Ma ljudi zar da platim moj traktor. Mora da je to neka greska, Ma nije greska, lepo pise da platis deset hiljada evra traktor si dobio, jesi bio zadovoljan. Sad se on nadje na muci. Dal da im ga vrati il da da pare. Pa misljase se pa
rece more ljudi, cerajte vi to iz avliju i tako i bi dodje sleper natovarise i on potpisa da je traktor oteran i ostavise mu priznanicu. Ode sleper, ode traktor, ode i dzip i ona cetvorica i on zatvori kapiju za njima.
Zena se krsti al ne progovara ni crne ni bele, vide zlo sa ocima, Bajko samo sto infrakt nije dobio samo ukce i nemoz da dodje do vazduha.

Psuje u sebi Zivorada sve mu mrt vo i zivo redja i skida sa nebesa, kune se u decu i ocev grob da ce da mu kucu zapali, da ce da ga ubije iz lovacku pusku, da ce da mu se osveti za ovu bruku.
Zovne on policiju, policija dodje. Tako i tako, napravise uvidjaj, al dzaba traktor nigde ne nadjose.

Prodje opet pola godine kad na kapiju opet sleper. Dobar dan, dobar dan. jesi ti Bajko. Jesam. Poslao nas Zivorad da ti isporucimo ovaj taktor. Bajko se prekrsti i sa levom i desnom rukom al ne progovara. Skinuse ga oni.
Nov traktor jos lepsi nego prvi, racun sve crno na belo na njegovo ime, placen. Ma sve redno. Sta sad da radi da ore one njegove njive ne pocinje mu se. U ponedeljak se spremi, pa na traktor sede i pravac Ruma na pijac. Istako Bajko cenu na nov traktor na prodaju, svi se pitaju koja mu je valinka kad je spustio cenu novom traktoru jer sve je on zalepio i racun i kolko je placen i da je na njegovo ime.

Neko prodje pa veli, da neko nije umro na njemu, a neko veli da je baksuzan, neko opet kaze da je kupljen pa proklet. I jedan se nadje da ga briga za sve price izbroja pare potpisa ugovor i otera Bajkov traktor. Vrati se Bajko u selo i puce vest po selu Bajko prodo traktor. neko zavali da se smeje ki blesav neko se i prekrsti njegovoj muci i belaju pa rekose ma vala neka ga je prodo.
Sta ce traktor mu treba Bajko kupi od komsije onaj mali plavi Toma Vinkovic ono traktorce, i ostade mu para al ne smede da dira u nji ko u oci jer ko zna sta ga jos sa onim Zivoradom ceka.

Misli se Bajko neko guli suv lebac ceo vek, a nekom upadne ni manje ni vise nego sikira u med. A mene potero maler sa mojim rodjenim traktorom, da mi on dodje glave i onaj ludi Zivorad.
E da mi je znati koje izmislio to sa sikirom i sto bas u med al nece da se javi, verovatno je pandrknuo odavno pa se to sad vuce ko i ono Lazino sve ce to narod pozlatiti, a oce, oce, narod ne vidi one koji se za njega uprostasise jer danas jesi budes jedno minutna vest na televiziju, i ja bi bio da me utepase oni sto mi oterase traktor, bio bi jedan mali naslov u zute novine i to na bog te pita koju stranu pa bi i te novine kolko sutra  zavrsile u djubretu u neki kontinjer, a mozda bi neko te novine stavio u svoje carske odaje.

Dodje crni Zivorad negde oko Gospojine u selo i sedi u satoru na vasaru, muzika mu svira, pevaljka se polomi pokazujuci sise.
Dodje i Bajko na vasar. I eto vec ga po komsiji zove Zivorad, Bre Bajko al smo nas dvoje zamrsili, a i ti si kurate srece. Onaj traktor i nije bio tvoj, vec drugog coveka pa neka si ga dao pa sam ti ja posle poslao nov traktor da se ne ljutis. Ma jok Zivorade ne ljutim se, a svrbi ga desnica izvadio bi ono silo da mu probusi burag al ni Zivorad ne ide sam pa se manu sila. Veli njemu Zivorad pa jel te traktor dobro sluzi. Pa sluzi. A cujem da si ga prodo. Pa jesam. A kolko si uzo za njega. Pa deset iljada a kolko je tvoj traktor vredeo. Pet iljada. E red bi bio da podelimo Bajko pare. Jel tako. Pa jeste. I sta ce Bajko izbroja na licino mesto Zivoradu pet iljada i ode kuci krsteci se da se konacno kurtaliso vec jednom i tog baksuznog traktora i Zivorada.
Komentara ( 0) Pošalji komentar! Permanent Link


15.11.2008

MARA CIGANKA



Od kako znam za sebe u nasem selu je zivelo i nesto cigana, smestenih pored samog rukavca pocevsi od kamenog mosta pa do naseg starog groblja. Pricao mi je jos pradeda da su i tada cigani ziveli tu. Imali su neke kucice, vise kolibe i nesto svoje slabe zemlje, drzali su stoku i osim sto su bili siromasni i crni nisu se ni po cemu razlikovali od nas. Bili su kovaci, pekli su ciglu, cerpic i crep koji su u primitivnim kalupima pravili. Neki su pravili kazane, neki drvene sudove i velike korpe od vrbovog pruca.

Svoj jezik su zamenili srpskim, imena su davali kao sto mi dajemo nasoj deci, slavili su slavu Djurdjev dan i kumili su se sa nama a u nasem kraju je greota odbiti nekom biti kum pa makar da je i crni ciganin. Zato se po selu cesto moglo cutimedju nama kume, kume sa ciganima koji su nam i na slave dolazili a i mi kod njih odlazili. POmagali smo se i u polju kod poljskih radova, kopanja kukuruza, skupljanja sena il branja kukuruza.

U selu su deca se igrala sa cigancicima, rasli smo zajedno, kupali se u reci, za Belu nedelju pod maskama isli po selu i skupljali jaja bommbone i pare. U nasem seoskom timu je uvek po neki igrac il golman bio ciganin. Na utakmicama koje smo igrali po drugim selima smo obavezno zbog njih koji su sa nama isli na konjskim kolima da navijaju bili pocasceni onim povicima, cigani, pa smo se po nekad i potukli i bezali kroz njive i kukuruze od besnih navijaca iz tog sela.

U selu je je kod crkve u blizini izvora bio i bunar koji je u uvali stvorio malo jezero koje smo svi zvali Brkina bara. Ponekad smo se kupali u bari ali je voda bila hladna i obrasla travom pa smo radije tu pecali i stoka dolazila na vodu.
Preko leta smo na utrinama i strnjikama cuvali stoku i igrali se na zadruznim livadama lopte pa smo i dobijali batine ako se zaigramo a stoka ode u detelinu pa smo vecinom dobijali batine i grdnju od ukucana. Sa nama se igrao i Milisav, strkljavo dete, crne i kovrdzave kose, skoro da bi covek reko da je garagansko dete, al nije, Milisav je bio iz bogate kuce Milasinovica, jedinac u oca i majke. Milisav je od malena cini mi se bio jedno spadalo, oci mu na vrh glave, uvek je izmisljao neke nove vragolije i cesto dobijao batine zbog svojih neslanih sala. Kad smo poodrasli i kad su nam brcici poceli nicati a mi poceli zagledati devojcurke i Milisav se medju nama takmicio kopju ce devojku pozvati na sokak, sa kojom ce se voziti na ringispilu i do koje ce igrati u kolu. U selu su se momci zenili dosta rano i nije bilo cucdno da u nekoj kuci zivi cak cetiri generacije. Milisav je bio lep mladic i devojkama na oku, mnoge su sanjale da se udaju za njega i udju u bogatu kucu Milasinovica. Skoro da su se nadmetale koja ce biti milija ali je osim poljubaca i pipkanja sve zavrsvalo a Milisav je svaki dan imao mogucnost da mu se neka druga nametne.

Ne lezi vraze, u jednoj ciganjskoj kuci, rasla je i Mara koja je jos kao dete bila naocita i vremenom je izrasla u pravu lepoticu. Sa svojom kovrdzavom kosom, okruglim licem i krupnim crnim ocima se nametnula svuda gde se pojavila. Poceli su prosci da dolaze, nudili su  novce ali i Mara je bila drugo dete u kuci Simica, gde je ziveo stari kovac Bora. U njegovoj kovacnici su se otkivale sekire, kalile kose i a ispred potkivali konji, krave i volovi. Kao devojcica se motala po dedinoj kovacnici i Bora se o njoj brinuo kao otac jer je Mara ostala za vreme Rata bez oca koji je ubijen negde oko reke Une.
Bora je voleo tu decu i ona su mu bila sve od izgubljenog sina.

Tog leta na preslavi kod ckve posle litije se razvila dva kola, jer je i selo nekako bilo podeljeno na dva tabora kao da ih je neka sila nekad podelila i tako je ostalo pa se prenosilo sa kolena na koleno.
U grobarskom kolu, taboru koji je ziveo od reke prema groblju je igrala Mara a u Baranskom je igrao
Milisav i vodio kolo dok mu je violonista ugadjao i daqvao takt. Milisav je igrao lako, iz kolena skoro da se poigravao, uspravljenih ramena i glave bilo je lepo gledati ga kako zavija i razvija kolo prema Grobarskom  kolu. 

Iz grobarskog kola je prema njemu bilo upereno mnogo pari ociju, ali su najkrupnij bile u Mare i nekako su najvise svetlele i caklile se pa se i njena kosa zapalila i nekako postala plava.
U njene oci se zagledao Milisav i njeno vitko telo, njene crvene haljine i njene lepe vitke noge i po malo siljate grudi. Milisav je kao magnetom bio privucen Mari i devojke su skoro do suza mogle primetiti da ni njihova lepota, ni dukati, ni osmesi koje su upucivale Milisavu nisu vredeli jer se Milisav zagledao u Maru. Vec te veceri i sledeceg jutra je kroz selo prosla vest da se Milisav Milasinovic zagledo u Bore kovaca unuku Maru, cigansku lepoticu. Citavo to leto sa jezika nisu silazili Milisav i Mara koji su se krijuci vidjali na izvoru i zaklinjali da ce pre umreti ako se ne uzmu. Milisav je govorio Mari da ce da pobegne sa njom ako mu ne daju da se ozeni sanjom. U kuci da je bobma pala nebi takvu pometnju izazvala ta vest koja je isla od usta do usta pa je dosla i do njih da se njihov jedinac Milisav zagledo u Maru. Zar pored tolikiih devojaka iz svih okolnih sela da bira koju hoce on bas ko da mu je pamet uzela zagledao se u Maru cigancicu.

Pretili su mu, ugadjali sto bi se on ozenio, pricali mu o mirazdikama iz okolnih sela koje su o njemu pricale stalno, ali sve to dzabe. Milisav je rekao ocu. Ako me ozenite preko moje volje yivog me jutro nece docekati. I oni sta ce kud ce. Utisa se jer svoja kost se ne jede. Pa pustise kraju valjda ce ga to proci pa ce se ludirati ko i pre pa ce naci sebi priliku. Al ne lezi vraze. Kako je vreme prolazilo i mara se raskrupnjala, i nije bilo muskarca i starog i mladog koji nebi zgresio u mislima sa Marom.

Tog jutra je Milisav dosao u Marinu kucu. Milisav je zeleo da ima Maru ali se mara nije dala i govorila mu je da ona nije igracka kojom ce se on poigrati i odbaciti. Pokusao je da je uhvati oko struka da je stegne i zaspe poljupcima njene obraze i lepa izvijena usta. Mara mu pobeze oko stola i pri tom zakaci cunak na sporetu koji pade sa treskom, iz njega ispade gar i crna parasina i lice Milisavu ogaravi se tako da se i nije razlikovalo od Marinog. Ona se nasmeja i rece Milisave sad si garav ko mi cigani i pade mu u narucje a Milisav se je poljubi onako garav i onda pobegose napolje da se na izvoru umiju.

Dosla je jesen i Milsav se bojao da Bora kovac ne popusti i ne da Maru nekom bogatom ciganinu ali ni Mara se nije dala pa je dedi Bori rekla da ce da se otruje pecurkama i travama ako je uda mimo njene volje. Bora je znao da je Mara znala koje pecurke su za jelo a koje mogu da otruju coveka da mu spas nema. Pa se prekrstio i bogu prepustio da resi zo kako ce da se zavrsi izmedju Milisava i Mare.
Vise nije moglo ili u smrt ili da se uzmu. Milisav je tvrdo resio i ocu rekao da idu da isprose Maru. Otac je se udario u glavu a majka u grudi, pa zar da u cigansku kucu prose devojku. Kuku mene i do boga moga, pa zar da se kuca Milasinovica prijateljuje sa ciganima. Milisav je rekao oce ako mi mara ne bude zena, ja cu da odem od kuce sa Marom i vise me videti necete. Kada se izjadase i ispplakase videse da nemaju kud i Milsiav sa ocem ode kod Bore kovaca da isprosi Maru.

Na vrata kuce Bore kovaca zakucao je Miodrag Milisavljev otac i nazvao dobar dan i pomoz Bog. Bora kovac se pozdravio i uzvratio kojim dobrom oni dolaze u njegovu kucu. Miodrag rece Boro, ti znas da je moj sin Milisav momak za zenidbu da se zagledao u tvoju unuku Maru i ja ga od toga odvratiti ne umem i ne mogu vec Boro da ti meni kazes oces li ti da das Maru za mog sina Milisava. Bora se zagleda u oci Miodragu i rece prijatelju ko sto ni meni nije pravo da sto se ovo zbi al ja se u njihovu tvrdu veru mesati ne mogu i Maru spreciti da se za njega uda. Mladost, ludost, zagledase se i samo smrt ih moze razvezati. I maru pozvase pa se i mara izjasni da jedino Milisava ziva za muza moze imati ili da je u grob mrtvu poloze. I popise i ugovorise dan svadbe i prodje i svadba, dodjose cigani ko svatovi u cuvenu kucu Milasinovica i orila se pesma i igra tri dana dok nisu od umora i pica popadali.

Prodje prva godina i mara ostade noseca i rodi Milisavu prvo musko dete, ne prodje ni dve godine rodi mu i kcerku a posle nje jos jednog sina. Deca su bila lepa i licila su na Maru ali i na MIlisava i zivot se u selu vrati u svoje tokove i kao i svako cudo za tri dana i selo se naviknu na Maru i ona postade dobra domacica u kuci Milasinovica jednako ko da se tamo i rodila.
Komentara ( 3) Pošalji komentar! Permanent Link


O blogu



Ja, Srba Bre ovoga mi krsta, necu da bidnem lenj, ću da nadjem vise vremena da pisem o nama, jes da smo mi malo zagulljeni, ocu da pisem o najboljim ljudima, o nasoj muci, o nasem ponosu i poslu, o svim nasim obicajima, o nasoj veri i poreklu, o praznicima, o saranama, o ljubavi i mržnji, o tome sto je bilo ili ce da bidne. A ko mi opsuje seme i pleme, poreklo i jezik, dobice od mene ono za ono. A kome se se ne svidja sta pise Srba bre o politici, tutanj da ga ne protera s vrljiku il sa neku oplovacu... Mene su privodili sta sam nekad javno pricao, mozda ce me privoditi neko sto sam ovo pisao a vas ako privedu sto ste citali ko vam je kriv...

Kategorije postova


Blog prijatelji


seljacina
kacica
Andjelina
markotea
WaRioRrpriNceSs

Ostali linkovi


Blog Hosting


BlogOye - Balkan Blog Portal

Strana 1 od2
Prethodna strana | Sledeća
  Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se