Sunday 31 January 2010 17:15

voleo bih da se

vozimo tramvajem

i onda nestane struje

i mrak je i ne može

da se izađe

iz tramvaja

i ljudi se plaše

mraka i preturaju po

džepovima i traže upaljače

šibice

a nas baš briga

mi se ljubimo

 

voleo bih da je zora

i grad je prazan

nikog sem nas

i jedino se čuju naši koraci

 

voleo bih da se kao brijem

i onda ti odnekud naiđeš

i poljubim te

i ostavim ti belu bradu od

pene

baš si smešna

sa tom bradom

 

voleo bih da ležimo

i slušamo muziku i

to je sve

 

voleo bih da putujemo

na primer vozom

i napolju magla ili sneg

a pored tebe toplo

i kako se uspavljujemo

više nismo sigurni

gde smo ni kuda idemo

i to je sada manje važno

 

voleo bih da sam spavao

i sad ležim budan

ne otvaram oči

a znam da si tu

tiho jedeš jabuku

 

voleo bih da jedemo

pečen hleb ili keks

i to je bučno

pri svakom zalogaju

smejemo se jedno drugom

očima jer su nam usta puna

 

voleo bih da ne mogu da zaspim

i onda ti malo kradem ćebe

a ti da se utopliš

priljubljuješ se uz mene

 

voleo bih da ti napravim

jednu malu pticu od papira

a ti mi je posle mnogo godina

pokažeš

i pitaš me

da li se sećam

 

voleo bih da zajedno

gajimo biljku

i da krijući

jedno od drugog

pričamo sa njom

 

voleo bih da sedimo na obali

i da kad odemo

u pesku ostanu otisci

naših guzica

 

voleo bih da sam negde

miran i odsutan

i da najednom negde

osetim tvoje usne

 

voleo bih da ti tiho

govorim na uvo

tako o tome

šta bih voleo

 

voleo bih da manje pričam u sebi

jer kad pričam u sebi

pričam o tebi

a mnogo pričam

 

voleo bih da zatvorim

teglu ili bocu

najjače što mogu

i ti onda tražiš

da ti otvorim

 

voleo bih da hodamo

i načas je staza uža

i tih par trenutaka

koračam iza tebe

i udišem tvoj miris

 

voleo bih da pijemo

nešto toplo

i gledamo se

preko šolja i kroz paru

u oči

 

voleo bih da vodimo ljubav

i posle premoreni brzo zaspemo

i oboje sanjamo isti san

kao mi vodimo ljubav

 

voleo bih da je ovo poslednji put

kako ti govorim o tome

šta bih voleo

jer kažu

što se kaže neće biti

Thursday 31 July 2008 05:22
Moj gost danas, moja prijateljica Snježa, saopštiće vam nešto veoma tužno:

U malim smo ili velikim bitkama u životu.Gubimo.Dobijamo.
Postoji rat u kom je svaki od nas gubitnik.Jeste ili će postati.
Tatjana Lukić je izgubila rat.Prije mene.I prije svih onih koji će
pri iščitavanju ovih redova početi da se sjećaju, pjesnikinje Tatjane Lukić.
Ko nije poznavao Tatjanu Lukić?

therapeía

nije istina da postoji svijet
dalje od poruba moje haljine
što je disalo u konac sam isprela
za sitnu šaru na prsima
nad glavom otkucava paklena kutija
skrivena u letjelici?
pod prozorom mile djevojčice
pobacile maločas uz zveket makaza?
i voćka je zaražena? i pseto što je lizalo
pelud sa latica? tihano trunemo? gdje bí duša
zri grozd gnojnih čireva? nije istina!
to sjenke su! zamagljena zrcala!
nije istina! jer moram poživjeti
zadani vijek
sav je svijet
u svilenom jeleku
u vezenu šaru skupljen
solus ipse
iz prsta isisan
lijek



Ne bih da, nespremna, kakvu me zateče vijest, postanem
nesposobna da objavim inima:
Tatjana Lukić,(Osijek, 1959.) umrla je jutros u Canberi, gdje je od 1992. živjela
i na nematernjem jeziku propisala, poeziju, koja će biti objavljana u septembru.

Pjesnici, povjerujmo, samo otvore vrata i pomijesaju boje svjetovima kroz koje prolaze.
Kao Tanja.

Snježana Rončević

Sunday 20 July 2008 11:40

Na Solomonskim ostrvima, ostrvlju u Južnom Pacifiku, stanovnici jednog sela primenjuju jedinstvenu tehniku seče drva. Ako je stablo preveliko da bi se oborilo sekirom, seljaci ga seku vikom. Drvoseče koje poseduju tu moć prikradu se stablu tačno u zoru i iznenada počnu da viču na njega iz sve snage. Rade to trideset dana. Stablo umre i sruši se. Teorija glasi da vika ubija duh stabla. I seljaci tvrde da ih ta tehnika nikada nije izneverila.  

Ah, jadnih li i naivnih stvorenja. Ljupkih li običaja u životu džungle. Vikati na stablo, zamislite. Kako je to primitivno. Šta ćete, od njih su još daleko blagodeti moderne tehnologije i dostignuća nauke.  

A ja? Ja vičem na svoju ženu. Vičem na telefon i na kosilicu za travu. Vičem na televizor, kompjuter, novine i svoju decu. A svedoci tvrde da sam više puta viđen kako preteći zamahujem pesnicom prema nebu i vičem.  

Moj komšija mnogo viče na svoj automobil. A letos sam ga čuo kako celo popodne viče na merdevine. Mi moderni, gradski, obrazovani ljudi, vičemo na saobraćaj, na fudbalske sudije, račune koje treba platiti, banke i aparate – naročito na razne aparate. Aparati i najuža porodica pretrpe najviše vike.  

Ne znam ima li od toga kakve koristi. Aparati i ostali predmeti prosto su tu gde su. Možete ih vi i udariti, ali ni od toga nema koristi. A što se ljudi tiče, seljaci sa Solomonskih ostrva možda imaju pravo. Vikati na živo biće znači stvarno ubijati duh u njemu.

"Mramor, kamen i željezo lako može biti slomljeno…"

Sunday 13 July 2008 17:23

   

Sa dva kilograma svinjskih repova Đorđe se vratio u Futog. Ima dana kad se vrati praznih ruku a kod kuće čeka šestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasađeni otac. Đorđe svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inače će dobiti batine.

Đorđe Dunđerski. Mladi “pregalac” i “glava porodice”. Učenik trećeg razreda osnovne škole u Futogu.

Đorđe prosi po Novom Sadu. To zna i njegova učiteljica i mali drugovi. Drugi razred je završio sa odličnim. U školi i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu na eks, a da ne trepne. Ume i da se našali, ali gorko. Ume i da se zabrine, ali sve nekako ispadne kroz osmeh.

Imam pred sobom švrću kome je porodica natovarila na pleća brigu o hiljadarki dnevno. Gurnite na ulicu nekog odraslog čoveka i naredite mu da svaki dan donese po hiljadu dinara, pa ćete videti da je to užasan posao. A to ide godinama. I to će još ići godinama.

Deca se zovu Snežana, Vlada, Dragan, Zdravko, Zoran i Mileva. Vlada je najmlađi: tek se rodio. Kao i svako dete, Đorđe ima svoje snove. Želeo bi da postane šofer ili kauboj.

- Tako bih mogao - kaže - da putujem. Da odem daleko. Da dobijam dnevnice i

  prestanem da prosim.
- Zar ti nije žao - pitam - da ostaviš decu?
- Potrpao bih ja i njih u kamion i odveo.
I verujem da bi to i učinio. Jer bivalo je dana kad isprosi samo za hleb.
Nosim ga - priča mi - gledam ga, a hleb vruć, mek, a ja gladan, pa ipak ne štrpnem ni mrvu. Prvo njih nahranim...

Inače, najveći dan je kad se skupi nešto para za svinjske repove. To smo nekako uredili, dao sam mu novac i on je otišao da se brine o deci. Ja sam posle toga sedeo i bilo me je sramota kao da sam ja lično i privatno pravio i podešavao ovaj svet.

Razmišljao sam kako da mu se pomogne.

Razmišljao sam kako da se pomogne onom dečaku na Tvrđavi koji spava sa dva psa, jer su ga majka i očuh oterali od kuće. Jede sa psima hotelske pomije. Oni ga noću greju. Jova Soldatović, Mića, šta znam ko, poklone mu džemperić, kaput, neki dinar...

I nekako mi se učinilo, đavo ga zna zašto, da Đorđu, da svoj toj takvoj deci ne treba pomagati, nego ih razumeti i udesiti da dospeju bar do sutrašnjeg dana. Treba pomagati našoj deci. Onim lepo očešljanim, pametnim, mirisavim bucama namrštenim na margarin - jer, zaboga, oni jedu samo puter; namrštenim na mleko -jer, zaboga, oni piju samo kakao; namrštenim na novo odelo - jer, zaboga, neko ima lepše, modernije, čak iz Italije.

Treba pomagati našoj razmaženoj deci, našoj za život nesposobnoj deci, našim maminim i tatinim mazama.

Đorđa treba uvažavati i pokoniti se pred paketićem svinjskih repova koji dele sedmoro gladnih mališana, jednom nedeljno ili nijednom nedeljno.

Nema u meni nikakve pakosti. Nikakvog zla. Ne mogu da optužim društvo što mu ne pomaže, jer tata je zemljoradnik, a majka radnica u “27. martu”. Jednostavno, rastužen sam zbog nas i zgađen, nesrećan nekako posramljeno. Zaboli nas zub, pa mislimo da je to najveća briga zemljine kugle. Isključe nam struju četiri sata, a mi proklinjemo sve, od Nikole Tesle do “Elektrovojvodine”. Sve neke ogromne brige oko nas: prošao tako neki mamlaz, pa mi oljuštio farbu sa leve strane haube...

Lepo mamino neće da pojede ručak, duri se.

Lepo tatino zatrpano gomilom igračaka plače zato što nema još dve gomile igračaka.

Đorđe grabi peške u Futog sa hlebom ispod ruke.

Onaj mališan na Tvrđavi jede pomije.

A mi prolazimo kroz taj svet kao ćoravi, i ne primećujemo ni jedne ni druge. Te, koji će nas sutra zameniti. Te koje grdimo što su mladi, kao da su oni odlučivali hoće li ce se roditi.

I dođe mi, ruku na srce, da onako široko pljunem na dobra stara vremena u ime svih onih novih, kojima srljamo u susret kao da će sama od sebe biti napravljena.

Nemam u ovom zapisu ni početak ni kraj. Iznosim ga kao prilog za razmišljanje. Ako neko nešto smisli, biću mu zahvalan. Ako ne smisli - opet lepo.

Wednesday 9 July 2008 05:34

Pitao neki čovek Hajduk Veljka 1813-te godine ‘’kako misli razbiti janičare Kapetan Paše koji se kreće prema njemu i Negotinu, kad ih ima mnogo više i bolje su naoružani, a ovaj mu odgovorio'’: '’E, kako? izvešću moje soldate i bećare preda nji, pa ću im jebati mater'’. Stvari dakle mogu biti jednostavne i proste ako smo uistinu voljni da ih završavamo. Sve može stati u zadnje dve reči Hajduk Veljkove samo ako se reši. Trpi se, trpi, pa se jednog dana lepo izađe ‘’preda nji'’ i….. Samo prvo treba raskrstiti sa sobom i sa onim što se nosi među nogama. Treba biti spreman da se više žrtvuješ (ako treba) od svojih dušmana. Tu je rešenje: u rešenosti i izdržljivosti po svaku cenu. A cene nema. Kad se izađe onda nema nazad: u pobedu ili propast. Zato, kad se smogadne i reši, treba izaći pred naše neprijatelje i jebati im majku.

A mi, fala dragom Gospodu, nikada oskudevali u neprijateljima nismo. Prijatelja smo slabo zapatili al’ dušmana: na sve strane. Kud se god okreneš neko te vreba kamijom ili kuburom. Tako nam okruženje: spoljašnje i unutrašnje. Jer mi smo okruženi i iznutra. I spolja. E baš u vezi te spoljašnje opkoljenosti često se čuje floskula od strane naših političara (naši su nemamo kud a nemamo ni druge, ni bolje) koji su mahom neobrazovani (osim što imaju formalne diplome) a onda i od takozvanih ‘’javnih ličnosti'’ (koje su još neobrazovanije), elem: ‘’da je Srbija oduvek bila deo Evrope, da je i sada u Evropi i da to samo treba da se formalno potvrdi kroz prijem u EU'’.

Prvo, treba razjasniti šta većina tih mikroba podrazumeva pod pojmom ‘’Evropa'’?! Naravno, vrlo prizemno i sa animalnim motivima oni pod tim pojmom podrazumevaju  državno- političko ustrojstvo zemalja zapadne Evrope u zadnjih dva-tri veka i pri tome misle uglavnom samo na te najbogatije države na zapadu kontinenta. Ne!!!, i ako su danas Rumunija i Bugarska formalno (jer ekonomski niti jesu niti će biti) punopravni članovi te koalicije država ti lakomisleći  Srbi te iste države ni danas ne podrazumevaju pod pojmom ‘’Evropa'’. Evropa se geografski prostire i do Moskve preko Kijeva i Minska- pa opet ta vesela družina ne misli da je to Evropa i ne misle da smo mi odvajkda bili deo ‘’te'’ Evrope. Za njih je Evropa samo puno korito, šoping centri i jeftini narkotici a ne nikako kulturološki i istorijski obrazsci- eto to je napribližnija definicija. I kada lupetaju da naša deca treba da dobiju vize i putuju ne uzimaju u obzir da naša deca i danas imaju vize za devedeset odsto država sveta jer oni misle na vize zemalja zapadne Evrope.

Ako ćemo pravo, a hoćemo jer smo pošteni i pametni ljudi, u smislu gore navedenih odrednica: Srbija nikada nije bila deo ‘’te'’ i ‘’takve'’ Evrope. Bili smo i bićemo deo Balkana koji se jednim krakom oslanja na Aziju a drugim krakom na Evropu. Po duhu, istoriji i tradiciji, po genetskom kodu naše narodne svesti mi pripadamo Vizantijskom kulturnom temelju koji je bio napredniji i civilizovaniji u odnosu na ono što se podrazumeva pod zapadno- evropskim kulturnim temeljima. Silom prilika, pet vekova smo bili i pod direktnim uticajem orjentalne, dakle azijske kulture (i nekulture) pa smo tako bili i danas jesmo više deo Azije nego deo Evrope. Nikakve razlike, uostalom nije ni bilo. Dok su nas Osmanlije naticale na kočeve ‘’napredna'’ Evropa je palila po trgovima veštice. Po verskom, rasnom i duhovnom statusu mi smo Sloveni i Pravoslavci pa smo kao takvi prirodno okrenuti u svojoj pripadnosti prema ‘’trećem Jerusalimu'’: Moskvi. Naravno i prema Konstantinopolju. Ali nikad prema Rimu. Nama je bliža klasična grčka kultura ili široka ruska duševnost od hladnog racionalizma reformatorske Evrope Lutera i Erazma ili potuljenog katolicizma papskih dominiona.

Te i takve, današnje ili negdanje, zapadne Evrope mi nikada ni istorijski, ni geografski, ni politički, ni religijski, ni kulturni deo nismo bili. I kad god smo to pokušavali grdno bi postradali. Od odbrane hrišćanstva pred najezdama azijata, preko Prvog svetskog rata kada smo izgubili svaku drugu mušku glavu i Drugog svetskog rata kada smo izgubili nacionalni identitet, državu i ratnu pobedu a dobili holokaust  i Jasenovac- mi smo od Evrope dobijali samo zlo. Tako nas je u tim zadnjim svetskim ratovima jedan deo Evrope (Engleska i Francuska) terao da ratujemo protiv drugog dela Evrope (Italija i Nemačka) a svi su nas terali da idemo protiv Rusije a komunisti iz Rusije su nas terali da idemo protiv svih. Saveznici Nemaca Hrvati su izvršili genocid nad Srbima a naši saveznici Englezi su Srbe na kraju bombardovali i bacili u čeljusti komunizma. A na Zagreb nije pala ni jedna bomba u toku toga rata: ni Nemačka, niti saveznička a ponajmanje komunistička. Jesmo li tada bili deo Evrope? I koje? One fašističke ili one savezničke?

Ja ne vidim razlog zašto treba da se sramimo zbog balkanske pripadnosti?! Mudri Pekić je s’pravom govorio da je Balkan kolevka svih relevatnih evropskih civilizacija. Zašto bi neko trebalo da se oseća nižom vrstom ako nije sa podnevlja zapadne Evrope?! Reći da smo kroz istoriju ili duhovno mi odvajkada bili deo Evrope nije nikakva naročita privilegija ili dokaz naše pripadnosti civilizaciji na uštrb varvarstva. Pre bi se zaključilo da je to otežavajuća okolnost. Jer, i tu gde jesmo, i takvi kakvi jesmo mi se ne razlikujemo civilizacijski i kulturološki od bilo kojeg evropskog naroda (opet se vratismo na isto ali nije isto) ili azijskog (osim po boji kože, ne mislite valjda na to vi ‘’evropjeci'’?!). Imamo dobre i loše strane naconalnog bića. U mnogim stvarima smo bolji od zapadnoevropejaca, u isto tako mnogo stvari smo gori od njih- u proseku smo tu negde. Mi smo takvi kakvi jesmo i nikakvo samodeklarisanje nas neće učiniti pametnijim, boljim, vrednijim i bogatijim nego što jesmo i bićemo. Industrijska razvijenost je nešto drugo i to nema veze sa civilizacijskom pripadnošću. Razlikujemo se i brojčano, i teritorijalno. Ali, svet je postao globalo selo a mi globalni seljaci tako da prostota malograđanštine nije različita u ‘’krugu dvojke'’, u ‘’krugu oko ajfelovog tornja'’ ili u ‘’krugu oko Aja Sofije'’- pa mu dođe na isto.

I šta je zaista Evropa? Koliko je ona ukorenjena u svesti ljudi? Koliko je ona zaista duhovno utemeljena tvorevina? Koliko je ukorenjena kod ljudi kao istorijski fakt? Možda potvrdu da je to mrtvorođenče i jedna birokratska tvrorevina treba tražiti u faktu da niko nije mahnuo niti jednom zastavom Evropske unije na tekućem prvenstvu Evrope u fudbalu koje se odigrava u Austriji i Švajcarskoj (koja doduše nije ni članica EU). Ne!!! Svi su insistirali na svojim nacionalnim obeležjima i tukli se međusobno u tu čast. (U finalu su Nemačka i Španija a mi ćemo navijati za Špance jer nisu priznali nezavisnost Kosova, bez obzira što je Solana Španac). EU ne može kopirati SAD jer države SAD nisu nacionalne države. Samo malo neraspoloženiji birači (kao onomad u Irskoj) i eto kraja EU. O nekom oružanom sukobu unutar unije ne vredi ni trošiti reči: za tili čas bi se pronašli stari rovovi na ‘’mažino liniji'’.

Stvari su proste, makar kako ih je Veljko iz Krajine shvatao: ili treba stati ispred njih sa svim što sleduje ili spremiti dupe za kolac. Ali palamuditi o tome kako smo jedno te isto: e, to kod mene ne prolazi. Nismo i nikada nećemo biti isto. Kad smo jedno (a kako neki tvrde) što navijamo za Noleta a ne za Nadala kad igraju jedan protiv drugog?

U duhu hajdučke tradicije u jednoj šumadijskoj crkvici: šorka!!! Dovatili se pastiri sa stadom. Kao i u stvarnom životu i ovde je stado, sudeći po snimcima, izvuklo deblji kraj. Sreća te se u tuču nije umešao ni jedan od vladika jer oni imaju one teške močuge optočene zlatom i dragim kamenjem pa koga bi time sustigli sa crnom bi ga zemljom sastavili.

Penzioneri se raduju. Moj otac već planira šta će sa svojih deset posto povećanja. Dok su, a kobajagi, trajali pregovori crvenih sa narodnjacima, žuti ministri koji se vrte oko para govorili su da je nemoguće povećati penzije jer nema para. Sada kada su se žuti i crveni dogovorili (i uvili Srbiju u crno, po svemu sudeći), odjednom ministar finansija kaže: biće para!!! Znam i ja da će biti. Još se nije prodao NIS, JAT i EPS. A Dačić će biti ministar policije?!

Recite pošteno: koga će taj smeti da uhapsi od političara žute provinijencije ili tajkuna?! Koga će Dačić smeti da uhapsi od onih koji su u privatizaciji ojadili Srbiju?! Hoće li Dačić potpisati nalog da se hapse haški optuženici?! Hoće li uhapsiti Marka ili Miru ako se vrate u Srbiju?! Pazite, ima tu nekih kosmičkih dilema: šta je optužnica protiv Mire Marković zbog dodele jednog stana nekoj devojci prema Božnih 11 miliona evra i vile na Dedinju?! Ili šta je Markov ‘’Bambilend'’ prema Plalminom ‘’Akvalednu'’?! Ipak, u ime evropske perspektive moraće da hapsi Mladića i Karadžića. Već se čuju glasine iz Požarevca kako iz dvorišta porodične kuće Miloševića dopiru čudni zvuci. To se Sloba prevrće u grobu. A nema ‘ajduk Veljka da se nekome najebe majke.

PS

Srbija nije imala predstavnike iz državnih organa na zasedanju Skupštine parlamentaraca Evrope na kojoj se raspravljalo o trgovini ljudskim organima kidnapovanih Srba sa Kosmeta?! Zar treba komentara o stanju srpskog društva?

 


 

Saturday 14 June 2008 14:28

Ima pasa i pasa. Ja sam bio pas odabrani.     
Imao sam dobre papire i u venama vučju krv.
Stanovao sam na uzvisini i udisao sam mirise pogleda
na livade u suncu, na smreke na kiši
i grudve zemlje pod snegom.

Imao sam čestitu kuću i ljude da mi služe.
Hranili su me, prali, četkali,
izvodili u lepe šetnje.
Doduše, poštujući me, ali bez poverenja.
Niko nije zaboravljao čiji sam pas.

Svaka pišljiva džukela može imati gospodara.
Ali, pažnja - marš, kloni se poređenja.
Moj gospodar bio je gospodin jedini takve vrste...
Posedovao je poveliko stado da ga u korak prati,
gledajući ga s bojažljivim divljenjem.

Meni su upućivali osmehe
s loše skrivenom ljubomorom.
Jer, samo sam ja imao pravo
dočekivati ga skačući u vazduh,
samo ja - opraštati se vukući ga zubima za pantalone.
Samo je meni dozvoljeno bilo
s glavom na njegovim kolenima
primati milovanja i češkanja iza ušiju.
Samo sam se ja mogao pred njim praviti da spavam,
i tada bi se on naginjao i nešto mi šaputao.

Na druge se srdio često i glasno.
Režao je na njih, ujedao,
trčao od zida do zida.
Mislim da je voleo samo mene
i više nikada, nikoga.

Ali, imao sam i obaveze: čekanje, verovanje.
Jer, pojavljivao se na kratko i za dugo nestajao.
Šta ga je zaustavljalo u dolini, ne znam.

Nagađao sam stoga da su to važne stvari,
barem toliko važne
kao što je za mene borba s mačkama
i svim što se nepotrebno miče.

Postoji sudbina i sudbina.

Moja se najednom promenila.
Stiglo je jedno proleće,
a njega nije bilo kraj mene.
Nastala je u kući čudna strka.
Sanduci, kovčezi, torbe, ugurani su u automobile.
Vozila su se trubeći spuštala dole
i gubila se iza krivine.

Na terasi su gorele nekakve skule, krpe,
žute bluze, povezi s crnim znakovima
i mnogo, vrlo mnogo poderanih kutija
iz kojih su ispadale zastavice.

Motao sam se u toj zbrci
više začuđen nego ljut.
Osećao sam na dlaci neprijateljske poglede.
Kao da sam ničiji pas,
nametljiva prišipetlja
koja se već sa stepeništa nogom goni.

Neko mi je strgnuo srebrnu ogrlicu.
Neko je šutnuo moju zdelicu danima praznu.
A onda, zadnji neko, pre nego što je krenuo na put,
provirio je kroz prozor automobila
i pucao u mene dva put.

Čak nije umeo ni pogoditi kako valja,
jer sam umirao još dugo i bolno,
u zujanju raspomamljenih muva
ja, pas svoga gospodara.

Saturday 10 May 2008 06:23

Bilo ih je osam, ostavljenih u kartonskoj kutiji na sumskom putu. Umalo ih nisu pregazili traktorom, iduci svojim poslom kroz sumu. Zakocili su u zadnjem trenutku. Igor se sazalio na njih i dogovorio se sa svojom verenicom (a mojom cerkom) Ljubicom da ih odnesu u azil gospodje BB na Avali. Na putu do tamo uspeli su da udome njih dvoje. Medjutim, decko koji tamo radi rekao im je da on nije u stanju da se brine o tako malim stencima, jednostavno nema ni uslova ni hrane za njih, pa ako mogu da se pobrinu za njih dok napune oko dva meseca i onda da ih donesu. U tu svrhu odlicno je posluzila moja radionica. Danas se napokon rastajemo sa njima. Slikao sam ih za uspomenu i evo mozete pogledati te male slatkise. Znam da cu pustiti koju suzu na rastanku ali...

 

Ako se neko seca Cvrce sa jednog od mojih proslih postova sada moze videti da je potpuno ozdravila i da je sa puno elana, uz pomoc svoje drugarice Eme, preuzela ulogu vaspitacice ovih klinaca.

 

Nastavak price o slatkisima mozete pogledati na blogu moje cerke ako kliknete ovde

Saturday 12 April 2008 10:49

 

Boško Dugački, osamdesetpetogodišnjak iz sela Surduk, pedesetak kilometara od Beograda, oduševio je nedavno publiku na festivalu kratkog dokumentarnog filma. On se pojavio kao zvezda filma koji govori o njegovom višemesečnom druženju sa - lastom.

 

- Boško Dugački?! Tu mu je kuća, na broju 38, ali nije on tu, stalno je po selu, šeta - objasnio nam je jedan od Surdučana, kada smo ga upitali kako da dođemo do „filmske zvezde“.
Boška smo našli na njivi, nekoliko stotina metara od njegove kuće. Nije, kaže, ni znao da je film dospeo na festival.
- Sećam se, pre dve godine su bili tu i snimali me. Zanimljivo im je bilo što skupljam pare da moju lastu vodim na more - priseća se on.

Sve je, inače, počelo kada je, pre dve godine, Boško sa pokojnom suprugom čistio višnje za slatko.
- Čuo sam da u štali nešto pijuče i našao malu lastu. Pokušao sam da je vratim u neko od gnezda koja su se tu nalazila, ali su je ptice izbacivale iz svakog. Onda sam odlučio da je uzmem i odgajim. Žena mi kaže: „Ne budi dete, šta se igraš sa pticama“, ali ja nisam hteo ni da čujem - kaže Boško i dodaje da je u početku imao problema sa negom svog ljubimca.
- Nisam znao čime da je hranim. Da joj dam hleb, zalepiće joj se za nepce i udaviće se. Ne valja ni žito, opet će da ugine. Onda pokušam sa crvićima koje smo nalazili u višnjama i vidim, sviđaju joj se. Jela ih je i 120 za jedan obrok - priča on.
Boško ističe da su se on i lasta veoma brzo navikli jedno na drugo.
- Odem ja u njivu da kopam kuruze, a ona ostane kod kuće. Ali, posle nekog vremena, osetim ja, nešto mi na kapi. Pogledam, kad moja mala lasta došla da me obiđe - opisuje Dugački svoje druženje sa lastom.
Kada se približila jesen, Boško se uplašio da će se njegova lasta pridružiti ostalima koje se sele u toplije krajeve. Odlučio je da skupi dovoljno novca da bi s njom otišao na more.
- Čuo sam da u Grčkoj ima neko mesto, zove se Kavala, gde je uvek leto. Ali, kako sam je mogao tamo odvesti kada nemam novaca ni da odem do Belegiša, a kamoli do Grčke.
Boško i lasta, međutim, nisu dočekali da se zajedno sunčaju na grčkim plažama.
- U septembru, taman kada su prošle vrućine, ubio ju je automobil. Nije se ona mnogo družila sa drugim lastama, pa nije ni znala da su kola opasna po život - priča Dugački i dodaje da nije mogao ni da sahrani svoju lastu jer je nije našao.
- Mnogo mi je bilo žao. Bio sam ljut, psovao sam Boga. Govorio sam mu: „Bitango, zašto mi uze moje milo lašče“ - ističe on ne mogavši da sakrije suze.
Boško dodaje i da često razmišlja o tome da nađe novu lastu, ali zna da nijedna ne bi mogla da zameni njegovu „lastavicu“, a nije više ni tako mlad.



Thursday 21 February 2008 05:10
Kaca Božijeg gneva sručiće se na tebe, Ameriko! Došao je vakat. Sram da te bude! Sa kakvom junećom upornošcu hoćeš srpski plast sena da razbucaš! Usta ti se za vrat okrenula, guba ti se na dom rasputila, obadva ti oka iscurila, te vranama živa hrana bila; ka zengama Srbi što su sada!
Od šta bežala od tog ne pobegla, naopačke noge okrenula, sa psima se oko kosti klala, iz pasijeg korita lokala. Oko vrata verige nosila, dom ti crna koprena zavila. Na krovu ti zagraktale čavke ako bombe na Beograd sručiš! Ognjište ti kiša ugasila. Krv ti mrka za zverinje lokva. Na pseći se sugreb navrznula, svrab nosila - dranje ne pomoglo. Uskrsova jaja ne šarala, svoja oba u mengele metla što Bejkera i Buša ponela.
Bog veliki i velika sila, naredio te se ispunilo. Vriskom išla na časne verige, vrat slomila na vovedenije, manit lajala na voskresenije, Ameriko, čuj glas ponositog! Srpom žnjela nad zmijama trnje! Kosom strugala studeno kamenje! Užetom se konjskim opasala a prosjačkim štapom poštapala. Kile vukla do zemljice crne, na glavi ti stajalo kamenje, oko vrata belutak privezla i u bunar kosmički se vrgla. Smrcalo ti al ti ne svitalo. Plakalo ti al se ne tešilo. Veštice ti sreću odnosile a sove ti hranu donosile, po sred noći dok ljudi spavaju.
Snaga ti se u drobu prelila. Do pasa te živina kljucala a od pasa guba razjedala. S ježevima zime zimovala, oštre bodlje kapke ti grebale, tuđe oči zemljom te vodile, od kamenja koljivo kuvala, u rešeto vodu zavatala, pseće meso u pomami jela a na glavi mravinjak nosila! Umirala a ne mogla umreti.
Grob sama sebi rukama kopala, raspadala se a ne raspala se. U krpelj se teški pretvorila, a iz kože nikad ne izišla što Tuđmana demokratom tvoriš. Vetar meso sa tebe skidao, u kući ti duša ne zborila, sve ti hladnim ledom zaledilo. Nit ženila niti se veselila, od kuće ti ostali ugarci, međ zubima pseća deltina! Ameriko, Broz te usrećio! Da i tebe ropac drhtav snađe! Crnački te gnevi umorili! Kletva moja sa nebeskih soha neka bude Božija pomisao.

milić od mačve
28. 01. 2004
Friday 1 February 2008 09:46

C V R C A

 

Sve se dešavalo u naselju Kamendin (Zemun polje). Upravo tamo gde su sagrađeni tzv. socijalni stanovi. Bio sam poslom vezan za taj objekat i boravio sam tu skoro svakog dana. Bio je tu i čopor pasa lutalica ("mi nismo lutalice, mi smo napušteni"). Vremenom sam svakom od njih nadenuo ime. Dakle, tu je bio Miki, vođa bande, i njegove devojke Vrca i Cvrca koje je vođa bande naizmenično, da tako kažem, oplođavao (alal vera!). Tu su još bili i Đole, Lisac, Bobi i još nekoliko nestalnih članova, koji su povremeno pokušavali da vođi smotaju neku od devojaka ali bezuspešno.

 

Da ne dužim, prošlog leta, negde u ono vreme najgorih vrućina, oštenila se Cvrca. Njih petoro malih. Na žalost, jedno je odmah uginulo. Ostali su dva brata i dve sestre. Redovno sam, svakog jutra, donosio Cvrci jogurt i švarglu, kobasicu, kavurmu ili šta se već našlo, dok ih je dojila. Kada su ojačali i osmelili se da izađu iz jame (koju je Cvrca iskopala u parku ispod jednih stepenica), počeo sam i njih da hranim. Ubrzo mi je jedan postao miljenik (beo sa žutim flekama ili obrnuto). Bio je najpitomiji i jedini je dozvoljavao da ga češkam. Ostali su bili suzdržani.

 

I desilo se da celog Novembra nisam dolazio. Kada sam se pojavio početkom Decembra, mog ljubimca nigde nije bilo. Niko nije mogao da mi kaže šta se s njim desilo. Još uvek verujem da je našao devojku i otišao da osnuje svoju bandu. Samo da je tako... Sledeća koja se osmelila da mi priđe, bila je Cvrca mlađa (nazvao sam je po majci). Neverovatno veselo stvorenje. Veselo je lajala na sve. Kad kažem na sve, mislim na druge pse, ptice, drveće, avione, automobile, lišće, travu, bandere, saobraćajne znake...

 

Jednog jutra dolazim i vidim da se teško kreće. Napravi nekoliko koraka i sedne ili legne. Shvatim da joj nešto nije u redu sa jednom od zadnjih nogu. Ali koliko sam mogao laički da zaključim, nije joj ništa bilo slomljeno (veterinarski pregled je to kasnije i potvrdio). Pomislio sam da je samo ugruvana i da će već sutra biti sve u redu.

 

Sledećeg jutra dolazim, zviznem... ništa. Uvek bi razdragano izletela iza nekog ćoška na moj zvižduk, sad ne. Obiđem okolinu i nađem je u snegu, u lokvi krvi, izujedanu, smrznutu, polumrtvu...


Sunday 27 January 2008 16:03















Sunday 27 January 2008 10:48
Ovu priču sam, jednostavno, morao da vam prenesem, jer ona je, za mene, važnija od izbora, od Ane, Jelene i Đokovića, od Putina i Buša, od rata u Iraku ili bilo kog drugog rata ili bilo čega na ovoj Zemlji. Spomenik ovoj ženi treba da stoji u svakom, najzabačenijem, delu planete. U svakom hramu, bilo koje vere, treba uvek da gori jedna sveća samo za nju...

Milica Isović iz Minhena umrla je u ponedeljak, 21. januara, da bi njena tromesečna beba Larisa živela. Ovu tešku i dramatičnu odluku, za koju je, valjda, samo majčinsko srce sposobno, Milica je donela onog časa kada su joj lekari, a tada je već bila trudna, saopštili da boluje od raka i da su joj potrebni zračenje i hemoterapija.

 

- Vi ćete živeti, ali bebu koju nosite morate pobaciti, jer bi terapija za nju bila smrtonosna - saopštili su lekari neumoljivu istinu i nesrećnu Milicu postavili pred dilemu dostojnu antičke tragedije.

 

Hrabra i požrtvovana buduća majka nije se, međutim, dvoumila ni sekunde. Odustala je od terapije da bi svom čedu 19. oktobra podarila život. I uspela je. Na svet je donela zdravu ćerku Larisu, koja se, na žalost, neće sećati majke, ali će saznati da je za nju žrtvovala svoj život.

 

Miličin suprug Mirsad (37) je sve vreme bio uz svoju hrabru suprugu i prihvatio je njenu odluku.

 

- U ponedeljak smo napravili nekoliko porodičnih fotografija. Nepunih šest sati posle toga, Milica je pala u komu, a dan kasnije je umrla - kaže Mirsad Isović.

 

Milica je napisala i pismo maloj Larisi u kome joj objašnjava zašto njena majka nije mogla da ostane uz nju. To pismo će otac Mirsad Larisi dati kada bude dovoljno odrasla da bi mogla da shvati njegov sadržaj i majčinu odluku.

Monday 14 January 2008 05:42

 Ne budi daleko od mene ni jedan jedini dan,


   jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug


   i čekaću te kao na nekoj stanici


   kad negde daleko usnu vozovi.

 

   Nemoj otići ni samo na sat, jer tada,


   u tom satu, spoje se kapi nesanice


   i možda će sav dim što traži svoju kuću


   doći da ubije i moje izgubljeno srce.

 

   Jao, neka se ne razbije tvoj lik u pesku,


   jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti:


   ljubljena, ne idi od mene ni za trenutak,

 

   jer u tom času otići ćeš tako daleko


   da ću obići zemlju ispitujući


   hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Sunday 13 January 2008 10:16
Ovo je pesma ratnika koji je ranjen 1993. god. na Sarajevskom frontu (Ilidža)

 

U plućima mi još uvek šišti sluz

da moram dosta da pljujem u komadiće novina

i još uvek mi neko sečivo kolje nogu

koje nema već 15 godina

odnosno čiji patrljak

već dugo nije nimalo moćan i mesnat

Ubrzo ću opet morati u klozet

hodnikom i na levo

Ali proteza je neprekidno teška 4 kile

i opet će sve što ću moći da uradim biti to

da ću se podići na laktove

dok će urin opet sam od sebe teći u gaće

i zatim ponovo leći

i ponovo gledati sivi pravougaonik prozora kojem ptice

tu i tamo u preletu daju dubinu

Padaj dakle draga kišo da se nebo iscedi

da zajedno dođu moja smrt

moja smrt i visoki vazdušni pritisak

Saturday 12 January 2008 13:23

Kako izgleda kada tutumalj priča vic. Sve se dešava u kupeu putničkog voza. Dakle, spremite čašu vode, tablu bensedina, ako duvate, smotajte džoint, ali pogolem, smestite se udobno i počnite da čitate.


Hm, dakle, ovaj, kako da počnem, možda ste i čuli, ili neki od vas čuli, ko je čuo neka ćuti da ne pokvari drugima (neko se prigušeno smeje), vic je o jednom, ovaj, Škotlanđaninu, a vi znate, to jest, svakako vam je poznato, ovaj, da njih, ovaj, bije glas, razume se, cicije i tako dalje, vrlo štedljivi i uopšte.

 

(Ovde pripovedač malo predahnu.)

 

Sad, dakle, dalje ovako ide, ovaj, ali ako stvarno neko, ovaj, zna, ili ako svi znate, bolje, ovaj, da ne pričam, samo recite.

 

(Sramežljivi uzvici bodrenja : Ma pričaj, samo pričaj!)

 

Dakle, to je u stvari vic o Škotlanđaninu, koji su, kako rekosmo, neobično štedljivi, bar tako se priča, možda jesu, možda i nisu, ko zna, ja bar, ovaj, nikad nisam bio u Škotskoj, i njegovoj ženi, ili supruzi, odnosno ženi, kako hoćete, koja ga je, kako da kažem, varala ili, ovaj, sad baš da kažem ako se mora, ovaj, nabijala rogove.

 

Dakle, Škotlanđanin je otišao na službeni put, nije važno u koje mesto, samo nije daleko, odnosno trebalo je da ide, a pre polaska je rekao ženi, odnosno supruzi, sad vi kako više volite recite, ili ženi ili supruzi, uglavnom rekao je da ide na put i vratiće se za koji dan. Nije važno koji je to baš tačno dan bio, glavno da je rekao i njegova žena je znala da će da se vrati, sad, kažem, dan nije važan, ali recimo neka je bio četvrtak.

 

Njegova žena, ovaj, mislim tog Škotlanđanina, ovaj, imala je jednog poznanika, ovaj, bolje da kažem prijatelja, prijatelja onako, da se razumemo, šta dalje da pričam, no, jednom rečju švaler, ("Juh", "Juh", uzvici kod ženskog dela publike) pa pošto je imala dva -tri dana slobodna, dok je muž na putu, muž ili suprug, kako volite, ali nije baš toliko važno da li je to bilo dva ili tri dana, možda je dva možda i tri, možda čak i četiri, kažem, to uopšte nije važno, važno je da je imala slobodnog vremena, mislim, dok je muž bio na putu, dakle, a to slobodno vreme... šta kažete, da zatvorim prozor? Kako hoćete, meni je svejedno... Dakle, gde sam ono stao?... Uh, da me ubijete ne mogu tačno da se setim mesta, ali je cela stvar u tome što je profesor bio užasno rasejan, pa uopšte nije primetio da je umesto četkice za brijanje uhvatio mačji rep i počeo... Ne, nije. Nije, tačno se sećam. Dakle... Aha, sad znam. Dakle, žena odnosno supruga onog Škotlanđanina naumi da se vidi sa tim svojim, onim, kako da vam objasnim, uglavnom prijateljom. A taj prijatelj je opet bio neki Irac. Ne znam zbog čega je važno da li je to baš bio Irac ili ne, glavno se dobro sećam da je onaj što mi je taj vic pričao rekao da je prijatelj Irac, pa i ja vama tako prenosim, mada se iz daljeg toka vica, što ću vam odmah ispričati, uopšte ne vidi da li je nešto smešnije zato što se radi o Ircu a ne o nekom drugom.

 

Dakle, gde sam ono stao? Ah, da. Škotlanđanin je otišao na put, a čim je otišao, odnosno izašao iz kuće, žena zovne prijatelja i kaže mu: Takva i takva stvar, razumeš li, prilika, noć, samoća, muž otputovao, vraća se prekosutra, odnosno nisam baš siguran da li je prekosutra ili naksutra, ali to nije ni važno, glavno da je otišao i da se te večeri neće vratiti.

 

Naravno, čuje Irac šta žena - eh, prokleto žensko koleno, a čovek samo što se izmakao! Naravno, pardoniram, prisutni se izuzimaju - govori, a, ovaj, brk mu se smeška, kao mačoru na slaninu. Dakle, ne znam da li je neko od vas ikad držao mačke u kući, mi smo imali šest-sedam komada na selu, držali smo ih da tamane pacove i miševe i te mačke... ali da ne skrećem sa teme, a o mačkama i mačorima možemo i drugi put.

 

Uglavnom - možda je ipak bolje da zatvorim prozor, promaja - uglavnom, kažem, zadovoljan Irac, ali ne mogu baš da kažem sasvim zadovoljan, jer se nekako podesilo, kao trebalo te večeri s nekim prijateljima da ide na neku mušku lumperajku, da se kockaju, šta li, uostalom nije važno, glavno imao je neku drugu kombinaciju, udešenu pre no što je saznao da će konkurencija na put.

 

Sad, da ne gnjavim mnogo kako se taj razgovor vodio, važno je da mu je žena rekla da joj je muž na putu, pa bi odlično bilo da on dođe kod nje, naravno odlično za nju i onog Irca, a da za Škotlanđanina nije odlično, to ne moram posebno ni da ističem. Još žena objasni da je to prilično retka prilika i da je šteta da je propuste, a i sam Irac je znao da je to retka prilika, jer je Škotlanđanin retko išao na službena putovanja, a Irac je to znao, jer je Škotlanđanin retko išao, pa je prema tome Irac retko imao prilike da posećuje svoju ljubavnicu, odnosno Škotlanđaninovu ženu. Zašto je Škotlanđanin retko išao na službena putovanja ne znam, valjda mu je takva bila služba da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja. Uostalom, mogao je Škotlanđanin i privatno gdegod da otputuje, ali to nije činio, jer je štedeo, a sem toga takvo putovanje ne bi ni bilo službeno, već privatno. Kakva je bila služba gde je Škotlanđanin radio, pojma nemam, a nije ni važno, tek toliko znam da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja; a da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja, zaključujem po tome što je žena rekla onom prijatelju, Ircu, da je šteta da propuste retku priliku, što znači da muž retko odlazi od kuće na službena putovanja, jer ako bi često odlazio onda bi...

 

Uglavnom, da malo skratim, jer kako neki Englez pametno reče "Srž vica je..." kako ono beše?... Dakle, rekao je da svaki vic treba ispričati... ne, nije tako, dobro sam maločas počeo: "Srž vica je..." samo ne mogu da se setim kako beše kraj te izreke. Ništa, pričaću ja dalje, pa ću se usput setiti... A gde ćete vi?

 

(Jedan ucveljeni ženski glas: "Htela sam malo u hodnik. Zaparno je ovde.")

 

Gde ste baš sad zapeli? Sad ću dovršiti vic, pa onda idite. Uostalom, možda je bolje da prozor stoji otvoren? A kraj vica je moćan, videćete. Dakle, dogovore se ono dvoje, Irac i žena, da on dođe njenoj kući, a naravno da o svemu tome jadni muž pojma nije imao. Ha, ha, ha, ha! Pojma o pojmu... Dobro, što vi tako stojite? Ukipili ste se kao počasna straža na grobu Franje Josifa, ha, ha, ha, ha! Kao da mi na glavi stojite. Sedite, molim vas.

 

Dakle, dogovore se oni da Irac dođe kod Škotlanđanke. I tako, kad se smrklo, prema dogovoru, mislim, kako su se ranije dogovorili, eto ti ljubavnika. Taman što su večerali i otišli da legnu, ha, ha, ha, ha! odnosno već su legli, a inače je rano bilo, možda tek devet sati ili pola devet, mada to nije toliko važno, onaj koji je pričao nije uopšte pominjao sat, samo je napomenu da je bilo rano, a ja računam, kad je rano, onda bi moglo da bude jedno devet-deset sati.

 

Bilo kako bilo, tek što su oni, mislim Irac i Škotlanđanka, legli, zazvoni zvono. Ali nije zvono obično, već posebno, odnosno kao neki ugovoreni znak, kako je muž one Škotlanđanke uvek zvonio kad bi se vratio kući, a zvonio bi na naročit način kako bi ona znala da je on. Na žalost, ne znam kako je taj način izgledao, možda, recimo, triput kratko ili jedanput dugo a jedanput kratko, ili tako nekako, glavno da je to bio naročiti način zvonjenja i da je žena odmah znala ko zvoni.

 

Ne treba obkašnjavati kako joj je bilo kad je čula zvono i poznala ko zvoni. Inače, muž je morao da zvoni, jer mu nikad nije davala, da sobom nosi ključ od ulaznih vrata. Govorila je da je to zato da ne bi usput, kad zadrema u vozu, izgubio ključ, ali u stvari nije zato, već da ne bi baš sasvim mogao da je iznenadi i neočekivano bane u sobu. Mislim da je ovakva mera bila doista vrlo lukava i da se može reći da su... E sjajno! Divno! Setio sam se kako glasi ona izreka. Dakle, ovako. Kaže: "Srž vica je kratkoća". Tačno tako, dobro se sećam, jer time hoće da se kaže da je vic sve bolji što je kraći, da mu je u kratkoći upravo suština ili srž, a mislim da bi svakom dobro činilo da ovo zapamti, pa kad nekada prekardaši sa pričanjem vica razvlačeći ga od Kulina bana, da se priseti da je kratkoća najglavnija osobina vica, odnosno njegova srž, kako to izreka vrlo lepo kaže, pa da skrati. Elem, kako bi bilo da i ja skratim? Ha, ha, ha, ha! E ovo je baš ispao najbolji vic, mada sasvim neočekivano. Ja druge poučavam da je kod vica najvažnije da bude kratak, a sam razvukao. Ha, ha, ha, ha! Nego, evo nas pri kraju, a vi, gospođice, nemojte se toliko vrpoljiti, imajte malo strpljenja.

 

Dakle, čuje žena zvono i doseti se jadu. Čuje i Irac, pa ga nigde nema od prepasti. Nije mu ni lako. Doduše, on je čovek slobodan i nevezan, ali žena nije, a muž ako pobesni, neće mnogo da pita ko je slobodan a ko nije i ko je koga zvao - a sećate se da Irac ovog puta stvarno nije bio predlagač, jer ga je žena sama pozvala, mada je i on, doduše, saučesnik, jer je pristao. Kao što je pristao da dođe, mogao je i da odbije. Doduše, onda bi se žena naljutila, ali bolje da je to prežalio no što je popustio, pa će ovako muž da se naljuti, samo muž s pravom, jer, doista, kad neko ide na službeni put, odakle će možda doneti i koju ušteđenu dnevnicu, ima pravo da bar za tri-četiri dana računa da će mu žena biti verna i smireno čuvati domaće ognjište. Kad ono, na njegovom ognjištu gori vatrica i to svakakva, ha, ha, ha, ha!

 

Sad, ovaj, pazite, ha, ha, ha, ha! kraj je ovakav.

 

Žena brzo odvede ljubavnika u kujnu, gde su imali frižider, veliki frižider, otvori vrata i kaže mu: "Uskači!" Irac, šta će kud će, uleti u frižider, žena zatvori vrata, ugasi svetlost u kujni, ali u silnom strahu zaboravi da isključi frižider, te on i dalje radi i pravi hladnoću. Frižider hladi, a Irac unutra, ha, ha, ha, ha! Pa još, ha, ha, ha, ha! golišav.

 

Žena izađe u predsoblje i vikne:

- Ko je?

 

Bajagi ne zna ko je. Uštva jedna, pravi se naivna.

 

- Ja sam, - veli Šveđanin - tvoj muž.

(Jedan glas: "Valjda "Škotlanđanin"?")

 

Škotlanđanin, naravno. Što, jesam li rekao Šveđanin? Jezička omaška, ne mari ništa, glavno da znamo o kome se radi.

 

I tako, žena otvori vrata, a Škotlanđanin uđe. Eto, sad sam rekao Škotlanđanin, a ne Šveđanin, znači nisam pogrešio. A vi već pomislili da ću opet pogrešno da kažem pa da mi se smejete, ali sam vam podvalio, ha, ha, ha, ha!

 

Dakle, kaže Škotlanđanin? - Ženice moja, cile-mile, i tako dalje, elem, da ne odugovlačim mnogo, zbunio sam se, voz mi ide dva sata kasnije no što sam mislio, u jedanaest a ne u devet, pa sam se vratio, da ne džonjam dva sata na stanici.

 

- U jedanaest? - kaže žena usplahireno, a misli na Irca u frižideru, kako li je njemu? - ha, ha, ha, ha!

 

- Tačno u jedanaest, - ponavlja Škotlanđanin, uzima novine, pali lulu i počinje da čita.

 

Žena se plaši da joj muž ne ogladni, jer bi mogao da ode i sam otvori frižider, ali je muž, srećom, ranije večerao, pa samo sedi, puši i čita novine.

 

Kad je bilo malo pre jedanaest, Šveđanin sklopi novine, istrese lulu, ponovo se pozdravi sa ženom i ode.

 

Jedan glas: - Opet ste rekli "Šveđanin".

 

- Nisam

 

- Jeste. Evo i ostali su čuli

 

- Valjda ja bolje znam šta sam rekao.

 

- Rekli ste "Šveđanin".

 

- "Šveđanin" - ponoviše nekoliko glasova.

 

- Ako sam rekao "Šveđanin", onda sam pogrešio, treba "Škotlanđanin". Dakle, Škotlanđanin se pozdravi i ode. Ovog puta konačno.

 

Žena izbezumljeno pritrča frižideru, koji je celo vreme radio, pa otvori vrata, sva prepadnuta u kakvom će stanju ugledati Irca.

 

Kad je otvorila vrata, Irac huknu i reče:

 

- Uh, ala sam se preznojio!

 

 

 

Saturday 12 January 2008 05:55

Ovaj post je posvećen
onima koji vole Beograd
onima koji razmišljaju beogradski
onima koji žive u Beogradu
onima koji su se rodili u Beogradu
onima koji su iz Beograda otišli pa se opet vratili
onima koji govore beogradski
onima koji namiguju beogradski
onima koji se smeju beogradski
onima koji sanjaju beogradski
onima koji umeju da se raduju Beogradu
onima koji bi ujutru najradije pojeli Beograd za doručak

onima koji se osmehuju beogradski
onima koji zvižduću beogradski
onima koji se oblače beogradski
onima koji se svlače beogradski
onima koji su u Beograd došli i zauvek ostali

onima koji će tek doći u Beograd
onima koji negde daleko misle na Beograd

onima kojima je Beograd ostao u lepom sećanju
onima kojima je Beograd sve i svja
onima koji su se jednog dana zaljubili u Beograd
onima kojima je Beograd tu ljubav uzvratio
onima koji su se u Beogradu zaljubili

onima koji hodaju beogradski
onima koji shvataju Beograd
onima kojima je Beograd sve što imaju i

onima kojima je Beograd SVE ŠTO NEMAJU

Wednesday 9 January 2008 20:33

William of Occam (pravilno je napisati i Ockham) je britanski filozof koji je živeo od 1285. do 1349. godine. Osobine po kojima je prepoznatljiv jesu jasnoća, očiglednost i konciznost misli i izražavanja, pa je jedan od kompjuterskih programskih jezika, koji podržava višeprocesorski rad (primenjen u superkompjuterima) prozvan po njemu.

Ovde ga pominjem zbog njegovog popularnog filozofskog stava, nazvanog Okamova oštrica ili Okamov brijač, koji se često navodi u raspravama između skeptika i ljudi koji veruju u paranormalne pojave.Taj stav izražen je jednom rečenicom: Entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem, što možemo da prevedemo kao Entitete ne treba nepotrebno umnožavati (entitet = bit, suština). Ovo se često formuliše kao pravilo o ekonomiji u filozofiji, a može da se objasni i na razumljiviji način: na osnovu raspoloživih podataka, uvek treba izvesti najjednostavniji mogući zaključak. Dakle, ako imamo dva ili više objašnjenja za neku pojavu, treba napraviti oštar “rez” između najjednostavnijeg i svih ostalih i odbaciti one koji nepotrebno komplikuju stvar.

 

Poslužićemo se grafičkim objašnjenjem. Ako imamo zadatak da povučemo liniju kroz četiri tačke u koordinatnom sistemu (kao na prvoj slici), to bi mogla da bude prava linija (druga slika), ali i bilo koja druga - na trećoj i četvrtoj slici vidimo još dva rešenja, a postoji bezbroj mogućih. Ipak, logično je da, kao najjednostavnije, usvojimo prvo a odbacimo sva ostala, bar dok se ne pojavi još neka tačka; ako ona obori ispravnost prvog rešenja, opet smo dužni da pronađemo rešenje koje je najjednostavnije za novi niz tačaka.

Iz Okamove oštrice izveden je i stav, koga je definisao Karl Segan (Carl Sagan): posebna tvrdnja zahteva poseban dokaz. Ovo bismo mogli da ilustrujemo istim grafičkim primerom: ako se, recimo, opredelimo za rešenje sa treće slike, tu odluku moramo da opravdamo valjanim objašnjenjem zašto smo baš njega odabrali. Samo prvo rešenje (slika 2) ne zahteva posebnu odbranu, jer ni rešenje ni po čemu nije posebno.

Mada sve to deluje kao jednostavan i logičan način rezonovanja, pravilo Okamove oštrice često se krši u postupku rasuđivanja (Farovi automobila na brdu? Gluposti, to je svemirski brod!). Svako bi mogao da navede po neki slučaj u kome se krši ovo pravilo.
Monday 7 January 2008 20:09


Zodijak je isečak koji se prostire na oko 8 lučnih stepeni ka severu i ka jugu oko ekliptike (projekcije zamišljene Sunčeve putanje na nebesku sferu). Na ovom pojasu se, sa izvesnim odstupanjima, nalaze projekcije svih 12 sazvežđa kojima se služe astrolozi. Zato su ovi znaci dobili naziv "znaci zodijaka".

Šta znači biti rođen u nekom od znakova zodijaka? Znamo da Zemlja za godinu dana načini jedan krug oko Sunca. Sve zvezde koje čine sazvežđa možemo da smatramo za nepokretne, kao i samo Sunce; zanemarićemo kretanja svih nebeskih tela osim planeta Sunčevog sistema, a u ovom trenutku biće nam važno samo kretanje Zemlje. Slika ilustruje njenu putanju oko Sunca, kao i jedan deo zodijaka. Smatra se da je “naš znak” onaj u kome je Sunce prividno boravilo u trenutku našeg rođenja. To praktično znači da se Zemlja u tom trenutku nalazila na suprotnom delu svoje putanje, najdalje od našeg znaka. Na slici je primer koji važi za početak meseca maja: gledano sa Zemlje, Sunce se tada nalazi u sazvežđu Bika.

Ako neko, dakle, smatra da je rođen u znaku Bika, trebalo bi da je sunce "boravilo" u sazvežđu Bika u trenutku njegovog rođenja. Ipak, nije tako. Zbog pojave koja je u astronomiji poznata kao precesija, datumi za sazvežđa Zodijaka (koji su i danas priznati u astrologiji) posle oko 2070 godina (od kada su ovi znaci utvrđeni) "otklizali" su skoro za ceo jedan znak. Tako je većina ljudi, zapravo, rođena za ceo jedan znak ranije od onoga koji su mu astrolozi "dodelili": ovan umesto bika  , bik umesto blizanaca, i tako dalje.


Monday 7 January 2008 11:03
Ovu molitvu na staro slovenskom objavljujem u dva posta, pošto ne može da stane u jedan. Napisao sam je na latinici da bi što više ljudi moglo da je čita:

ISPOVEDNA MOLITVA

 

1

 

O mne grešnomu,

uvi mne grešnomu,

gore mne grešnomu,

ljute mne grešnomu.

 

Pogiboh va greseh mojih,

kako mi se deti s grehi mojimi,

ne pogubi me, Gospodi, s grehi mojimi,

i ne pogubi me s bezakoni mojimi.

 

Velici i mnozi po istine

moji gresi i moja bezakonijat

tisušta tisuštami i tmi tmami

pred toboju, Gospodi,

po vse dni i po vse nošti

i po vse časi sgreših ti, Gospodi,

prosti me.

 

Izbavi me, Gospodi,

gorkija, ljutija, zlija

i naprasnija smrti

i nekrasnija.

 

Daruj mi, Gospodi,

slzi pokajanija,

slzi pokajanija,

slzi umiljenija.

 

Daruj mi, Gospodi,

smrt i končinu blagu

s pokajanijem i sa slzami

i sa pričaštenijem svetih božestvenih

i prečistih Hristovih tajni

sa ispovedanijem čistim.

 

Sgreših, Gospodi,

prosti me za ime tvoje svetoje,

Gospodi,

prosti me jalika ti sgreših

va vse dni života mojego

i po vse nošti i po vse časi

jeliko ot  junosti mojeja

i do starosti.

 

2

 

A se sut gresi moji:

ljubodejanije, preljubodejanije,

blud, nečistota,

rastljenije tela,

raždeženije ploti,

istecanije pohoti skvrnuje

na jave i va sne

 

Sgreših, Gospodi, prosti me.

 

3

 

A se sut gresi moji:

srebroljubije, zlatoljubije,

slastoljubije, slavoljubije,

samoljubije, sanoljubije,

miroljubije, platoljubije

 

Sgreših, Gospodi, prosti me.

 

4

 

A se sut gresi moji –

mnogoslovije, ljuboslovije,

praznoslovije, skrvnoslovije,

lažeslovije, smehoslovije,

bludoslovije, sramoslovije,

bujeslovije, sujeslovije,

basnoslovije, sprotivoslovije,

zloslovije

 

Sgreših, Gospodi, prosti me.

 

5

 

A se sut gresi moji:

lihoimstvo, mazdoimstvo,

posuloimstvo, rezoimstvo,

čužeimstvo,

opalstvo i okajanstvo,

nasilstvo, krivosudstvo,

upremstvo, unorovstvo,

naprasanstvo, nepokorstvo,

lakomstvo, pretebstvo,

laskrdstvo, nesitstvo,

pijanstvo,

nečuvstvo, neverstvo,

visokoumstvo,

svetokradenije,

surovstvo, prezorstvo,

licemerstvo, pronirstvo,

lukavstvo, zbojstvo,

izvitstvo,

neumstvo, nepostavstvo,

nedostojimstvo

 

Sgreših, Gospodi, prosti me.

 

6

 

A se sut gresi moji:

objadenije,

upivanije, blvanije,

tajnojadenije

i oklevetanije, oglagolanije,

osuždenije, kičenije,

zlonravije, zlopomnenije,

zlosrdije, žestosrdije,

nemilosrdije,

šetanije, šeptanije,

roptanije,

huljenije, kobenije,

uninije, bezčinije,

mnenije, prenije,

tašteslovije,

neposlušanije,

samopravljenije,

neispravljenije molitvi,

nebreženije o svojoj duši,

nebreženije o svojem spaseniji,

nebreženije o Božijim dele,

nebreženije o crkovnom peniji,

nebreženije o kelejnoj molitve,

nebreženije mnišskago pravila,

nebreženije manastirskago opštago žitija

 

Sgreših, Gospodi, prosti me.
Monday 7 January 2008 11:00
 

7

 

A se sut gresi moji:

zavist, nenavist,

revnost, jarost,

skupost, lenost,

slabost, ljutost,

bujest,

unost, praznost,

gordost,

drzost, mrzost,

gorest,

ostroželčije, naglodušije,

sverepstvo,

zlokozanstvo, zloimstvo,

rugateljstvo,

pitljivstvo, strpotiljstvo,

plenjenije, pomračenije,

prevraštenije, razvraštenije,

parenije, složenije,

smeh, klič, plišt,

gnev, svar, boj,

tatba, laža, svada,

obada, obida, vražda,

mnogosanije,

riznoje ukrašenije,

skrvnih mislej primanije,

posvednevnoje padenije

va sne i va jave,

sablažnjenije,

iskušenije.

 

8

Mnogaždi nedostojin si vhodil jesam

va svetuju crkov i va sveti oltar,

mnogaždi nedostojin si celoval jesam

svetoje jevangelije i svetija ikoni

i časni krst i mošti svetih,

mnogaždi nedostojin si jal jesmi

svetuja doru i hleb svetuja

Bogorodicu iže ot Panagija,

mnogaždi nedostojin si pričastah se

svetih i božastvenih

prečistih tajin Hristovih,

mnogaždi krošku uronil jesam

Bogorodicu svetija hlebca

ili dori ili proskuri,

mnogaždi klet se i rotil se jesam na krive,

mnogaždi va kletvu vpadoh,

mnogaždi kletvu prestupih,

mnogaždi mnogih poklepal jesam,

mnogaždi u mnogih zaprel jesam

čužego imenija,

mnogaždi namita lišil jesam

mita ili najima ili mazdi jego,

mnogaždi u mnogih posuli i mazdi

vzimal jesam,

mnogaždi mnogih lajal jesam,

mnogaždi mnogih ukoril jesam,

mnogaždi mnogih pohulil jesam,

mnogaždi mnogih zloslovil jesam,

mnogaždi mnogih sablaznil jesam,

mnogaždi mnogih oskrbil jesam,

mnogaždi mnogih klet jesam,

mnogaždi mnogih bil jesam i do krove

a sa vsemi time ne prostil se jesam,

mnogaždi osezah i zreh

smradnija tajnija detorodnija udi moja,

mnogaždi na ženu ili devicu

ili na otroča krasno vazirah

s pomišljenijem i sa želanijem plotskim,

mnogaždi mnogih obidel jesam,

ili oklevetal,

mnogaždi mnogih osudil jesam,

mnogaždi oblenih se vstati

na kelejnuju molitvu

i crkovnoje sbornoje penije

na polunoštnicu i na utrnuju i na moleben

ili k časom i k liturgiji

i k večernji i k nefimonu.

 

9

 

Ne ispravil ti jesam, Gospodi,

Pokajanija i ispovedanija na zemlji sej,

Va vse dni života mojego,

ne ispravil ti jesam, Gospodi,

va belceh krštenija

a v črnorizceh obeta mnišskago žitija

i velikago svetago obraza skitničeskago,

i ne ispravil jesam, Gospodi,

otcem svojim duhovnim va pokajaniji

i va ispovedaniji i va opitemijah,

i ne ispravil jesdam, Gospodi,

posta, poklonov molitvi

i vsakija ne stvoril jesam opitemiji

i vsegda stvoril jesam delo Božje

s nebreženijem.

 

 

 

10

 

Gospodi, sija vse sgreših,

sija vse ispoveduju,

sih vse kaju se,

sih vseh prosti me.

 

Gospodi,

prosti me , Gospodi,

prosti me,

jeliko pomnju, Gospodi, sgreših,

prosti me.

 

Gospodi,

pomiluj me nedostojnago,

očisti me, spasi me grešnago,

okajanago, skvrnago,

nečistago, nedostojnago,

i bezakonago, bezumnago,

nerazumnago, neistovnago,

zlonravnago, zlokoznanago,

zloobraznago, zlopomnimago,

zlopitljivago, zlosrdago,

zlodejivago,

ljubodejivago,

neključimago, nepostavnago,

svraštenago, razvraštenago,

osuždenago, padšago,

slabago, unilago,

lenjivago, netrpeljivago,

sonljivago,

neposlušljivago, nebrežljivago,

nečistivago, nepokorljivago,

lastivago, roptivago,

strpotljivago, gnevljivago,

gordeljivago, zavisljivago,

lukavago, bestudnago,

bezrodnago, besčinago,

licermenago, jarosnago,

strastnago, naprasnago,

pomračenago, otemnjenago,

okajanago i ožestočalago,

nečuvstnago, nečlovečnago,

nepotrebnago,

vrednoumnago, sujeumnago,

sujetnago, surovago,

sverepago rugatelja,

dosaditelja postidnago,

mrzkago, skarednago,

gnusnago, grubago,

glupago, gluhago,

hudago, bednago,

nemoštnago, smertnago,

tlenago raba svojego

vredoljubca, bljudoljubca,

platoljubca, smeholjubca,

slavoljubca, slastoljubca,

pohotoljubca.

 

 

11

 

Uvi mne,

kako hoštu ot vrata izbiti

greholjubiv si!

 

Gospodi, sgreših, prosti me,

primi me, Gospodi, kajuštago se

i pomiluj me, Bože,

milostiv budi mne grešnomu

i pomiluj me, Bože,

očisti me grešnago i pomiluj me,

sazdavi me i pomiluj me,

besčisla sgreših, Gospodi, prosti me.

 

Ispovedaju ti se, Gospodi,

Bože nebesi i zemlji.

 

Vse jaže sut tajnaja srdca mojego

jeliko otrečeno svetimi knjigami

i jeliko otrečeno va svetom kršteniji

i jeliko va postriganiji obeta mnišskago –

a togo vsego jesam neispravil,

a v tom jesam va vsem slagal i prestupil.

 

12

 

jeliko zgreših –

pače čisla peska morskago,

prosti me, Gospodi.

 

Jeliko ti zgreših

va vse dni života mojego

i jeliko va ninješni dan

i va siju nošt i va si čas.

 

I vsegda bez čisla sgreših

dušeju i telom,

snom i lenostiju,

omračenijem besovskim,

va pomisleh nečistih

i va zabitiji uma.

 

Sgreših srcem i vsemi čuvstvi,

sluhom, vidom, slovom i delom

i pomišljenijem, voljeju i nevoljeju.

 

Nest bo togo greha jegože ne stvorih,

no o vse kaju se,

prosti me, Gospodi, i blagoslovi.

 

Sunday 6 January 2008 10:43

NAPOMENA: Autor ovih reči je 29-godišnji otac koji ima samo JEDNO dete. Nedavno su doktori otkrili rak na mozgu u njegovom malom telu.



Mome djetetu


Samo još ovoga jutra ću biti radostan kada ti ugledam lice i smijat ću se umjesto da plačem.

Samo još ovoga jutra ću ti dopustiti da obučeš ono što želiš i uz smijeh ti govoriti kako ti divno pristaje.

Samo još ovoga jutra ću propustiti pranje veša kako bih te izveo u park i gledati te kako se veselo igraš.

Samo još ovoga jutra ću ostaviti neoprano suđe i dopustiti ti da me podučiš kako zajedno sklopiti slagalice.

Samo još ovoga jutra ću isključiti telefon i ugasiti računar i sjediti s tobom u dvorištu pušući balone.

Samo još ovoga poslijepodneva neću glamiti, pa čak ni gunđati kada zavrištiš i zaplačeš za sladoledom, već ću ti kupiti jedan čim to budem mogao učiniti.

Samo još ovoga poslijepodneva neću brinuti šta ćeš postati kada odrasteš.

Samo još ovoga poslijepodneva ću ti dopustiti da mi skuhaš kolače i s osmjehom ću te radoznalo gledati kako to činiš.

Samo još ove večeri ću te držati u zagrljaju i pričatiti ti priču o tvom rođenju i pričati ti koliko te volim.

Samo još ove večeri ću ti dopustiti da kupatilo popršćeš vodom, a neću se naljutiti.

Samo još ove večeri ću ti dopustiti da na verandi sjedimo zajedno do kasno u noć brojeći zvijezde.

Samo još ove večeri kada budem provlačio prste kroz tvoju kosu, biću samo zahvalan Uzvišenom Bogu što mi podari najveći mogući dar.

Razmišljaću o majkama i očevima koji traže svoju izgubljenu djecu, o majkama i očevima koji posjećuju mezare svoje djece umjesto njihovih spavaćih soba, i razmišljaću o majkama i očevima koji u bolničkim sobama posmatraju kako im se djeca sa smrću bore, dok im bol razdire dušu koju više ne mogu podnijeti.

I kada te poljubim večeras, zagrlit ću te nešto jače, i u zagrljaju držati nešto duže.

Pa ću opet zahvaliti Uzvišenom Bogu što te imam, i neću ga moliti ništa više, ništa više osim JOŠ SAMO JEDAN DAN…

Saturday 5 January 2008 23:33
   Vozio sam moj bicikl,


kad sam video ženu kako leži.

 

Malo smo se zezali,



dok nije bila spremna.



Prvo je digla jednu nogu,



onda i drugu.



Ja sam ga ubacio,



ona me je pohvalila za veličinu.



I za težinu.



Posle puno ulazaka i izlazaka,



probali smo razne stilove,



i brzine.



Kad sam stigao do granice,



ona je viknula: STOP!



Rekla je da ne koristi pilule.



Mom uzbuđenju došao je kraj.



Posle devet meseci mi se javila iz bolnice.



Postao sam otac.



Moj svet se srušio.



Sada pešačim.

Saturday 5 January 2008 20:20
Sve se jedu. Neke samo jedanput...



Saturday 5 January 2008 16:23

Otišla je

Moje su je oči ispratile

U njima su drhtale suze

Oči su bile moje telo

Ruka još u stisku topla

Zaklanjam je od vetra

Usta udahnuše tugu

Noć nađe svoj mir u meni

Otišla je

Ona i ja rasatavljeni


'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Voliš ljubavnu poeziju

i stucaš neke pesme.

 

Dok šetamo zagrljeni,

tražiš u meni

delić strasti velikog Bajrona,

kap krvi prezaljubljenog Petrarke,

zelenu Lunu cigana Lorke,

konja u kasu divljeg Jesenjina,

bat koraka nestvarnog Majakovskog,

komad hleba bolesnog Šimića...

 

Nalaziš samo

bledu zvezdu pesnika,

vrelu krv rodoljuba,

prodoran zvižduk železnice,

strast beskrajnih lutanja

i umorno koračanje skitnice.

 

Ostavi me,

nisam slika za poređenje!


'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Svi smo pomalo trava,

pomalo žuto lišće,

moja gospođice.

Soba je puna zaborava

koji ne ume da nas prespava.

 

Svi smo pomalo ova jesen,

ovo mimohođe sa zelenim svetom.

Svi smo mi pomalo žalopojke

za prošlim letom.

 

I volimo i mrzimo u isto vreme,

dok dišemo ostatke svelog cveta.

Svi smo mi prevaziđene teme

zbog jednog poljubca

i jednog preokreta.

 

Nadraženi spavamo

prošlost pored reke.

Iz nas izranjaju dva mrtva veka.

A ti i ne slutiš, moja gospođice,

da svi smo mi

pomalo ta mrtva reka.

I svi smo pomalo trava,

pomalo žuto lišće,

moja gospođice.

Soba je puna zaborava

koji ne ume da nas prespava.



''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''


To krik jedan u meni

pali letnje podne.

To krik jedan u meni

zavodi sne umesto usne.

 

Neispisane pesme – čuvari sveta.

To krik jedan u meni

pali zene lomača leta.

To krik jedan u meni...

 

U lobanji oka niče travka.

To krik jedan u meni...

Zovem te zovom zvonkijim od zvona.

To krik jedan u meni...

 

Iz života odlaziš neprimetno k'o sena.

To krik jedan u meni...

Otkinut pogled, plače vena.

To krik jedan u meni...

 

Zlatna seta, zlatna leta.

To krik jedan u meni...

To pali, to peče, to teče...

To krik jedan u meni...

 

Kako da reč otmem

i u pesmu te smestim?

To krik jedan u meni...

Kako da reč ozvezdim?

Saturday 5 January 2008 09:01

Ivan V. Lalić

Mesta koja volimo

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.


Zal Kopp

Horizontom pogleda

Još se i sada u tebi osjećam i noć u meni luduje,
još po tvom tijelu u mirisnim dodirima izgaram
i zanosom vječnog ljubavnika tvoje sokove ispijam.
Proplancima tvoga tijela voćnjake grudi posjećujem
i razuzdane prste puštam da beru sočne trešnje,
dozrele na suncu moje ljubavi i kiši mojih strasti.

Još uvijek, između neba i zemlje, u tebe uranjam,
odsjedam dodirima muškosti na tvojim stijenama
i tvrdim valovima zauzimam meke crvene rubove.
Još me horizontom svog požudnog pogleda mamiš,
razvlačiš u obrisima čežnje i tihim uzdasima opijaš,
prislanjaš na uzglavlje i šapatom zvijezda pozivaš.

Pučinom mog tijela izazovno slažeš olujne strasti,
ispod svakog pokreta hvataš moje burne osjećaje
i poput sna vrelim trbuhom sigurno po sebi vodiš.
Još te u sebi imam i iako si pokraj mene tiho zaspala
i usnula u hodu, na mojim tek razbuktalim usnama,
nastavljam te milovati nježnim mislima ljubavi.

Dopuštam mjesečini da te tada dodiruje zagrljajima
i prostre bjelinu tvoga tijela pod moje nemirne dodire,
jer s tobom i kad spavaš, nastavljam voditi ljubav.
Osmjehnem se kad dotaknem prostor raširenih nogu
i na moje dlanove izneseš dubinu otiska divnih usnica
što vječnu vatru među moja bedra slatko urezuju.

Ponekad, itekako volim spokoj tvoga sna izazivati,
odsjajem treperavog svjetla preko tebe pretrčavati
i u toplim odajama tvog hrama maštom zalaziti.
A kad me poneki tračak nemirnih misli tiho podsjeti
kakvo se bogatstvo u tom prekrasnom hramu krije,
moram te probuditi i zajedno s tobom u njemu uživati.


Herman Hese

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
NJIHOV SJAJ JE U NAMA.

Friday 4 January 2008 20:22

Neokortikalni rat


 
U izdanju Vojnoizdavačkog zavoda, objavljena je knjiga "Neokortikalni rat". Pisac ove, po svemu zanimljive, knjige je dr Svetozar Radišić, portparol nekadašnje Vojske Jugoslavije, inače pukovnik po činu, redovni saradnik časopisa Treće oko i nekadašnji glavni i odgovorni urednik časopisa Vojno delo. Ovaj autor je u tekstu pod naslovom "The serbian X - files" objavljenom u Internet UFO Diggest dobio "pseudonim" Foks Molder.

Knjiga nas na 144 strane upoznaje sa novim konceptom ratovanja - nećemo mnogo pogrešiti ako ga prosto nazovemo parapsihološkim ratovanjem, mada argumentacija i način predstavljanja stvari u knjizi neprestano "pliva" između pseudonauke i okultizma. U fusnoti na 23. strani, recimo, nalazimo podatak da se u neokortikalnom ratu jedan od fizičkih načina uticanja na mozak postiže implantiranjem  mikročipova ispod lobanje u moždani sistem, kao i da je ruski akademik, doktor medicinskih nauka Viktor Hromov uspeo da materijalizuje i presadi ljudsku dušu.

Evo još nekih zanimljivih citata. Prvi nudi autorovu sliku stvarnosti koja prevazilazi najužasnije vizije iz Orvelove legendarne "1984":

Upravljanje ljudima stiče svakodnevno sve veći legalitet i legitimitet. Posle potpune kontrole robe, uspostavljene uvođenjem BAR-koda, u zemljama Evropske unije uveden je EKAM-kod, koji je utisnut na šengenske pasoše u vidu magnetne trake. Reč je o matičnoom broju osobe koji pojednostavljuje administrativno poslovanje. Međutim, podmukli inicijatori već nekoliko godina insistiraju da se ta šifra ugradi u tela građana, odnosno da se utisne na ruku ili čelo. Bio bi to svojevrstan bio-čip povezan sa centralnim kompjuterom u Briselu. Tada bi iz jednog centra moglo da se utiče na ponašanje i zdravlje svakog "žigosanog", jer bio-čip ugrađen u telo može posredstvom komandi da utiče na nervni sistem čoveka i da usporava ili ubrzava rad srca. (...) CIA eksperimentiše na ljudima, bez njihovog znanja, ugrađujući im u mozak "transmitere". Zanimljivo je da se, prema navodima gospođe Velš, žrtvama ugrađuju prijemnici prilikom rutinskih operacija sinusa, vilice, nosa i uha.  (str. 30)

Sledi objašnjenje zašto je tako veliki broj Jevreja napustio Nemačku za vreme i neposredno posle Drugog svetskog rata. Možda ste mislili da je egzodus na smrt preplašenih ljudi usledio zbog svega što su doživeli od strane nacista, ali autor knjige ima drugo objašnjenje:

O kakvoj je vrsti spreja reč najbolje se može zaključiti iz procedure koju je Štajner sproveo. Naime, jednom zecu izvadio je testise i slezinu i odsekao delić njegove kože zajedno sa krznom. Sagoreo je delove i pažljivo sakupio njihov pepeo. Napravio je smešu dobijenog pepela i mlečnog šećera, koji je imao ulogu neutralnog praha. Tako razređen rastvor ima moć homeopatskog delovanja. Homeopatska potentizacija trebalo je da preobrazi instinkt održanja vrste u njegovu suprotnost, stvarajući u životinji stanje potpune nesigurnosti. (...) Nemački nacisti ponovili su eksperiment potentizovanjem pepela testisa, slezina i delova kože plodnih mladih Jevreja, pokušavajući da preostale Jevreje zauvek oteraju iz Nemačke. Postoje podaci da je dr Valter Johanes Štajn, jedan od najuglednijih Nemaca pre Drugog svetskog rata, otkrio da je  prvi potentizovani ljudski pepeo bio pepeo sagorelih jevrejskih muškaraca i da je ubrizgan Jevrejima zatvorenicima u Buhenvaldu. Zabeleženo je i da su skoro svi "ljudski zamorčići" pokušavali da pobegnu iz Nemačke. Esesovci su, prema rečima pisca Trevora Revenskrofta, rasipali pepeo iz gasnih peći po koncentracionim logorima uzduž i popreko Rajha. Autor bestselera "Koplje sudbine" zabeležio je da "nije posipan bilo kakav pepeo, već potentizovani pepeo koji se širio vetrom poput finog spreja". Ostaje u sećanju njegova rečenica: "Odmah nakon poraza Trećeg rajha, aprila 1945, usledio je čuveni veliki egzodus preostalih pripadnika jevrejske rase s evropskog kontinenta". (str. 40)

Ovome treba dodati da je homeopatski koncept potentizacije odavno napušten od strane medicinske nauke, i da svako bavljenje homeopatijom danas spada isključivo u domen alternativne medicine i nadrilekarstva.

Koncept pseudonaučne ideje stotog majmuna i u ovoj knjizi našao je svoju potvrdu:

Džon Hegelin smatra da je praktikovanjem TM - sidhi tehnike dokazano da mentalni ulazak u jedinstveno polje omogućava čoveku prikupljanje životne energije i uticaj na misli drugih. Naime, prema njegovoj teoriji, ideje se mogu plasirati posredstvom jedinstvenog polja, s potpunom izvesnošću da budu usvojene i primenjene, ukoliko se uspostavi misoaona kritična masa, odnosno ukoliko istovremeno meditira kvadratni koren iz jedan odsto populacije koncentrisan na istu ideju. (str. 64)

Evo još jednog neobičnog objašnjenja, ovoga puta o tome kako se sve naše misli automatski zapisuju negde visoko iznad naših glava:

Njihovo objašnjenje da informacioni omotač Zemlje čuva podatke na isti način kao i magnetni diskovi ili magnetne trake i da svaku novu misao registruje Zemljin informacioni omotač čini se najrazboritije. Kako je dokazano da misli imaju određenu frekvenciju i talasnu dužinu, te da dopiru do jonosfere, nije čudno ukoliko se tamo zapisuju. (str. 72)

Poslednji citat govori o tome kakvoj opasnosti izlažemo svoju decu kad ih povedemo na sendvič kod Mekdonaldsa:

Problematičan pristup deci, koji izaziva pedagoge, čine "Mekdonaldsovi" restorani u Beogradu koji za vreme rođendanskog ili prazničnog "srećnog obeda" ("Happy meal") nude igru pod nazivom "leteći zmajevi". Deca dobijaju na poklon igračke u obliku zmaja, koje zajedno sa postoljem (neke od njih imaju oblik sličan "atomskim pečurkama") podsećaju na statuu Satane. Neko će reći da je povezivanje sa zlom pomalo naivno, ishitreno i preterano, ali zar nije naivno i objašnjenje da deca treba da se naviknu na zmajeve, da su zmajevi ljupki, ili da se deca tako oslobađaju straha. (str. 96)

O restoranima brze ishrane svako će imati svoje mišljenje, a ja priznajem da o McDonald's-u nikad nisam ramišljao kao o đavolovom oružju u neokortikalnom ratu. Naročito ako stvar ne posmatramo sa pozicije zdrave ishrane, nego ako deci ukinemo i pravo na junake iz bajki, pa i one negativne. Kakva bi bila Crvenkapa kad bi neki cenzor iz nje izbacio zlog vuka, i od koga bi princ spasao lepu princezu kad bismo zmaju zabranili da igra svoju ulogu u bajci?

 

Friday 4 January 2008 04:25

Žena je kao mačka. Radoznala na pokret, slobodna, na izgled haotična, nepogrešiva. Ako hoćeš da je dotakneš, radi to tiho i polako prvi put, da ne pobegne. Ostavi joj vrata otvorena, sama će ući. Ne teraj je unutra jer neće hteti, a ako ne uđe svojom voljom, ništa se značajno neće desiti. Mora sama da dođe. Pamti loše postupke gospodara, ali kada je gladna, dolazi. Voli da se druži, ali je uvek sama za sebe. Ne voli prvi nagli pokret, drugi joj ne smeta. Ne pokazuje emocije ni kada ih ima. Emocijama se koristi da ostvari nameru. Dolazi kad ne očekuješ. Deluje tajanstveno, jer se ne razumeju njene osobine. Malo je površna, osim kada je u borbi. Radoznalost je njena sudbina i znaj da bolje čuje nego što vidi. Plitko spava. Noćna je životinja. Priznaje silu ali se nje ne boji.

 

Monday 24 December 2007 04:51

Pesma grčkog božanstva Apolona, običnoj devojci, svojoj ljubavi:

 

U ljudskom telu ništa lepše od mene nikada se nije rodilo,

A ja te volim, volim i sav sam tvoj

Moja je mladost večita, moja lepota sa njom,

moja će koža zauvek biti glatka i zategnuta,

moje lice meko, moje oči bistre, moja kosa crna

i sve to ljubavi moja, sve to pripada tebi - zauvek

Daću ti večitu mladost beskrajno duge zore

Ali ti neće biti dosadno niti će biti patnje u našem savršenom svetu

Niko ne može da da nežnost koju sam spremio za tebe,

niti sigurnost koju pružaju grudi i ruke moje sklopljene oko tebe u zagrljaju

volim te ljubavi moja! Budi večno samnom!

Moj je pogled zanos, moj je osmeh ludilo za žene koje ih gledaju

a sada će biti samo tvoji

U mom ćeš naručju leteti preko snežnobelih planina

ja ću te tada grejati svojim zagrljajem

i toplim dahom plesaćemo zajedno na netaknutim zelenim poljima

samo srne i košute smeće da nas vide

pružiću ti sreću kakvu nisi ni sanjala

videćeš skrivene hramove podignute meni u čast netaknute za hiljadu godina,

skrivene od ljudskog pogleda

U mom dvoru, u palati od ljudi skrivenoj, bićeš služena kao boginja

Volim te ljubavi moja i čekam tvoj odgovor

 

Pesma devojke koja nikada nije imala sreće,

a onda joj se na vratima pojavio ludo zaljubljeni grčki bog Apolon

 

Šta je, šta bleneš? Ne sviđa ti se što sam rekla?

Ej stani, kud si kreno? Opet hoćeš unutra?

To bi ti? To ti je računica?

Misliš: Ona je sirotica, nikada ne imaše sreće,

zamisli kako će da se obraduje kad joj JA pokucam na vrata

E, pa ovo je druga priča! Gde ste svi vi bili,

kada ste mi bili potrebni?

čekajuci sreću postah sama sebi dovoljna

a sada me čak ni ti ne možeš zaista usrećiti

Zašto onda da glumim? Zašto da budem zahvalna?

Jer mi je tvoja ljepota data sada

kad više nisam u stanju u njoj iskreno da uživam?

Da glumim kako sam srećna, jer mi ti činiš čast?

I šta zapravo sada hoćeš? Dobro, ti si najljepši najjači divan i vječan

Pa šta, jel treba da padnem u nesvjest? Ako mi sreća nije došla

Onda kada me mogla usrećiti

Odkud joj pravo da se sada zove srećom?

A ti lepo idi i obraduj neku drugu

I još nešto... to večno cveće s' Olimpa koje nikada ne vene,

mislio si da mi doneseš jedan večni buket, da ne moraš druge da kupuješ?

Nosi i njega sa sobom!

Sunday 23 December 2007 04:30

Šetam gradom naše mladosti i tražim ulicu za svoje ime.

Velike, bučne ulice - njih prepuštam velikanima istorije.

Šta sam radio dok je trajala istorija? Prosto tebe volio.

Malu ulicu tražim, običnu, svakodnevnu,

kojom se, neopaženi od svijeta, možemo i prošetati poslije smrti.

U početku ona ne mora imati mnogo zelenila, čak ni svoje ptice.

Važno je da u njoj, bježeći pred hajkom,

uvijek mognu da se sklone i čovjek i pas.

Bilo bi lijepo da bude popločana, ali,

na kraju, ni to nije ono najvažnije.

Najvažnije je to da u ulici s mojim imenom nikada nikog ne zadesi nesreća.

 

Izet Sarajlić

Sunday 16 December 2007 10:04

 

                                           


Probu „Časa veronauke“ (AP Branko Krsmanović i Kulturbuntteatar) onomad je posetio Beograđin od svojih tridesetak godina predstavljajući se Isusom. Ja sam rekao da sam novinar te mi nije ništa drugo preostajalo nego da što pre uključim diktafon: 

Isus: Ja sam stvoritelj svega, planete zemlje, ja sam sto galaksija bog, čitave vasione. Ja sam rođeni sin, vašeg svevišnjeg gospoda boga Davida. Ja sam otac sin i sveti duh. Kada umirem onda je amin a kada živim, bez amin. Otac sin i sveti duh to sam ja. Ja sam crkva i manastir, samo me nemojte plašiti i nemojte me ne poštovati ja vas odavno ljubim. Ja sam se suprostavio svom rođenom ocu, okrenuo sam se ka svijetu, a on protiv svijeta, pre sedam ipo hiljada godina. On je mene smatrao aždahom, ustvari on je aždaha a ja sam sveti Djordje. Nije bitno kako sam se oslobodio aždahe. Bitno je kada sam odlučio da se borim protiv aždahe. Ja sam prvo dijete sveti Adam, ako ste čuli priču Adam i Eva. Moje devojke su boginja Heba, boginja aaa… boginja aaa… imao sam problema s mozgom. Ali u svakom slučaju boginja Heba je ostala, uvek moja ljubljena. Ja kao sveti Eros grčki bog lepote, ja sam zasluživao takve devojke. Uvek sam imao boginje za devojke. Moja rodjena sestra, sveta Petka vaša je djavolica i kazala je da bi ona poželela mene za momka. Da li je to stvarno mislila ili me iskušavala, u svakom slučaju ona je meni rodjena sestra i meni ne padaju na pamet nikakve glu... to je suvišan komentar. No njoj treba da ne padaju na pamet nikakve gluposti sa mnom. U svakom slučaju ja ljubim svet i zaustavljam svako zlo u svetu, šta znači držati aždahu u sebi a šta znači suprostaviti se aždahi. Prvo, aždahi se suprostaviti znači da ne volim nikakve ružne stvari u svijetu. Aždahu držati u sebi znači žrtvujem se, pokupio sam sve grijehe svijeta, jer ja sam sveti Isus Hrist. Ovom prilikom želim da kažem da ljubim sve ljude na svijetu i ne dam da nijedno zlo ide svetom. Ne dam da se ratuje i ne dam... zaustavljam rat u svijetu bilo kog da je tipa. Vezano za Ameriku, ja sam Američki gospod bog. Ja sam bog. Ja sam sveti mali Buda u Japanu u Kini u, ja sam Dalaj-lama u Indiji, ja sam sve, sveta ikona, ja sam alah. Sve ove nezgode što su se dešavale u svetu, to se dešavalo zbog mog oca Davida, vašeg svevišnjeg. Ja sam tu da pomognem svijetu, a ne da ga uništim. Moj otac David je hteo da mene ubije, a kad mene ubije to je kataklizma. Moj otac sveti David nije sveti duh za mene već za ljude. Šta on želi sa mnom ja ne znam. On je kriv za sve nedaće ovog sveta. Ako želi mene gore na nebu, ja moram to da blagosiljm, ali ja se plašim smrti. I kad sam bio na krstu, moje raspeće, ja sam se uplašio. I kad su me streljali u Velikoj Britaniji. Ja živim već hiljdu devesto godina. Ako budem puno živio... Moj rodjendan počinje dvehiljadite godine, bez obzira što je rodjendan već bio. Još nisam napunio dvehiljade godine. Ne znam da li ću živeti dugo. Ako ću živeti dugo onda dvehiljadite sam sigurno napunio i počinje treći milenium sa mnom samo u tom kontekstu rečenice to jest u kontekstu mene. Ako ne živim dugo, kataklizma. Očekujte prokletstvo i kataklizmu.


Mileta- Kako će izgledati planeta u buduchnosti?


Isus- Sa mnom?


Mileta- Sa tobom. Očigledno bez tebe nema ni planete.


Isus- Apsolutno. Ja sam gospod bog celog sunčevog sistema. To je sto devedeset planeta, Vi znate za od prilike jedanes ili trinest ili za dvadeset jednu. Ja mislim da znate baš za jedanes planeta ili čak dvanest, nije ni bitno. Ustvari dvadeset jedna planeta će… prvo jedanes će eksplodirati kad ja stradam, pa još jedanes. Ja sam gospod bog celog sunčevog sistema, kažem opet. Sto devedeset planeta ima, ja sam gospod bog vasione i sto galaksija.


Mileta- Šta se dešavalo sa srbskim narodom proteklih 14 godina?


Isus- Sa srpskim narodom? Ponovi nisam čuo.


Mileta- Proteklih deset godina.


Isus- Pazite da vam kažem, ja ne bih hteo da se vraćam u nazad, jer ja zaista po tom pitanju nisam ništa kriv.


Mileta- Naravno.


Isus- Jednostavno ja sam blagosiljao to pre deset godina, i za vreme deset godina koliko su trajale sve nedaće srpskom narodu i uopšte u svijetu.


Mileta- Da li je srpski narod počinio grehe?


Isus-Apsolutno ne. Apsolutno ne, grehe ko je pravio, pravio je… pravio je svevišnji, moj rodjeni otac David i moji rodjaci, vaši bogovi, to jest vaših roditelja bogovi.


Mileta-Da li se, po tvom mišljenju situacija u Srbiji popravlja u poslednje vreme?


Isus-Ja ne znam kakva je situacija u Srbiji trenutno. Voleo bih da je tako kao što kažete, ja se ne petljam u politiku. Mene interesuju božji ljudi. Ja ne pravim razliku izmedju božjih ljudi.


Mileta- Znači svi su isti?


Isus- Apsolutno, apsolutno, ko je boži čovek, ko mi se moli, apsolutno je to tako. Ko me ljubi pre svega i ko mi želi dobro, a to je ko me ljubi i ko mi se moli, kao što ja ljubim čitav svet.


Mileta- Možeš li da mi objasniš odakle različite religije na planeti?


Isus-Različite religije? Pa nisu to različite religije. To su božji ljudi koji su zbog situacija na planeti zemlji… jednostavno psiha im je obolela zbog raznoraznih trzavica, raznoraznih neprijatnih situacija, ratova, nemaštine, gladi i tako to. Tako da sami stvaraju religiju. Ustvari ja sam stvorio, od postanka sveta, pre sedam ipo hiljada godina, da me ljube I da mi se mole, samo oče naš. Ovo je fanatizam što se tiče islama po celu noć i ceo dan ili svih mesec dana. Recimo dvadeset dana u dzamiji to je fanatizam, to su fanatici. Oče naš može i na stranom jeziku i na našem.
Rodjen sam na Kriptonu i Sajgonu. To je pre sedam hiljada godina ustvari dolazim sa planete Platina, tu sam prvi put rodjen. Nisam od platine, no sam isto od krvi i mesa kao i svaki čovek, od kostiju. Ali platinaste su reči, platinasta je pre svega svest. Dok sam nosio aždahu u sebi, mnogo me je aždaha namučila. To je rodjeni otac vaš svevišnji, to jest ne tvoj već tvojih roditelja i svačih roditelja u Srbiji i Jugoslavi. On je samo bog Jugoslavije a ja čitavog sveta, svevišnji stvoritelj.


Mileta- Interesuje me šta se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije?


Isus-Vi se opet vraćate unazad, nemojte se vraćati unazad iz tog razloga što kažem ja sam blagosiljao sve to. Sva zbivanja koja su se dešavala, ljude sam blagosiljao.


Mileta- Šta misliš o Slobodanu Miloševuću?


Isus- Apsolutno sve najlepše. On je božji čovek i treba mi, jednostavno treba mi živ u svijetu. On i svaki čovek. To jest na slobodi, najpre živ a onda na slobodi. Hoću da ga Hag odma isporuči Beogradu.


Mileta- Ko upravlja Hagom?


Isus-Ja ne znam, mene to ne interesuje. Upravljaju oni ljudi koji su tamo.


Mileta- Šta će se dešavati u Srbiji?


Isus-Opet vi ponavljate, nemoj te da opet ponavljate to pitanje jer radi se o tome da sve zavisi od mene što se tiče mira u državi.


Mileta- Šta je po tebi naj pametnije?


Isus- Da smo svi živi i zdravi dugo i da bude raj na zemlji sa mnom, blagostanje a to znači sve besplatno.


Mileta- Kako ćemo to ostvariti?


Isus-Apsolutno sa mnom živim I zdravim dugo.


Mileta- Šta treba da radimo?


Isus-Treba da sami sebi budete bogovi. Zajedno sa mnom. Znači ja jesam vaš bog ali vi sami sebi treba da budete bogovi. Meni se samo molite za zdravlje, vama se molite isto za zdravlje i za vašu sreću. Ja ću vam je ostvariti sigurno ukoliko sam živ i zdrav dugo. Svaki čovek treba da pokrene u sebi to božansko, ja sam to dao, vi treba sami sebi da izaberete put. A to je da pratite mene, moj put. Da budete moji vernici. Želim da bude mira u svijetu, pre svega kod nas a onda u svijetu. Apsolutno želim da na našim prostorima bude mira i to je to. Moj otac David je kriv za sve nedaće u svijetu on je mislio da sam ja ta aždaha, ustvari on je aždaha. On je kriv za sve nedaće svijeta. Nemoj više, da se vraćamo unazad. A šta mislite o ovome pre deset godina ili ne znam pre dvadeset i tako to, ili samo pre deset uopšte me to ne interesuje mene interesuje budućnost, sadašnje vreme i budućnost, budućnost apsolutno i skorija i daleka zajedno sa nama živima.


Mileta- Šta misliš o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi?


Isus-O bože pa ja sam to.


Mileta- Ti si Srpska Pravoslavna Crkva?


Isus-Apsolutno da. Ja sam Dzamija u Iraku i uopšte po muslimanskim državama u svijetu.


Mileta- Kada će zavladati mir u svetu?


Isus- Mir će na planeti zavladati odma čim se uspostavi kontakt sa svim državama u svijetu. Čim budu mene čuli i videli i jednostavno od tog trenutka prekidaju sve gluposti, sve nedaće koje su aždaje i liče na aždaju. Znači jednostavno sa mnom će zavladati blagostanje i ja obećavam narednih pedeset, sto godina, dvesta, trista, četristo, petsto, sedamsto, hiljadu godina, pet hiljada godina, pre svega tri pa pet hiljada godina jednostavno sa mnom su svi ljudi živi sveci na ulicama.


Mileta- Kakav odnos imaš sa komšijama na novom Beogradu?


Isus- Sa komšijama? Divan. Divan, predivan uvek je bilo tako i biće. Sve sam ja sveta ikona, sveti život, sveti Isus Hristos, sveti vanzemaljac sveto nebesko telo božije sunce. Mene su raspeli i ja sam ili vaskrsnuo ili sam se onesvestio. U svakom slučaju ja sam gospod bog, ja sam stvoritelj svega.


Mileta- Kako zarađuješ novac?


Isus- Sada u svetu?


Mileta- Da.


Isus- Nikako, kao i ti, tako je bilo i u detinistvu.


Mileta- Ja radim na pijaci, na tezgi svojih roditelja, prodajem.


Isus- Ja bih voleo da ti ne radiš na pijaci, jer ti si pamet Beograda i takvi mi ljudi trebaju. Pamet si kao i ja stim što sam ja čovek koji je predodredjen za te stvari, jer ja sam živi sin božji i živi gospod bog. Zato sam ja tu da ti obezbedim da ne radiš više na pijaci. To je tako zato što se još nije čulo za mene. Nigde ne radim ništa.


Mileta- Čime se hraniš?


Isus- Moji me izdržavaju, brat i mama. Živim sa njima u stanu, moj brat ima četrdeset godina, ne bih ništa o tome, on je divan momak i divan čovek i ne bi ništa o mom bratu no samo o meni. Onog tenutka kad se bude čulo za mene ja ću zaradjivati puno novca i ti ali ne radi se o novcu nego o mnogo sreće. Najveća sreća koja postoji to je zdravlje i dug život i nema više trzavica u svetu u našim organizmima nema potresa nema nervnih slomova I tako to. Nikad više ništa ružno, naš organizam je čist sa mnom jer ja sam sveti bog živi. Znači treba da se čuje za mene da ti ne bi radio na pijaci i da ja ne bi dzabalebario po ceo dan. Mada ja učim po ceo dan, čitam knjige duhovnog karaktera, čitam sve o sebi zato što sam imao zemljotres sa mozgom. U detinstvu, pre sedam godina, tačnije pre šest a sedma je počela ili sedam a osma je počela od prilike.


Mileta- U koju si išao osnovnu školu?


Isus- Radoje Domanović, imao sam divne prijatelje uvek ih ljubio i divne nastavnike. Niko mi nije bio idol, no su mi bili idoli u to vreme, pošto sam bio mali dečak, nastavnici. Ja sam zlatna ribica svakom detetu i svakom mladiću, pre svega devojci pa mladiću. Ja sam pre svega veliki prosvetitelj sveti Sava, uopšte sveta ikona najpre ili sveto božansko telo sunce i crkva i manastir najpre ili to ide jedno sa drugim. Hoću da kažem da sam bio najgori učenik u školi Radoje Domanović imao sam divne prijatelje. Ljubio sam moje nastavnike, jednostavno moje živo telo i moja sveta usta su bili najgori učenik u školi, ustvari ja sam momak koji može da ima sve desetke na fakultetu, recimo karaktera fakulteta dramskih umetnosti ili DIF ili likovna akademija ili muziccka akademija. Bio sam glumac u pozorištu, počeo sam sa dvanes godina ili jedanes ili četrnes u svakom sluccaju igrao sam u predstavi “Marionete”. Šta da kažem scenario je radio Emir ili Baća a Zoran Babić je bio reditelj. Ustvari predstava se zvala: “Kod Valentina” ja sam imao glavnu ulogu, neka glupava predstava kod valentina. U ovom životu sam rodjen u Pancevu i to je sve.


Mileta- Gde?


Isus- U Vojlovici, tamo sam živeo do treće ili četvrte godine ili do pete. Posle smo se preselili na Novi Beograd, blok dvadeset i osam. I to je to, šta još mogu da kažem? Ljubim vas sve od davnina, volim život i ja sam život. Izvor života sam. Ne da volim život no život mora da se voli. Da apsolutno , ja sam ga stvorio ja sam stvoritelj svega. Planete i života. Moj otac vas je stvorio ko bojlere, ja vas ukrasio. Sve vam dao kvalitete samo treba da ih odkrijete, ali morate harmonično da živite a ne neharmonično. Ja sam bio po ludnicama, niko mi nije verovao da sam sin svevišnjeg.


Mileta- Zafrkava li te neko na ulici iz razloga što se za tebe još nije čulo?


Isus- Ne. Ustvari iskren da budem obmanuo sam ja se izvinjavam da. Ali ignorišem to. Neki veruju neki ne, neki bi hteli da me prave da sam lud i tako.


Mileta- Imaš li neki konkretan primer?


Isus- Ne.


Mileta- Misliš da to nije za javnost?


Isus- Apsolutno.


Mileta- Imaš li neke pristalice?


Isus- Mislis vernike?


Mileta- Da.


Isus- Pošto nisam političar, uopšte suvišan komentar, onda nemam pristalice. Moj rodjeni otac vaših roditelja u Jugoslavi svevišnji David je djavo. Sveta ikona sam i imam vernike svoje. Ja mislim da ste vi jedan od mojih vernika. Moja rodjena sestra sveta Petka vaša, pošto sam ja grčki bog lepote Eros. Ona je uvek bila ljubomorna na mene što imam lepe devojke, boginje i htela je da bude moja devojka. Glupača jedna. Djavolica, i uvek mi radila u životu da kažem ružnu reč za nju. Ona je vaša sveta Petka, ukoliko ću živeti divna, ukoliko ću stradati kurva djavolska.


Mileta- Interesuje me šta misliš o tehnologiji. Da li tehnologija pomaže tebi da ostvari mir na zemlji.


Isus- Ne, ne to nema nikakve veze. Mir da ostvarim u svetu ste vi. Vi ste moje najbolje igračke. Nemoj da me pogrešno shvatiš što sam kazao igračke ja sam sveto dete, kazao sam dobre, najbolje, jednostavno ja se ne igram sa vama da bi polupao te igračke ili pokvario već da bi napravio od vas još bolje, do savršenstva te igračke. Aždaha je radila da pijem alkohol, moja svest je uvek odbijala i cigaretu a kamoli alkohol a terala me da sa drogiram pu, pu, pu, pu daleko bilo, daleko bilo. Ja sam sveta ikona, sveto, nebesko, drago, božje sunce živi i dragi sveti bog, svaki bog sveti mali buda, kažem pre svega sveti Adam ako znate priču Adam i Eva, e ja sam sveti Adam. sveti Adam, prvo dete na planeti Zemlji ja ne radim nikakve gluposti.


Mileta- Nekad si se drogirao?


Isus- Moja svest ne. Sveta usta da. Konzumirao sam cigaretu i alkohol, u žargonu kako kažu mladi jer ja se osećam mlad i ja sam mlad apsolutno, moje živo telo je napunilo trideset pet godina, a svest dvadeset jednu godinu. Ja sam najsavremeni živi gospod bog na svetu i razumem mlade. Kažem i ja sam mlad i sve ću vam dati zdravlje i živit, apsolutno to je najviša sreća i želim da ja i svaki mladić ima pored sebe zdravu, pametnu i lijepu devojku. Jednostavno da ima lep auto, pre svega da ima lep stan sve će da ima, ali da se drogira da pije alkohol da puši cigarete ne može.


Mileta- Planiraš da se ženiš?


Isus- Apsolutno, ako ti planiraš?


Mileta- Ja planiram.


Isus- Možda u pedesetoj, jer ja sam željan onog što si ti prošao a ja nijesam. Ovo nije jekavski no po božijem zakonu. Jednostavno ja sam imao moju Hebu, moju boginju, moju prelepu boginju Hebu u ono vreme ja i Heba, ja grčki bog lepote a ona Heba sveta ili samo Heba božija. Pravo da vam kažem u ovom životu sam je pronašao u detinjstvu, opet mi je otac, vaš svevišnji oduzeo. Izgubio sam svoju ljubav u detinjstvu, upravo dok sam bio u srednjoj školi. Seksualno iskustvo moja svest nije doživela u ovom životu. Mene čuva Vlada Jugoslavije i molio bi urednika i čitavo uredništvo da to ozbiljno shvatite i da želim da promenim režim u čitavoj državi i u čitavom svijetu da omladina bude na vrhu, kao i kod nas, zajedno samnom živim, unapred hvala.

Saturday 15 December 2007 10:13


Friday 14 December 2007 21:27

01. pratite ih svugde po kući
02. zamučite svaki put kada izgovore vaše ime
03. pravite se da imate amneziju
04. pričajte unazad
05. zabijajte se u zidove
06. kažite im da se nošenje odeće protivi vašoj veri
07. upadnite im u sobu u 4 ujutro i kažite „dobro jutro, sunašce!“
08. zarokćite svaki put kad se smejete, a onda se nasmejte još jače
09. govorite sve reči iz filma
10. iščupajte im pramen kose i zavičite „DNA!!!!“
11. nosite nalepnicu “I'm a retard!“
12. pričajte s olovkom
13. imajte 20 zamišljenih prijetelja i pričajte s njima CELO vreme
14. pokušavajte se popeti na zidove
15. vičite u javnosti „ne mama, neću te poljubiti“
16. zabijte olovku u nos
17. neko vreme palite i gasite svetlo, a onda kažite „aha....sad shvatam!“
18. jedite kosu
19. uhvatite ih za ruku i prošapćite „I see dead people!“
20. dok se tuširate ili kupate, vičite „davim se!!!“
21. na sve što vam kažu, uzvratite „lažljivče“
22. pravite se da ste telefon
23. pokušavajte plivati po podu
24. kucajte im na vrata celu noć
25. kada kažu reč iz pesme koju znate, počnite je pevati

Tuesday 11 December 2007 19:59


Pitao sam Isusa šta misli o pušenju trave. Odmah je zapalio džoint i prosledio mi ga. Nasmešio sam se i uvukao duboko. Stres me je odmah napustio. Znao sam da će sve biti u redu. Onda mi je obasnio kako jadni, zavedeni Buš i njegova hrišćanska desnica nameravaju da unište svet i izazovu armagedon kako bi mogli otići u raj.

"Zamisli to", rekao je, "uništiti svet i otići u raj?"

Stavio je ruku na moje rame.

"Zar ne misliš, kod ovako lepe Zemlje, da bi raj mogao biti ovde, u ovom životu i na ovom mestu?"


Uzeo sam još jedan dim i složio se:

"Imam sjajnu porodicu, prijatelje i da, Zemlja bi mogla biti prilično lepo mesto."

Isus se široko osmehnuo i ponudio mi ket: "Sačuvaj ovo za kasnije."

"Da ti pravo kažem", nastavio je, "većina ljudi želi da uživa u životu, ali se plaše. A život je krug i ono što uložiš, dobijaš nazad. Ne dajte da vas strah obuzme."

Zahvalio sam mu na svemu. On me je podsetio da sakrijem ket dobro jer je baš krenuo u Detroit da pomogne porodici čiji je otac u zatvoru zbog posedovanja istog takvog.

Dok je polako nestajao, poručio je "Trava je prirodna biljka stvorena na dobro ljudi, da je koristite." Vau, brate...", pomislio sam i utonuo u san sa osmehom na licu.

Tuesday 11 December 2007 19:02

Ponekad je samoubistvo posledica kolektivnog ludila. Jedan od najmračnijih i najstrašnijih primera za to nalazimo u carskoj Rusiji, koja kao da je oduvek imala monopol u izmišljanju i stvaranju najčudnijih, najšašavijih i najluđih verskih sekti. U početku našeg veka caristička policija otkrila je jako rasprostranjenu, mračnu, zaveru u okrugu Kargopolu. Policija je saznala da su se 862 stanovnika nekoliko manjih sela zavetovali da će počiniti kolektivno samoubistvo istog dana, 1. novembra po pravoslavnom kalendaru. Tekst ovog kolektivnog zaveta bio je napisan na posebnom dokumentu koji su njegovi "potpisnici" položili u nekom podzemnom skrovištu gde su se inače sastajali (i gde ga je našla policija). Povod ovom masovnom samoubistvu bilo je proročanstvo da će se Sudnji dan dogoditi 14. novembra i da će Bogu biti drago ako mu oni neposredno prie toga sami žrtvuju svoje živote. Odlučili su - i zavetovali su se - da će se tog sudbonosnog dana zatvoriti u svoje kolibe, zapaliti ih i svi izginuti u plamenu.


Kad je policija pronašla taj grozomorni dokument, pokrenuta je velika istraga, pa se tako saznalo da su 862 kandidata za samoubistvo članovi jedne verske sekte s pomalo melodramatičnim nazivom "Braća i sestre Crvene smrti". Pre nego što je bio pronađen ovaj dokument, samoubistvo je izvršilo više od sto članova sekte, koje su njihovi suvernici potajno pokopali u jednom tajnom groblju. Da bi se sprečilo izvršenje tog strašnog zaveta, sva sela u kojima su živeli kandidati za ovo masovno samoubistvo morala je okupirati vojska.

Okrug Kargopol nalazio se u Olonjeckoj guberniji, otprilike 650 kilometara od Petrograda. Ovaj je kraj bio u to vreme vrlo retko naseljen, a njegovi su se žitelji ubrajali među najzaostalije i najzatucanije u carskoj Rusiji. Sekta "Braća i sestre Crvene smrti" zapravo je onde postojala već više od dvesta godina, i to ne samo onde nego i u nekim drugim delovima carske Rusije. U 17. veku samo je u Olonjeckoj guberniji našlo smrt u plamenu više od dve hiljade ljudi. Njihovo je fundamentalističko verovanje bilo da je grešno samo telo a nikada duša, i da se zato Bogu može ugoditi samo njegovim uništenjem.

Svaki je član sekte imao obavezu da vrbuje nove sledbenike, i kada bi ih tako zavrbovao dvanaest, stekao bi pravo da izvrši samoubistvo, jer je tek tada mogao biti potpuno siguran da će otići ravno u nebo.

Sekta je bila dobro organizovana. Na njenom čelu bio je arhijerej (biskup), koga su birali vernici; sveštenici su se zvali duhovniki. Članovi sekte nisu priznavali rusku pravoslavnu crkvu i zato su nastojali da nikad ne prisustvuju njenom bogosluženju, a kada bi ih pop prisilio da ipak odu u crkvu, što se ponekad događalo, mumljali bi molitve u kojima su vređali pravoslavnu veru i mesnog arhimandrita, kog su smatrali - Antihristom. Sklapanje braka bilo im je zabranjeno, ali je vršenje polnog čina bilo dopušteno - pod jednim uvetom: da nakon tog "smrtnog greha" grešnici odmah počine samoubistvo, i to tako da dopuste drugim vernicima da ih uguše. Evo kako se to radilo. Grešnik ili grešnica legli bi na leđa, onda bi im drugi vernici stavili veliki crveni jastuk na lice, na koji bi selo nekoliko najtežih članova sekte; oni bi onde sedeli sve dok se žrtva ne bi ugušila. Tada bi njeno tielo umotali u crvenu ponjavu i pokopali ga noću ispod kakvog grma. Crvena je boja imala posebno značenje: to je bila boja jastuka za gušenje, boja one ponjave za sahranu i ujedno boja vatre, plamena. Upravo su zato članovi ove sekte smatrali da je i smrt crvena.

Teško je dokučiti je li postojanje ove sekte inspirisalo Roberta Louisa Stevensona da napiše svoj roman Klub samoubica, ali to u biti ionako nije važno; mnogo je važnije nešto drugo, a to je činjenica da slične sekte i slična udruženja nisu nicala samo u carskoj Rusiji nego i u nekoliko drugih zemalja, a svima je polazna tačka i polazni motiv bio podsvesna želja za smrću i izopačeni osećaj krivice.

Monday 3 December 2007 19:38
APEL ZA POMOĆ. KLIKNI!

U međuvremenu je Maša zbrinuta. Ostao je još Meda. Ko može, neka pomogne.

Naši ljubimci:
Saturday 1 December 2007 19:55
                                                     Pišem ovaj post sa malim zakašnjenjem. Ali nikada nije kasno da se setimo onih koje su umrle boreći se protiv nepravde i nasilja...

25. novembar su Ujedinjene Nacije 1999.godine proglasile Medunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama, u znak sećanja na sestre Mirabel.

Ko su bile sestre Mirabel?
Sestre Patria, Minerva, Maria Teresa i Dede rodene su u Dominikanskoj republici. Pod "tajnim" imenom "Las Mariposas" (Leptiri) bile su političke aktivistkinje i postale vidljivi simbol otpora diktatorskom režimu Trujilla. Zbog svog političkog rada i borbe za jednakost, demokratiju i pravdu hapšene su više puta zajedno sa svojim muževima. 25. novembra 1960. Minervu, Patriu i Mariu Teresu likvidirala je Trujillova tajna policija dok su vođene u posetu muževima u zatvoru u Puerto Platu. Sve tri sestre su zadavljene, a tela su pronadena polomljenih kostiju. Vesti o njihovom ubistvu šokirale su i razbesnele javnost, ne samo u Dominikanskoj republici. Brutalna likvidacija sestara Mirabel bio je jedan od dogadaja koji je doprineo zamahu pokreta protiv diktature.

O sestrama Mirabel snimljen je i film "In The Time Of Butterflies"

Thursday 29 November 2007 19:13
Wednesday 28 November 2007 19:32
Wednesday 28 November 2007 19:18
Bog mi je svedok


Bog mi je svedok
Koračala si za
mojim stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
Bog mi je svedok.

Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
Bog mi je svedok.

Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
Bog mi je svedok.

Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
Bog mi je svedok.

Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
Bog mi je svedok.

Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govorili,
treća je sreća
poverovao sam.
Bog mi je svedok.

Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
Bog mi je svedok.

Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
Bog mi je svedok.

A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
Bog mi je svedok.

Wednesday 28 November 2007 19:14

  • Uzalud je budim
  • Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
    zbog neba razapetog između prstiju
    budim je zbog reči koje peku grlo
    volim je ušima
    treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
    budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
    ovde
    zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
    zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
    budim je zbog ove naše planete koja će možda
    biti mina u raskrvavljenom nebu
    zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
    dve bitke
    kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
    nego aerodrom
    moja ljubav puna drugih je deo zore
    budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
    drugih
    budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
    pticu zauvek sletelu
    sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
    nema
    ta žena sa rukama deteta koju volim
    to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
    uzalud uzalud uzalud
    uzalud je budim
    jer će se probuditi drukčija i nova
    uzalud je budim
    jer njena usta neće moći da joj kažu
    uzalud je budim
    ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
    uzalud je budim
    treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
    u pesku

    BRANKO MILJKOVIĆ

    Tuesday 27 November 2007 19:47

    PODACI O SRBIJI

     

    VODA

     

    Od sredine devedesetih, kvalitet vode u mnogim rekama pogoršao se sa klase II (pogodna za kupanje i piće samo posle tretmana) na klasu III (pogodna samo za navodnjavanje i industriju). U Srbiji 50% uzoraka vode za piće ne zadovoljava potrebne standarde. Nekontrolisano industrijsko zagađenje, ispuštanje netretiranih otpadnih voda, kao i prekogranična ulivanja su uzroci zagađenja površinskih i podzemnih voda. Glavni problem u centralnoj Srbiji je bakteriološka kontaminiranost zabeležena na više od 40% uzoraka koje ne zadovoljavaju standarde. Vojvodina ima ozbiljne probleme kako u pogledu fizičko-hemijskih tako i bakterioloških standarda, gde čak 67% uzoraka vode ne zadovoljava standarde. Čini se da su školska deca naročito ugrožena, pošto 90 škola u Vojvodini nema vodovodne instalacije, a otkriveno je da je pitka voda u 508 škola bakteriološki nezadovoljavajuća. Samo je u Beogradu kvalitet vode odgovarajući, gde više od 90% uzoraka vode ispunjava standarde.

     

    VAZDUH

     

    Sistematsko praćenje kvaliteta vazduha sprovodi se u mreži mernih mesta na teritoriji cele republike i rezultati merenja u 2002. godini pokazuju da je srednja godišnja vrednost CO2 bila iznad granične vrednosti imisije (GVI) u Boru, Smederevu i Kragujevcu. Posebno visoke koncetracije su izmerene u Boru (117 µr/m² u poređenju sa graničnom vrednošću od 50 µm/m²), a čak je 123 dana u godini zabeleženo prekoračenje GVI, što pokazuje da je u 34% slučajeva GVI prekoračen za više od 10%.

     

    OTPAD

     

    Otpad je pitanje koje mora hitno da se reši radi zaštite životne sredine u Srbiji. Postojeći propisi o postupanju sa otpadom su neadekvatni, zbog čega se u praksi ostvaruju samo rudimentarne mere, što rezultira očiglednim problemima u zaštiti životne sredine. U Srbiji je zabeleženo 150 poznatih lokacija za uklanjanje otpada, od kojih ni jedna nije bezbedna po životnu sredinu. Mnoge se nalaze na gradskim područjima. Pored toga, postoje mnoge nelegalne deponije, često duž rečnih obala, naročito na seoskim područjima. Opasan otpad se ne sakuplja niti se sa njime posebno postupa (skladišti, tretira). Ne postoje postrojenja za tretman i uklanjanje opasnog otpada (uništenje ili spaljivanje) niti i jedno postrojenje za skladištenje opasnog otpada. Nedostatak postrojenja ima za posledicu neprestano gomilanje opasnog otpada u industrijskim preduzećima. Akumuliranje čvrstog opasnog industrijskog otpada na ili opštinskog otpada u deponijama predstavlja poseban rizik od kontaminacije vazduha, zemljišta, površinskih i podzemnih voda teškim metalima (uključujući živu, olovo, cink, bakar i arsen) i toksičnim organskim materijama.

     

    KANALIZACIJA

     

    U Srbiji, 87,5% gradova i samo 22,2% sela ima kanalizaciju. Seoska područja se prvenstveno oslanjaju na septičke jame. Mnoge septičke jame su nepropisno projektovane i locirane. Mreža kanalizacionih sistema pokriva samo oko 33% stanovništva, (45% gradskih sredina u Vojvodini, 76% u centralnoj Srbiji i oko 22% u seoskim područjima Srbije) što je nedovoljno da bi se kvalitet voda zaštitio na odgovarajući način. Od ukupne količine objedinjenih komunalnih otpadnih voda, oko 87% se ispušta u recipijente bez prečišćavanja.

    Tuesday 27 November 2007 19:35

    DA LI SAM JA MALOUMAN?

     

    Kada se, pre trideset godina, porodici Pineda rodio drugi sin, roditeljima su rekli da je dete teško hendikepirano i da, osim najosnovnijih stvari, nikada ništa neće biti u stanju da nauči. To isto dete ovih dana sprema odbranu diplomskog ispita na fakultetu za psihopedagogiju Univerziteta u Malagi.

     

    Španac Pablo Pineda jedini je Evropljanin s Daunovim sindromom koji je dogurao tako daleko - i doveo u sumnju neke naučne predrasude o deci s naročitim potrebama

     

    Kada mi je bilo šest-sedam godina profesor univerziteta Migel Garsija Melero pitao me je: "Znaš li da imaš Daunov sindrom?" Odgovorio sam potvrdno mada nisam imao pojma šta je to. On je to primetio i počeo da mi objašnjava o čemu se radi. Kada je završio, uplašeno sam mu se obratio: "Profesore, da li sam ja to malouman?" Rekao mi je da nisam. Onda sam ga pitao: "Hoću li moći da nastavim da učim?" Rekao je: "Naravno!"

     

    Čim sam stigao kući, majci sam postavio pitanje: "Da li je istina da imam Daunov sindrom?" Tu je bio i moj brat Pedro, student medicine, koji je počeo da mi objašnjava genetiku i tako sam ponešto shvatio. I postavio sam isto pitanje: "Mogu li da nastavim da učim?" I mama i brat odgovorili su istovremeno: "Razume se, zašto da ne?" I bilo mi je lakše.

     

    Nemam ja nikakav "poseban" Daunov sindrom. Ili ga imaš ili ga nemaš, nije moguće imati ga manje ili više. Ali, svi mi koji ga imamo, baš kao i oni koji ga nemaju, različite smo ličnosti, pa se, valjda, ne ponašamo isto. Nismo sazdani po istom kalupu. Mislim da medicinska literatura nije prema nama pravedna, opisuje nas kao jednu osobu i to mnogo crnje nego što stvarno jesmo.

     

    Kada sam počeo da čitam sve što je o Daunovom sindromu napisano, pomislio sam da ja nisam takav, da sam, sigurno, poseban slučaj i da su drugi onakvi kako piše u knjigama. Naravno da nisam bio u pravu. Kao što rekoh, ili ga imaš ili ga nemaš!

     

    Nisu me hteli u školi

     

    I bio sam besan što se mentalne sposobnosti osoba s Daunovim sindromom uvek prikazuju kao gore nego fizičke. Objašnjavaju kako smo retardirani, finije, s "posebnim potrebama" i, što je najgore, da tome nema leka. Genetika je tako htela. Zašto? Ne zna se!

     

    U medicinskom udžbenicima i studijama mešaju mentalno stanje s ludilom kao i nekada davno kada se zaista nije pravila razlika između čoveka retardiranog i ludog. Etiketa "mentalno" uvek se povezuje s maloumnošću. I danas.

     

    Pošao sam u gimnaziju, niko u školi nije očekivao dečaka s Daunovim sindromom i svet me je gledao pogledom: "Šta ovaj traži tu?" I učinili su nešto surovo i nezakonito: pokušali su da nagovore profesore da izglasaju da nisam za gimnaziju, da me treba smestiti tamo gde idu deca s Daunovim i ko zna kakvim još sindromima. To, srećom, nije uspelo.

     

    Uvek niže ocene

     

    Svoje školske drugove, još smo bili deca, osvajao sam planski i polako. Znao sam da moram, da bi me prihvatili, da se uključim u njihove priče, da se ničim ne izdvajam. Na kraju smo postali drugovo. Na časovima sam bio aktivan, postavljao sam pitanja. Kod kuće sam učio što sam više mogao. Tako sam stekao poverenje profesora da je s mojim mozgo sve u redu.

     

    Nekako u to vreme privukao sam pažnju jer je bilo nezamislivo da neko s Daunovim sindromom pohađa gimnaziju i to uspešno. Od tada se sve pogoršalo. Kada smo imali šesnaest godina, školski drugovi počeli su da me gledaju s visine i prestali su da mi se obraćaju. Valjda su postali svesniji naše fizičke razlike.

     

    Život mi se pretvorio u pakao. Postao sam malodušan, na granici da odustanem i ispišem se iz gimnazije. Nisam znao kako da tu svoju odluku saopštim roditeljima i zato sam ćutao. Nisam hteo da zbog mene pate više nego što je potrebno. Bili su to veoma teški dani. Osoba koja mi se tada najviše našla bila je školski psiholog.

     

    Profesori su, kao na početku, postali prema meni sumnjičavi, davali su mi niže ocene nego što sam zasluživao. Govorili su da neću naučiti, da ne znaju kako da mi objasne ono što mi nikada neće biti jasno. Na kraju trećeg razreda gimnazije sve se, ponovo, vratilo na staro.

     

    Mojoj majci, ona o tome priča i danas, najteže je bilo kada sam je, još davno, pitao da li će moje lice uvek ostati ovakvo ili će se promeniti, pa da bude kao kod mojih drugova. Rekla mi je istinu, roditelji me nikada nisu lagali, da ću uvek biti ovakav. I to sam odmah prihvatio. Bio sam mali.

     

    Kasnije sam shvatio da sve osobe s Daunovim sindromom imaju uzane oči, kao Mongoli, blažen izraz lica, nizak rast i punačko telo. Veoma smo prepoznatljivi! Jednom me je jedna gospođa, baš na nekom predavanju o Daunovom sindromu, pitala imam li nameru da se podvrgnem estetskoj hiruškoj operaciji koja bi mi promenila crte lica.

     

    Tada sam imao samo četrnaest godina, ali sam već dovoljno znao i odgovorio sam joj nimalo učtivo: "Zar vam se moje lice ne dopada? Za mene je ono čast!" Naravno da mi nikada nije bilo čast, ali tako sam joj u ljutini rekao. Jedna od nevolja osoba s Daunovim sindromom jeste što je društvo naviklo da ih smatra večitom decom.

     

    Velika nepravda

     

    Možda neki od nas i nesvesno biraju da nikada ne porastu kako ne bi morali da se suoče sa svetom koji doživljavaju, s punim pravom, kao neprijateljski. Neke na to upućuju sami roditelji. To mi je razumljivo, ali nije moj slučaj. Veoma rano počeo sam da se grozim sažaljenja. Izlazio sam u svet da bih dokazao ko sam i za šta sam sposoban.

     

    Kada smo sa školom pošli na put u Italiju, imao sam petnaest godina, policija na aerodromu u Madridu učinila mi je veliku nepravdu. Odjednom su pronašli da petnaestogodišnjak, pogotovo s Daunovim sindromom, ne sme da napusti zemlju bez izričitog roditeljskog odobrenja. Kao da su me profesori kidnapovali i silom poveli sa sobom!

     

    Moj profesor je objasnio da te iste večeri treba u Italiji da održim predavanje, ali mu nisu poverovali i počeli su da se smeju kao ludi: Predavanje? U petnaestoj godini, pa još s Daunovim sindromom? Koješta! Profesor je morao da telefonira mojim roditeljima i tek tada su me pustili. Bila je to jedna od prilika kada čovek postaje svestan koliko su predrasude duboko ukorenjene.

     

    Moji roditelji mnogo su doprineli ovome što sam uspeo da uradim sa svojim životom. Uvek su se prema meni ponašali u skladu s mojim godinama, a ne sa izgledom i Daunovim sindromom. Kod njih ni u čemu nisam imao popusta. Smatrali su da treba da postanem samostalan i samodovoljan i tako su me vaspitavali.

     

    U početku, kada sam kao dosta mali nekud išao autobusom, roditelji su se, saznao sam mnogo kasnije, veoma plašili, ali su strah zadržavali za sebe i pratili me izdaleka, nikada ih nisam primetio. Onda su i s tim prestali. Bili su hrabri i, za moje dobro, nikada nisu popustili. Za njih sam, čini mi se, bio sasvim obično dete i samo su se bojali kako će drugi da me prihvate.

     

    Uvek sam zaljubljen

     

    Ja i žene. Oduvek sam gledao devojčice i uvek sam zaljubljen. Imao sam mnogo platonskih ljubavi. Čim vidim lepu devojku, zaljubim se. Voleo sam devojčice još u gimnaziji. Postojala je jedna zaista veoma lepa. Jedne večeri njen dečko mi je, u šali ili ne, rekao: "Znači, dopada ti se ova mala..."

     

    Bilo mi je užasno i u suzama sam se okrenuo i pošao kući. Devojčica je pošla za mnom govoreći: "Pablo, mi smo dobri drugovi, treba to i da ostanemo!" To je bilo nešto najgore što je mogla da mi kaže. Samo, ona to nije znala. Ja sam bio svestan toga da će mi Daunov sindrom obeležiti život, da devojke nikada neće moći da se zaljube u mene. Uprkos tome, bunim se na tu pomisao. Moja devojka će, znam, morati da bude sasvim posebna.

     

    Mogao sam uveliko da živim sam, ali na studijama nisam zarađivao, a skupoća je velika, pa sam ostao kod roditelja. Pročitao sam jedan univerzitetski izveštaj u kome piše da velika većina studenata stanuje kod roditelja zbog troškova života. U tome nisam izuzetak.

     

    Osećam se kao i svi drugi studenti, bar još malo dok ne odbranim diplomski rad. Već sam počeo da radim, i to u društvenoj službi opštine Malaga. Posvećen sam osobama sa invaliditetom. Deca s posebnim potrebama i njihovi roditelji dolaze kod mene na razgovor, da ih uputim šta da rade. Eto, pomažem drugima, takav sam fakultet izabrao.

     

                                                                                                          Pablo Pineda 

     

     

    ŠTA JE DAUNOV SINDROM?

     

    Hromozom 21 najmanji jeljudski  hromozom i možda baš zato, verovatno s najmanje gena, on je jedini koji u zdravom ljudskom telu može da bude prisutan u tri, a ne u dve uobičajene kopije u jezgru svake naše ćelije, pa se govori o trizomiji 21 ili o 47 umesto normalnih 46 hromozoma.

     

    Deca se povremeno rađaju s hromozomom više, 13 ili 18, ali nikada ne prežive duže od nekoliko dana. Deca rođena s viškom hromozoma 21 zdrava su, ukoliko odmah ili kasnije ne ispolje srčane smetnje, upadljivo srećna i pitoma, predodređena da požive. Ali njih nauka, a i društvo, ne smatraju "normalnim". Ona imaju Daunov sindrom.

     

    Osim što su prepoznatljivog lika i stasa, smatra se i da su mentalno zaostala što slučaj Pabla Pinede dovodi u pitanje. Ona su, možda, mada s genetskom neispravnošću, ličnosti za sebe i međusobno različite i po opštem zdravstvenom stanju, i po inteligenciji ili ne, i po vaspitanju.

     

    Nisu poznati pravi genetski uzroci Daunovog sindroma, ali za jedan od uzroka se zna: bebe s tim sindromom uglavnom rađaju starije majke i verovatnoća rađanja takve bebe raste brzo i eksponencijalno sa starošću majke: od 1 na 2300 beba od majki starih 20 godina do 1 na 100 beba od majki starih 40 godina. Posle 40 godina još češće.







    Monday 26 November 2007 19:59

    BALKAN


    Jednog dana nema me da nikada ne dođem
    prijatelje koje znam ne poznajem kad prođem
    kao da me nikada na svijetu nije bilo
    kao da me njezino tijelo nije htilo

    Moja pjesma miruje a furala bi furke
    lepe dekle moderne ne padaju na žurke
    brijem bradu brkove da ličim na pankrte
    još da imam Fendera vidio bi svirke

    Balkane, Balkane, Balkane moj
    budi mi silan i dobro mi stoj (x2)

    Mi smo ljudi cigani sudbinom prokleti
    uvijek netko oko nas dođe pa nam prijeti
    ni bendovi nisu više kao što su bili
    moj se amaterski priprema da sviri

    Balkane, Balkane, Balkane moj
    budi mi silan i dobro mi stoj (x2)

    ALTERNATIVNA HIMNA.


    __________________________________________________________________________________


    Kad bi se sva stabla ovog svijeta pretvorila u jedno golemo drvo... Pa šta? Pa kad bi se sve vode slile u jednu silnu vodu... Pa šta? Pa kad bi se sve sjekire na svijetu združile u jednu veliku sjekiru... Pa šta? Pa kad bi se našao neki tako veličajni, pa tom strahotnom sjekirom posjekao to golemo drvo i sve to palo u tu presilnu vodu... Pa šta? Pa kako, bolan, šta? Ala bi pljusnulo!

     

     

    Iz knige "Smijurija u mjerama" Branimira Džoni Štulića

     

    Monday 26 November 2007 19:52

    Lukavica je htela da me nadlukavi

    Punio se mesec u avgustu kao lokva

    Ispaljivane pune duge preko jezera i glava

    Na radilištima u rudnicima boksita

    Ubeđivao sam nepoznate ljude

    U tvoje ime

    Vera Pavladoljska

     

    Grešile su pijane ptice u prostoru

    Prepelica je kljunom gore okretala

    Svest je mrčala medju liticama

    Gonjen tocilima kršima i gubom

    Do grla u živom blatu mislio sam

    Koliko si me volela

    Vera Pavladoljska

     

    Mrak je u mraku sjao kao životinja

    Grom u lancima čamio za brdima

    Molio sam za sluh fizičkih radnika

    Divio se njihovom surovom apetitu

    Zaklinjao jednog gluvonemog mladića

    Da izgovori tvoje ime

    Vera Pavladoljska

     

    Ceo dan u nebu izgoreo mesec

    Pod lažnim imenom leči svoj pepeo

    U mrčavi među dvojnicima

    Dok muzika sneg u uši ubacuje

    Kleo sam se u obe ruke naročito desnu

    Da te nisam voleo

    Vera Pavladoljska

     

    Udvarao se nepoznatoj devojci

    U kanjonu Tare kod Kolašina

    Govorio istine na svim jezicima

    Žario i palio da ih poveruje

    Dok je ćutala sećao sam se

    Da si mi najkrupnije laži verovala

    Vera Pavladoljska

     

    Pevao je slavuj sa grlom grlice

    Sve na svetu me na te podsećalo

    Hvalio sam se da si luda za mnom

    Cela plaža da ti se uzalud udvara

    Kako te teram da ideš iz glave

    I kako nećeš

    Vera Pavladoljska

     

    Kulo crnog žara pod slepim očima

    Zarazna zvezda sve i svašta sazdi

    Dok mi se padobran nije otvarao

    I kad sam u zavičajne bezdane padao

    Pričali su da te zovem iz sveg glasa

    Al nisam priznavao

    Vera Pavladoljska

     

    Ronio u najdublje bežao u gore

    Da te glasno zovem da niko ne čuje

    Bio sujeveran - pitao prolaznike

    Kako tvoje lice zamišljaju

    Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene

    Pa da se ne okrenem

    Vera Pavladoljska

     

    Na ljubavnoj promaji između dve zvezde

    Nevidljivi uhoda ima nešto protiv

    Žeđ za rakijom je slična fantaziji

    U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta

    Bile su dve usne nepismenih žena

    Po ugledu na tvoje

    Vera Pavladoljska

     

    Po nevremenu sam lovio na ruke

    Med zlatnih meridijana u vodi

    Opisivao oči jedne žene mesec dana

    U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu

    Ubedio da su mi sve što imam u životu

    Misleći na tebe

    Vera Pavladoljska

     

    Pita za mene metak lutalica

    Sada me pogrešno traži oko zemlje

    Vučen tajnim magnetom mog čela

    Napija mesec da prokaže gde sam

    Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje

    Ti ćes me izdati

    Vera Pavladoljska

     

    Traje monotona biografija sunca

    Sve sijalice gore usred dana

    Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu

    Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje

    Jedan od vlašića sklon je porocima

    I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju

    Nekoliko država tvrdi da si njina

    Ti si na svoje ime ljubomorna

    Kablogrami se u dubokoj vodi kvare

    Niko ne zna gde su slova tvog imena

    U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim

    naglascima

    U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi

    Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika

    Koje ptica kuka

    Vera Pavladoljska

     

    Matija Bećković


    Monday 26 November 2007 19:41

     

    Stari Rimljani bili su dugovečni, u čemu sigurno ima zasluge i to što su pre obroka jeli sveže voće, a jela začinjavali medom, biberom, sirupom od smokava, pinjolima i lišćem od nane. Ako im se nekad moglo zameriti zbog neumerenosti u jelu, ne mogu da im se ospore uživanje i maštovitost


     

    RIMSKI MENI ZA LEP ŽIVOT

     

    U početku su se Rimljani hranili skromno, orjentišući se pre svega na kašu od brašna, povrće, voće, ribu i maslinovo ulje. Zna se da su kuvari uglavnom bili muškarci, a prvi profesionalni kuvar došao je u Rim 190. godine pre nove ere. Deset godina ranije, oko 200. godine p. n. e., otvorena je i prva pekara. Ceo jedan kvart u Pompejima bio je namenjen pekarskoj manufakturi. Kamene žrvnje okretali su magarci, a nekad i robovi. Sveže brašno se odmah koristilo za pravljenje hleba. U jednoj Pompejskoj kući otkriven je i autentičan Rimski hleb iz 79. godine p. n. e.

     

    U doba rimskog procvata, oko 1. veka n. e., robovi vešti kulinarstvu prodaju se najskuplje, hrana postaje umetnost, a bogati patriciji takmiče se u ekstravagantnim kulinarskim egzibicijama. Nije čudno što filozof Seneka ironično kaže za svoje sunarodnike "da su jeli do povraćanja, a povraćali da bi jeli". Ovo je svakako bio način kako da ne naude sebi prekomernim konzumiranjem hrane.

     

    Bogata trpeza

     

    Međutim, siromašni Rimljani ne odustaju od svojih navika da se hrane umereno kašom od brašna, crnim hlebom, bobom, sočivom, pasuljem, ribom i voćem. Meso im je bilo dostupno samo u vreme religioznih obreda, kad su žrtvovane životinje. Gajili su grašak, bob, sočivo, tikvice, rotkvu, blitvu, šargarepu, krastavac, karfiol, špargle, artičoke, prokelj, kupus, praziluk, crni i beli luk. Iz prirode su uzimali zelje, koprivu, pečurke i druge jestive biljke. Od voća, najviše su jeli masline, jabuke, kruške, trešnje, šljive, breskve, orahe, bademe, kesten, grožđe, urme, smokve, limun, nar, mušmule, dinje i lubenice. Od začina, najviše su koristili biber, kim, peršun, mirođiju, šafran, cimet, đumbir, nanu, seme pinjole.

     

    Od mesa su jeli ovčetinu, jaretinu, meso mladih magaraca, svinjetinu i govedinu. Raskalašni patriciji vrlo su cenili vulve  i punjena vimena mladih prasica. Jeli su i kokoške, patke, guske, ali i ukrasne ptice: labudove, nojeve ždralove, flamingose, golubove, drozdove i paunove. Posebno su cenili jezik i mozak pauna, a za poslasticu su se smatrali slavuji. Od divljači, lovili su i jeli divlje svinje, zečeve i srndaće. Tvor im je bio poseban specijalitet, pa su tovili ovu životinju orasima, žirom i kestenom i pripremali je s mlekom, medom i makom. Tvorovi su se jeli kao predjelo.

     

    Na rimskoj trpezi bile su i žabe i puževi, ali i skakavci i cvrčci. Sirotinja je od riba jela sitne, slano konzervisane, a bogataši jesetru, mrenu, tunu, jegulju, zubaca, rakove i ostrige.

     

    Kod pripremanje namirnica koristili su maslinovo ulje, svinjsku i guščiju mast, kao i goveđi, ovčiji i kozji loj. Od Grka su poprimili pripremanje hleba s kvascem i pečenje u zidanim pećima. Osim hleba, pripremali su i raznovrsna peciva s dodatkom mleka, meda, jaja i oraha. Od žitarica, koristili su ječam i pšenicu.

     

    Vino s laticama ruža i snegom

     

    Za piće su koristili oko 18 vrsta vina. Neka su kao dodatak imala latice ruža i ljubičica. Pili su ih razblažena s vodom, snegom ili ledom. Pili su i pivo, sokove, razblaženo sirće i, naravno, medovinu.

     

    Kuhinja se na latinskom jeziku kaže "culina", pa odatle i naša "kuhinja". Kuninje su bile dobro opremljene. Imale su zidanu peć za hleb, ognjište za kuvanje, kameni sto za pripremanje hrane, cisternu s vodom i kuhinjski pribor od keramike i metala, plus stoni u obliku plitkih i dubokih tanjira, činija, krčaga, čaša, pehara.

     

    Koristili su kašike i noževe, ali i čačkalice od drveta, kosti ili bronze, srebra i zlata, u zavisnosti od imovnog stanja. Voleli su da jedu prstima, koje su prali mirišljavom vodom.

     

    Rimski doručak, ručak i večera

     

    Za doručak su Rimljani jeli hleb, sir, masline, med, so, vino, sveže i suvo voće. Ručak je obično bio od variva ribe, jaja, pečurki, voća i vina. Večera je bila glavni obrok. Mogla je da bude skromna, ali i da traje do sledećeg dana, kakve su bile Neronove večere, na primer.

     

    Rimljani su jeli poluležeći. Žene i deca su sedeli na klupama i stolicama. Robovi poslužitelji imali su različite poslove i delili su se na jelonoše, vinotoče i one koji su proveravali da hrana nije otrovana.

     

     

    Ruže za goste

     

    Centralna prostorija u rimskoj kući bila je trpezarija, čija je tavanica često bila obložena drvetom, tkaninom i slonovačom, ali i bila pokretna, da bi na goste moglo da se baca cveće. Ponekad su imale i ugrađene cevčice, kroz koje su puštani ugodni mirisi za vreme večere. Jedan od najcenjenijih bio je miris ruže.

     

    Rimske bahanalije

     

    Gomila robova sačekivala je goste na ulazu u kuću i odvodila do kupatila, ili im je davala vodu u skupocenim posudama da operu ruke. Na stolovima su bili postavljeni tanjiri s tvorovima začinjenim medom i makom. Dok su svirači gudili neku veselu muziku, ušli su robovi noseći veliki poslužavnik na kojem je bila drvena kvočka nasađena na jaja koja su ličila na paunova. Ljuska jaja bila je od testa, a unutra se nalazila lepa i debela riba koja je plivala po pobiberenom žumancetu. Na sto je izneto vino staro sto godina, zapečaćeno u anforama.

     

    Zatim je došlo prvo glavno jelo večeri, neka vrsta trofeja s 12 zodijačkih znakova, od kojih je svaki bio predstavljen naročitim gurmanlukom: riba - s dva barbuna, rak - velikim jastogom, bik - goveđom krmenadlom... Četiri roba podigla su gornji deo trofeja. Ispod se nalazio ogroman poslužavnik prepun ugojenih pilića i masne punjene svinjske maramice, koji su uokviravali krilatog zeca kojim je kuvar hteo da predstavi Pegaza.

     

    Pošto je čopor veoma nestašnih lovačkih pasa ujurio u sobu, ušle su sluge noseći na poslužavniku divovskog vepra, o čijim su zubima visile dve korpice od palminog lišća prepune urmi. Tada je, uz zadivljene pokliče gostiju, stupio u trpezariju nekakav bradati lovac. On je zamahnuo nožem i snažno ga zario vepru u slabinu. Iz zasekotine je poletelo jato drozdova. Lovci su stajali okolo, spremni s trskama posutim lepkom za ptice i za tren oka ulovili drozdove. Tada je Trimalhion naredio da se svakom gostu pripremi po jedna ptica.

     

    Gozba je bila tek na polovini. Robovi su sad iznosili na sto svinju ogromnih razmera kojoj je kuvar, tobože, u strašnoj brzini, zaboravio da izvadi drob. I baš kad je trebao da bude kažnjen zbog neoprostivog zaborava, domaćin mu je, praveći se da je uslišio molbe gostiju, naredio da je smesta otvori, i iz svinjskog stomaka pokuljale su vruće kobasice i krvavice. Zatim je na sto stavljen pobednički trofej od kolača i voća sa žutim šafranom, a potom opet ugojene kokoške s punjenim guščijim jajima i drozdovi od najfinijeg belog brašna punjeni suvim grožđem i orasima, i dunje načičkane bodljama da bi ličile na ježeve, i kljukana guska okružena ribama i svakovrsnim pticama koje je kuvar vajarskom veštinom napravio od svinjskog mesa. I još ostrige i puževi pride.

     

    RECEPTI

    Prema očuvanom Kuvaru Marcusa Gaviusa Apiclusa, koji je napisan na prelasku 1. u 2. vek n. e., moguće je i danas pripremati đakonije na način starorimskih bahanalija.

     

    Predjelo od kajsija

    Očistite kajsije, stavite ih u hladnu vodu, pa poređajte u posudu. Pomešajte biber, suvu nanu, presolac, med, slatko vino i sirće, i sipajte preko kajsija. Stavite malo ulja i ostavite da se kuva na tihoj vatri. Kada proključa, povezati brašnom, posuti biberom i poslužiti.

     

    Poslastica s biberom

    Uzmi belo brašno i skuvaj ga u mleku kao gustu kašu. Izruči na poslužavnik, pa kad se ohladi, iseci na komade i isprži na ulju, izvadi i prelij medom, pospi biberom i služi.

     

    Sufle od krušaka (Patina de piris)

    Potrebno je: Kilogram oljuštenih i očišćenih krušaka, šest jaja, četiri kašike meda, pola čaše slatkog vinskog sosa ili soka od grožđa, koji se kuva s dodatkom malo meda, malo ulja, četvrt kašičice soli, pola kašičice mlevenog kima, malo mlevenog bibera, jaja.

     

    Postupak: Zgnječiti kuvane i oguljene kruške, pa ih pomešati s kimom, biberom, medom, slatkim vinskim sosom i malo ulja. Dodati jaja i kuvati 30 minuta na umerenoj vatri. Gotov sufle blago pobiberiti.

     

    Kuvana jaja sa sosom od kikirikija

    Potrebno je: Četiri tvrdo kuvana jaja, pola kilograma kikirikija, kašičica sirćeta, malo bibera i lišće celera.

     

    Postupak: Kikiriki držati u sirćetu tri do četiri sata. Usitniti i izmešati sve sastojke za sos, koji se servira uz jaja.

     

    Losos u belom vinu (Minutal marinum)

    Potrebno je: Pola kilograma fileta lososa, četvrt litra belog vina, pola litra goveđe supe, tri praziluka, pola čaše maslinovog ulja, garum sos, korijander, biber, origano, skrobno brašno.

     

    Postupak: Staviti ribu u tiganj, dodati garum sos, ulje, vino i goveđu supu. Naseckati praziluk i korijander. Naseckati tako da se dobije vrsta ribljeg gulaša. Kuvati oko 30 minuta na laganoj vatri. Kad je gotovo, posuti samlevenim začinima (korijander i origano) i kratko prokuvati. Sos zgusnuti skrobnim brašnom, pobiberiti i poslužiti.

     

    Garum sos

    Potrebno je: Četvrt litra soka od grožđa, dve kašičice paste od slanih sardela, origano.

     

    Postupak: Sok od grožđa kuvati dok se ne prepolovi. Dodati dve kašičice paste slanih sardela i trunčicu origana.

     

    Sufle od malih riba (Patina de pisciculis)

    Potrebno je: Pola kilograma kuvanih fileta malih riba, ili cele sardele, 150 g grožđica, pola čajne kašičice bibera, kašičica seckanog korena celera, kašičica origana, dva čena belog luka, čaša ulja, četvrt čaše ribljeg sosa, pola kašičice soli, vino, malo palente.

     

    Postupak: Pomešati grožđice, biber, celer, origano, beli luk, vino, riblji sos i ulje. Kuvati, pa dodati kuvanu ribu, zgusnuti palentom.

    Monday 26 November 2007 19:28

    PLAČI VOLJENA ZEMLJO*

    Plači, Voljena Zemljo i Suzama osvetli
    Misao koja tinja u svakoj našoj želji
    Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
    najtužnije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji.

    Ko će, i čime, da plati tolike Dečje Suze
    Strah, Nesanicu i Radost odletelu u nepovrat
    Ko će Deci da vrati sve ono što im uze
    ovo zlo, stalo svo u kratku reč - rat?

    Plači, Voljena Zemljo, oljagana i sama
    Suze su Tvoje davno ušle u Pesmarice
    Još nisi sve Dečje Kosti ni povadila iz jama
    a već ti opet bacaju Decu u jame bezdanice.

    Vi što nam rušite Crkve, kućerke i palate
    ratnici fanatici, ljudomrsci i suncožderi,
    za koga Novi život i Novi Svet stvarate
    kad Deca beže od vas u šume, među zveri?

    Plači, Voljena Zemljo, Suzama Mališana
    što uče školu u vučjim i lisičijim jamama
    Očevi i Majke im se gledaju preko nišana,
    a Stričevi i Ujaci na njih palacaju kamama.

    Neka se skamene pogledi i nišani uprti
    u Dečja Srca, u Bele Ptice nad rovovima
    Kakav to Život može da nikne iz Dečje Smrti
    Kome će svanuti dan na Dečjim Grobovima?

    Nijedna Zastava na ovom trulom svetu
    makar od same svile i kadive satkana
    ne zaslužuje da se zavijori na vetru
    ako je i Dečjom Krvlju pokapana.

    Plači, Voljena Zemljo, u čeljustima ale
    (neka Te bar u Suzama što više bude)
    sve dok se sva tri Boga na Tebe ne sažale
    i ne preseku pomor bačen međ pse i ljude.

    Pogledaj svoju Decu sa staračkim licima
    Mladiće na štakama što uče prve korake
    Uvelu Novorođenčad u invalidskim kolicima
    Bezimene Grobove, Raspamećene Majke
    i Starce beskućnike u tuđim šljivicima
    što zure u Nebo, nalik na ugašene ugarke.

    Plači, Voljena Zemljo, i Suzama osvetli
    Svoje Srce što kuca u svakoj našoj želji
    Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
    najslanije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji!
    (1992)

    * Naslov sam uzeo iz jedne stare knjige,
    reči od naroda, suze od dece, a tuga je moja.

    Erićev zapis ispod teksta:
    "Ako pjesma ne može da zaustavi rat,
    neka bude bar svijeća, da ne plačemo
    i ne umiremo u mraku."

    Monday 26 November 2007 19:21
    Ne pitaj više zašto te ljubim. Pitaj
    zašto raste trava i zašto je nemirno more.
    Pitaj otkud stiže vjetar proljetni
    i bijelom lađom snova tko krmani
    kad noć nad svijetom hladne prostre sjene.

    Ne pitaj zašto te voli moje čudno srce.
    Znaš li odakle koralj na dnu oceana?
    Valovi pričaju o zaspaloj ljepoti
    ali ti živiš daleko od glasa valova.
    Tvoja je misao strma pećina
    o koju se uzalud razbija moj život.

    Ne pitaj zašto te ljubim.
    Pristupi k meni! Tužno je moje srce.
    Ti i mjesec: dva nedohvatna cvijeta
    na visokoj planini zaborava.


    Sunday 25 November 2007 19:53

    Mlada i neukusna

    "Bila sam još mlada i neukusna. Pastiri su gonili stada ovaca među kojima sam bila i ja. Od jedanput meni mi nešto zaigra ispod nogama. Svi popadasmo od stra na travi u meni mi srce siđe u petama. Malo posle iza toga kad se vrati smo u svest od straka neko upita šta to bi, ja si reko u sebi, pa to smo učili u školu na zemljopisu i reko decama: "to su arhitektonski potresi duboko ispod zemljinom površinom."

    Ljubimac predmeta

    Pošoj sam da se upišem za u Učiteljsku školu preko prijamnog ispita pretkodno. Ušo sam u autobus koji je bio upaljen. Autobusom putujući tako pogleđivao sam okolinu oko sebe. Posle pola sata truckajući se na sedištu autobus je prispeo na železniškoj stanici. Tu sam uvideo još svoji drugovi koji će s upišu za u Učiteljsku. Svi smo se penjali u voz uđemo u prvi kupej kada tamo sedi jedan čovek sa džakom od prtenu konoplju i jednoga maloga zečića. Ne obraćajući pažnju na našoj galami mali zečić poče skakuće po kupeju i vikati mi smo se smejali. Ovu školu koju sada pogađam dosta je lepša i poukrašenija od onu što sam tamo pogađao. Ja marljivo učim i postao sam ljubimac svih predmeta. Pre neki dan saznao sam da mi je drugar bolestan i pristao daga posetim. Iako sam bio zuazet poljskog rada, ipak sam pristao po odluci. Putujući tako pored puta vrabci su cvrkutali, a ptice su pevali na zelenim grančicama pod sjajnim sunčevim zracima tako idući mome drugu.

    Kraljević Marko bombaš

    U Narodno oslobodilačkoj Borbi prolivali su svoju jarko crvenu i skupocenu tečnost koju možemo da nazovemo drugačije krv, protiv nemaca fašista idomaćim izdajicam, pa čak i poginuli dajući svoj život Sava Kovačević, Ivo Lola ribar, Marija na prkosim, Karađorđe zvani Petrović, Uča Gvozden, Marko Kraljević i drugi naši sinovi, koji su branili i koji će braniti svoju zemlju dokle god je života u njima.

    O božanskoj komediji


    Ovu komediju napisao je najveći pisac Danta Alegorija. Ona se zove ili nosi naziv Božanstvena zato što Dant moro da dobije božansko nadaknuće da bi mogo da prođe kroz pakao da ne izgori ili padne u neki kazan sa vrelu vodu pa da se ispari pa da ga posle neprime u raj gde ga tamo čeka njegova devojka koju je on strašno mnogo volo pa možda neće da joj se zasviđa koja se zvala Beatriča, ako ima rane na licu i na rukama koje je on nju voleo pa i ona njega pa što sada da mu se ljubav pokvari. Ova knjiga se zove još i komedija zato što je to što pisac piše izmišljeno i što mi to neverujemo pase smejemo kada čitamo što tu piše. Da napiše ovu komediju nagovorijo ga je njegov prijatelj Virgilia, on je pisao sonete Lauri i ne boli joj samo dušu kao Daneta vić i oči i kosu i vidi je kako se vozi u čamac pa se plaši da se ne prevrne. Vodi ga na onaj sveti i tamo nađu papu kako visi na glavačke na dole koji je tada živeo u Rimu na Tibar, reku zelenu i pljačkao seljake koji nisu imali čta da jedu pošto im je sve uzimao ovaj papa i drugi buržujci. Odavde mi može da izvedemo zaključak kako je Alegorija bio napredan i mrzeo sve gazde tiranine i razne druge kapitaliste kao što ih i mi isto tako mrzimo i mrzećemo ih i neće se ugledamo na njima već ćemo marljivo učimo i izgrađivati zemlju i drugi svesni objekti."

    Sunday 25 November 2007 19:33


    Još jedan geg, iznudjen osmeh,
    još trapav pad i prezriv podsmeh
    i virtuoza zabave bljesak
    veseloj publici izmami pljesak

    Okret na peti i dubok naklon
    iza kulisa pravi svoj zaklon
    da šminku, nos i šešir pun jeda
    zbaci sa sebe dok niko ne gleda

    dok doboša zvuci jecaj prelivaju,
    i šarena platna tugu sakrivaju
    još uvek plače smešnije od svih
    taj tužni pajac, stvoren za stih

    Sunday 25 November 2007 19:29
                    ...

    Bit ćemo razumni
    i zatajiti je,
    jer ovo nam vrijeme neće uzvraćati
    ljubav koju smo mu davali
    od prvih nježnih, poratnih godina.
    Promijenit ćemo pjesmu,
    uzeti srce u šake
    i ono će se opirati
    kao živa ruka vode, ruka vjetra,
    ali nećemo mu dati,
    jer su smiješna sada ta naša očitovanja
    svijetu kojem se to više ne dopada,
    i mi smo sa svojom nerazumnom dušom
    pred ljubavnicom sitom i pospanom,
    Bit ćemo mudri
    i pjevati pjesme,
    u kojima ništa nećemo otkriti
    od toplih godina i glazbe.
    Nećemo priznati buku krvotoka,
    opću povijest ljubakanja u domu na Jurjevskoj,
    mapu Šibenika, plažu u prosincu,
    tvoj odlazak; snijeg koji te briše
    i godinu koja te podcrtava.
    Sasvim ćemo izmijeniti rječnik
    i staviti šaku na luda usta
    da što ne izbrbljamo pred zamišljenim licem
    tvoje svakidašnjice, jednostavne i odviše pametne.
    Živjet ćemo ne odajući se
    dugim pismima,
    samoubilačkim olovom,
    na prstima sa samim sobom
    sa prazninom među rebrima,
    jer tako bi bilo dostojno,
    ako se već nešto mora.
    Ne poniziti
    srce i staru glavu
    pred danom koji ispunja ulicu
    kao ledena voda svjetlosti,
    kao sjeverni vjetar.
    Ne dirati više u te stvari;
    treba pjevati drugačije pjesme.
    Označiti petlju sudbine,
    dati znak postojanja i prisebnosti;
    toliko tek.
    Nikada više ljubavnih pjesama moja mala,
    zadovoljavat ćeš se starima.
    Nikada nećemo ni pokušati
    odškrinuti crnu knjigu mora;
    povući ćemo jedino crtu
    i ispod nje šutjeti, šutjeti do kraja.

    ____________________________

                 ...

    Tebi je lako reći - idem,
    jer tamo nisi bila.
    Tebi je lako pružiti ruku,
    jer još nisi odlazila.

    Tebi je lako reći - zbogom
    i da je sve to šala.
    Tebi je lako, jer ništa ne znaš;
    još se nisi rastajala.

    Tebi je lako, a ja već znam:
    kada se te stvari dese,
    svatko kad ode ostavi trag,
    a dio života odnese.

    Tebi je lako reći - idi
    i ni za čim ne žali.
    Tebi je lako, jer si dijete -
    jer te nisu ostavljali.

    _____________________________

    Rodoljubna pjesma

    Ne mogu napisati pjesmu u Moskvi
    u visokoj sniježnoj sobi zorom
    između rasporenih kofera
    sobarica mi tepa kao majka
    i obavljamo sitnu trgovinu
    nešto najlona i čokolade
    ne mogu napisati pjesmu
    suočiti se s ovim papirom
    sa svojom olovkom
    krevet je zapaljen poda mnom
    ovaj osjećaj privremenosti
    i gluhoća krajobraza u Francuskoj
    moje se misli svojevoljno
    izražavaju drukčije
    rječnik mi se otima
    govor mi se ni na šta ne odnosi
    ptice koje udaraju o zidove
    vraćaju se obezglavljene
    kao vokali konzonantni moj
    dalmatinski naglasak
    moje mi oči ništa ne objašnjavaju
    pred slapovima Rajne
    ništa mi ne kazuju
    mirno selo ludaka u okolini
    plovidba sjevernom rijekom
    utvare vrtni patuljci i
    Wagnerova glazba
    kraljevski podrumi kasni barok
    nema pjesme u Parizu
    moja se izbjeglička vlada rasula
    ostajem u predvečernjem Salzburgu
    na terasi kavane Glockenspiel
    zagledan u tamnu Mozartovu statuu
    juhu od kornjače i pivo
    kakav mi je to život
    ne mogu napisati pjesmu u kiši
    Bruxellesa u Riu
    u planinama što više nad Inbruckom
    i u zagrljaju žene koje ljubavni
    jezik ne poznajem
    mijenjanje novca suveniri nemoguća
    ishrana razglednice Zlatna Praha
    samo su izmijenjeni oblici
    moje samoće moje neizljecive čežnje
    moje bolesti za tobom nesreće i nade
    siromaškog porijekla i pripadnosti
    ali tu ipak nema pjesme
    potrebna mi je jedna ogoljela
    ljetna postaja na pruzi
    Perković - Šibenik
    uvaljena u jaru zlato i kamen
    koji se sklapa nad mojom glavom
    kao dva vala
    potrebna mi je modra Zagrebačka kiša
    sredinom rujna
    moj auto moje cigarete i rakija
    kino "Jadran"
    da se uspostavi kakav takav način
    glasovir u skromnom potkrovlju
    i tvoje tijelo
    more pod nogama i hvala Bogu stigli smo
    kuhinja moje majke u rumenoj rasvjeti
    "Slobodna Dalmacija" i slika u novčaniku
    potrebni su mi da nešto kažem
    da jedan osjećaj na najasnom putu privedem kraju
    da jednu misao smirim
    da načinim malo reda
    u svojoj duši i napišem pjesmu.

    ____________________________________________

    Sve te vodilo k meni

    Sve te vodilo k meni
    iz daljine, iz mraka
    sve te vodilo k meni
    već od prvih koraka.
    mada ništa nisi rekla,
    ja sam znao, ja sam znao
    iz tih kretnji i porijekla
    sve je isto, sve je kao.
    Sve te vodilo k meni
    sve što rode samoće
    mala primorska mjesta
    isti pisci i ploče.
    kad te baci kao ladu
    noćni val do moga praga
    nije bilo teško znati
    da mi moraš biti draga
    da mi moraš biti draga.
    Sve te vodilo k meni
    tvoje oči i usta
    tvoje ljubavi mrtve
    moja loša iskustva.
    mi smo bili na početku
    istim vinom opijeni
    i kad si išla krivim putem
    sve te vodilo k meni
    sve te vodilo k meni.
    Sunday 25 November 2007 19:12

    Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
    Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
    Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
    Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
    Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratara prinčeva.
    Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
    Nemoj misliti da je tvoje pisanje " društveno koristan posao".
    Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
    Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
    Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
    Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
    Imaj o svemu svoje mišljenje.
    Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
    Tebe reči najmanje koštaju.
    Tvoje su reči najdragocenije.
    Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj.
    Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
    Ne budi uz vlast, jer ti si iznad njih.
    Bori se protiv društvene nepravde, ne praveći od toga program.
    Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
    Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
    Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
    Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
    Ne budi pisac manjina.
    Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
    Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
    Ne piši za elitu, elita ne postoji: elita si ti.
    Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
    Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
    Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
    Ne budi dvorska luda.
    Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
    Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikoga da gine.
    Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
    Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
    Ne piši za praznike i jubileje.
    Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
    Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
    Ako ne možeš reći istinu - ćuti.
    Čuvaj se poluistine.
    Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešće.
    Ne budi tolerantan iz učtivosti.
    Ne isteruj pravdu na konac: "s budalama se ne prepiri".
    Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da o ukusima ne treba raspravljati...
    "Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu."(Poper)
    "Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
    Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put čuju od tebe.
    Nemoj da imaš misiju.
    Čuvaj se onih koji imaju misiju...

    Saturday 24 November 2007 19:39

    -Zbogom – reče Lola. – Čujem točkove kako dolaze, uskoro će me prvi put zgaziti...

    -Voliš me?

    -Ne.

    -Pitam te još jednom – voliš li me?

    -Ne volim.

    -Ne voliš?

    -Ne.

    -Zašto, bre?

    -Zato.

    -Nimalo?

    -Nimalo.

    -Što si takva?

    -Ne volim te.

    -Što te ja volim?

    -Kad si lud, pa voli!

    -Volim te mnogo.

    -Šta ti mogu!

    -Možeš bar malo.

    -Ne mogu.

    -Nisi ni probala.

    -Jesam.

    -Voliš onoga...

    -Ne volim ni njega.

    -Voli mene.

    -Odsad neću više nikoga voleti.

    -Ni kao kolosek me ne voliš?

    -Hoćeš da kažeš kako fenjer ume da voli?

    -Unutra je moje srce.

    -Moje je u čeliku koloseka.

    -Pitaj ga.

    -Pitaj ga ti...

    -Voliš li me?...

    -Ne!

     

    Tako smo se svađali sve do 1981. godine. Tada je izvađen kolosek sa Lolinim rukama i nogama. Bacili su ga u šumu, a u šumu je došao vajar, uzeo njene ruke i noge od plemenitog metala, dodao usne i grudi, usred planine zablistao je spomenik palim borcima preko reke Morave. Tako je Lola nastavila da živi.

     

    Ja sam naučio kao riba da plivam iznad vode. Večeras idem da tražim reku Moravu, da nađem Lolu i da je pitam da li me voli.

     

    Što veća ljubav, to veća krila. Mislim se ja u sebi. Dok letim iznad vode, malo mi smeta što tačno ne znam da li su nas ubili onda kod četvrtog koloseka, ili malo kasnije, ili tek juče, ili će to biti sutra.

    Saturday 24 November 2007 19:02

     

    Onoga dana kada je Mika umro, već uveliko iza ponoći otvoreno je pismo, adresovano Dudi, iz komšiluka, koje je apsolutno potvrdilo njegovu želju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i oveštalih posmrtnih slova:

    Dudo,
    kad me iznose, neka pročitaju „Besmrtnu pesmu“. A kad me pokopaju neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manđa korkoro“. Niko ne sme da mi drži govor.
    M. Antić


     

    EPILOG


    Vodopad ima bradu kao grof Lav Nikolajevič Tolstoj.

     

    To se,

    u stvari,

    jutro po sebi peni

    i razapinje dugu.

     

    JA SAM PRIZNAO JEDNOJ ŽENI

    DA JE ŽIVOT NEŠTO PROSTO U MENI.

    A NIJE BAŠ TAKO PROSTO.

     

    Ja sam mislio da ću ići pravo

    dok se ne pretvorim u lenjir.

    A našli su me u krugu.

     

    NAŠLI SU ME, POSLE LUTANJA,

    SROZANOG OD VRISKA DO ŠAPUTANJA.

     

    Prošao je oktobar.

     

    Među nogama drveća

    polako zaudara na vlagu

    i krv.

     

    Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.

     

    Sedite malo kraj mene kao kraj groba.

    Minut pošte

    za moje preminulo najrumenije doba.

     

    Sedite malo kraj mene.

    Vidite: opet sam dobar.

     

    Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza,

    kao streljanom vojnom beguncu.

     

    II

     

    Proletele su ogromne zlatne kočije

    kroz naše utrnule oči,

    a mi ih sačuvali nismo.

     

    Nešto mlado nam je rzalo na usni

    i uvelo na jeziku,

    gorko od smeha

    i preslatko od plača.

     

    Dozvolite mi

    da, posle svega,

    dalekoj nekoj gospođici

    napišem jedno pismo,

     

    onako malo nostalgično,

     

    onako kako to pišu

    senilni penzionisani admirali

    svojoj preživeloj posadi

    sa potopljenog razarača.

     

    III

     

    Gospođice,

    kazaću,

    gospođice, sve je,

    sve je,

    sve je gotovo.

     

    Ovde opet cveće pokojno

    prodaju razliveno u parfemske flaše.

     

    Sve je,

    sve je,

    sve je spokojno,

    kao da vetar nikada nije

    išamarao drvored

    i oko odžaka se pleo.

     

    Gospođice,

    kazaću,

    u ovu jesen,

    frigidnu kao turistkinja

    sa skandinavskim pasošem,

    to što sam odjednom sed

    ne znači i da sam beo.

     

    IV

     

    OVO NIJE ISPOVEST.

    OVO JE GORE NEGO MOLITVA.

     

    HILJADU PUTA OD JUTROS

    KAO NEKAD TE VOLIM.

    HILJADU PUTA OD JUTROS

    PONOVO TI SE VRAĆAM.

     

    Hiljadu puta od jutros

    ja se ponovo plašim

    za tebe,

    izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,

    za tebe,

    podeljenu kao plakat

    ko zna kakvim ljudima.

     

    DA LI SAM JOŠ UVEK ONA MERA

    PO KOJOJ ZNAŠ KO TE BOLI?

    PO KOJOJ ZNAŠ KOLIKO SU PRED TOBOM

    SVI DRUGI BILI GOLI?

     

    ONA MERA PO KOJOJ ZNAŠ KO TE OTIMA,

    A KO PLAĆA?

     

    DA LI SAM JOŠ UVEK

    MEĐU SVIM TVOJIM ŽIVOTIMA

    ONAJ KOMADIĆ NAJČISTIJEG OBLAKA U GRUDIMA,

    I NAJKRVAVIJEG SAĆA?

     

    V

     

    TI SI JEDINA NAHRANILA SVU MOJU GLAD

    SA ONO MALO MESA

    I SNA.

     

    JEDINA SI BILA DO ZUBA SITA

    SA ONO MALO MOJIH NOKTIJU

    I DLANOVA.

     

    Voleo bih da tvoji budući sinovi

    naslede boju mog glasa

    i kćeri da nose moju tugu

    u prslučićima od svile.

     

    VOLEO BIH DA IPAK NEGDE SAČUVAŠ

    SVE MOJE DALEKE VRHOVE

    NA HORIZONTALAMA TVOG DNA.

     

    I DA PRONESEŠ MOJE PREZRELE OČI

    KROZ TIŠINU SVIH TUĐIH OČIJU

    I TUĐIH STANOVA.

     

    I MOJ OKTOBAR KROZ SVE TUĐE APRILE.

     

    VI

     

    Ovde kod mene

    dani imaju opor ukus piva

    i dosade.

     

    Ponekad kaplju kiše,

    čudno,

    spokojno.

     

    Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.

     

    Sasvim sam nalik na lađu

    koja luta bez posade

    i ne želi da zbriše

    sa svoga okna nešto pokojno,

    nešto zauvek izbrisano,

    nešto golubije.

     

    MOŽDA JE DOBRO JOŠ I OVO DA ZNAŠ:

    ŽENE NEMAJU PRAVO

    POSLE TEBE NIŠTA DA UOBRAŽAVAJU.

     

    Nekad prvi žutokljunac republike,

    danas:

    mogu da dignem zarozane čarape

    lično i samoj bogorodici,

    u dostojanstvo presvučen oberučke.

     

    SVE MOJE NEŽNOSTI I GLUPOSTI

    JOŠ UVEK NA TVOME PRAGU SPAVAJU

    kao mala kudrava štenad

    na mokrim,

    nabreklim,

    crnim sisama gospođe kučke.

     

    Sasvim sam zakopčan:

    od sluzokože - do duše.

     

    Ova 32 zuba još uvek ljubav

    samo za tebe jecaju i pevuše.

     

    VII

     

    Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.

    U ogledalu vidim:

    sve je

    zauvek

    gotovo!

     

    UPLAŠENO SAM PIJAN.

    I PRAZAN.

    I SAM.

     

    PONEKAD NEKO NAIĐE

    DA ME NESPRETNO PAZI,

    NEKO, KOME JA, ZAISTA, NAIVNO,

    ZAISTA BEZ ZLIH NAMERA,

    VEĆ POSLE DRUGE ČAŠE OTKRIJEM PUTOKAZE

    KOJI VODE OD TEBE

    DO MOGA USIJANOG TEMENA.

     

    NIKOME NEMOJ REĆI,

    ALI DOK LEŽIM OVDE KAO ISPRAŽNJEN SARKOFAG

    I NEŠTO MUDRUJEM O SREĆI,

    TRUDIM SE DA BAR MALO ZABRINUTE DOBROTE

    TOM DRUGOM NEKOM DAM.

     

    I dok umire drveće

    i susnežica po lišću gazi,

    trudim se da mu bude dobro,

    u ime izvesnog aorista moje ljubavi

    i davno prošlog vremena.

     

    VIII

     

    Možda mi nećeš verovati:

    i sa hotelima sam raskrstio,

    sasvim neopaženo.

     

    Svi mi hoteli nekako liče na istu bajku

    i postelje u sobama

    smeškaju se na isti glas.

     

    Svi se portiri na isti način brinu,

    onako malo rođački,

    kad im laku noć kažemo.

     

    Svi se portiri isto onako brinu,

    majke mi,

    majku mu,

    kao da znaju za nas.

     

    Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.

     

    Pijana od hladnoće, subotnja noć se valja.

    Satovi su davno povečerje odsvirali.

     

    Dalje,

    zaista,

    ne bih imao ništa više da ti javim.

     

    JEDINO,

    MOŽDA TO:

    DA SI OSTALA NAJLEPŠA MEDALJA

    IZ NAJLEPŠEG RATA

    U KOJEM SU MI SRCE AMPUTIRALI.

     

    IX

     

    Gospođice,

    ja nisam za tobom bio onako obično

    gimnazijski zanesen.

     

    U meni je sve do predaka minirano.

     

    Inače,

    zapamtio sam:

    ljubav je najgolubija samo u onim kricima

    koji se poklone prvima.

     

    Dozvoli da se, zato,

    zbog nečega u sebi

    nasmešim, u ovu jesen,

    pomalo krišom,

    kroz suze,

    pomalo demodirano,

     

    ja,

    tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,

    ja,

    tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.


     

     

    Thursday 22 November 2007 19:11
    Ugurah se u ovaj tatin blog samo da bih postavila linkove site-a moje prijateljice, kao i link mog site-a. Nisu ozbiljni site-ovi, s obzirom da i nemamo nekog iskustva sa time. A glavna i osnovna tema jesu psi

    Sneza i Chupka (koker) - http://none-sweeter.bravehost.com
    Wolfchica, Dona i Ema (mesanac i AST) - http://donaiemona.bravehost.com

    Takodje ko voli zivotinje moze nam se pridruziti na forumu http://planetaljubimaca.com/forum/index.html

    Veliki pozdrav svima!
    Wednesday 7 November 2007 19:13
    Još sam devojčica, ali jednog dana venčaću se sa ženom – ženom crvene kože, crne umršene kose i kestenjastih očiju, koja nosi tako duge suknje da mogu komotno da zagnjurim glavu u njih. Volela bih da se venčam sa tom ženom i živim s njom u kolibi od ilovače pored mora. U kolibi od ilovače biće dve stolice i jedan sto, petrolejka, ormarić sa lekovima, lonac, jedan krevet, dva jastuka, dva čaršava, jedno ogledalo, dve šolje, dva tanjirića, dva tanjira, dve viljuške, dve čaše za vodu, jedan porculanski čajnik, dva pribora za pecanje, dva slamnata šešira da se zaštitimo od jakog sunca, dva kovčega za svaštarije koje retko koristimo, jedna knjiga praznih stranica, jedna kutija sa dvanaest krejona različitih boja, jedna vekna hleba umotana u smeđi papir, jedna kanta za ugalj, jedna slika dve žene koje stoje na gatu, jedna slika tih istih žena kako se grle, jedna slika tih istih žena kako mašu za rastanak, jedna kutija šibica. Svakoga dana ova crvenoputa žena i ja obedovaćemo hleb i mleko za doručak, skrivaćemo se u grmlju i osušenom kravljom balegom gađati ljude koji nam se ne dopadaju, uspinjaćemo se na kokosove palme, brati kokosove orahe, jesti i piti iz ljuske kokosovih oraha koje smo uzbrale, bacaćemo kamenje u more, prerušićemo se u Džona Bula* i plašiti bespomoćnu dečicu koja se vraća iz škole, odlazićemo u ribolov i loviti samo omiljene ribe, koje ćemo potom ispeći za večeru, krašćemo zelene smokve i zalagati se njima uz pečenu ribu. Svakog bismo dana radile to. Svake noći pevala bih toj ženi pesmu; reči joj još ne znam, ali melodija mi se već vrzma po glavi. Ova žena, sa kojom bih želela da se venčam, zna mnogo toga, ali pripovedaće mi samo o onim stvarima koje me ni u snu ne bi rasplakale; i svake noći, iznova i iznova, pričaće mi o nečemu što počinje sa: „Pre nego što si se rodila”. Venčaću se sa takvom ženom, i svake noći, svake bogovetne noći, biću potpuno srećna.

    *Džon Bul je u Britanskim kolonijama bio isto što i ujka Sem u Americi.
    Tuesday 6 November 2007 19:53

    Kada sam je ugledao, skejt mi je ispao iz ruke. Osetio sam odjednom da sam strašno umoran i morao sam da nateram sebe da se sagnem i podignem ga sa zemlje. Diskmen sam uključio još u svlačionici, tako da nisam čuo njen pozdrav. Ali, prema pokretu usana, rekao bih, glasio je ćao. Obično ćao. Znala je da time ne može ništa da pokvari. Odsad ona može samo da ne kvari. Neće uspeti ništa da popravi.
    Stajala je naslonjena na ogradu stepeništa i narušavala njegovu crveno-belu pravilnost.
    Lepa, naravno, da je lepa. „Zapravo veoma lepa”, citat – u različitim oblicima – svih školskih drugova. „I sise mogu da prođu”, citat – nepromenljivog oblika – njih nekoliko.
    Znao sam da će stajati tamo. Nisam ni morao da pogledam. Ipak, pogledao sam. Povremeno još moram da uradim i ono što neću, ali se trudim da se toga rešim. Polazi mi za rukom, kao i sve ostalo.
    Slušalice su mi skrivene ispod kape. Naravno, crne, Los Anđeles Lejkers. Sve vrste slušalica koje poznajem, još više ističu moje magareće uši. Možda bi plastična operacija bilo rešenje, ali me nešto sprečava da joj se podvrgnem. Mislim, da ne želim da za nju ljudi znaju. Možda, da imam gde da odem, u neki drugi grad ili šta ja znam kuda, naravno, na duže vreme, onda bih neposredno pre puta dao da mi se uradi. U novom gradu niko ne bi znao da sam uopšte imao neke magareće uši.
    Ali, to su uzaludne misli, zato što ja ne idem nikud. Ne odlazim odavde. Ovo je moj grad.
    Jedna od retkih stvari zbog kojih se radujem zimi: uši sakrivam ispod kape. A s tim u vezi je i sledeća, verovatno poslednja dobra stvar – diskmen. Mogu stalno da ga nosim na ušima, što u toku leta s kapom ne dolazi u obzir. Iako se moja godišnja doba, doduše, malo razlikuju od tekućih. Razlikujem ih prema nošenju crne lejkersice i postoje samo dva – zima i leto. Zima traje od oktobra do aprila i leto onaj ostatak.
    „Zdravo”, otpozdravio sam i isključio diskmen. Očigledno sam se zaneo i rekao to prilično glasno.
    „Ne moraš odmah da vičeš na mene.”
    Eto, tako ti i treba! Već je počelo, a da još ništa nisi ni rekao!
    Kada stojim na ravnoj površini, nerado držim skejt u ruci, zato sam ga spustio na zemlju.
    „Da li sam već nekada vikao na tebe?”
    „Možda ne bukvalno vikao, ali... Da ne pričamo, ipak, sada o tome.”
    Aha, tu smo! Opet osećaj krivice, očajanja („ponekad imam osećaj da život nema smisla, zar to nije strašno?”). Beznadežnost i sve ostale gluposti, ko će to još da sluša? That’s the question. Ali ja znam, nažalost, i answer. Me.
    Nisam znao šta bi trebalo da joj kažem, zato sam odgovorio stavljanjem leve noge na skejt i odrazom desne. Prošao sam crvenbelinu i nju. Nisam iza sebe čuo korake, tako da sam stao. Nisam morao ni da se okrećem da bih znao šta se s njom dešava. Odnosno, ne dešava. Uopšte se nije pomerila. Bez okretanja sam je pozvao:
    „Dođi! Ne želiš valjda da stojiš tamo celu noć?”
    Stajao sam na skejtu, na svom Mau. Na božanstvenom sixty/forty, svojoj ljubavi, najvećoj od svih, pravoj i jedinoj, devičanskoj i strastvenoj i i i... Zaista super! Stajao sam na svom Maocetungu, koji mi se smešio odozdo sa daske. 60/40, number one in the world, the best one, the only one. Forever yours.
    Pogledao sam prema školi. Iz prozora su virile radoznale glave i posmatrale nas. Fasada, popucala na mnogim mestima, otkrivala je crvene cigle.
    Čuo sam korake iza sebe. Konačno!
    „Ti hoćeš sada da voziš skejt?”
    „Ako će ovo ovako da se nastavi, onda hoću malo.”
    Barem se pomerila. Udario sam nogom o zadnji kraj daske i Mao mi je skočio pravo u ruku. Ovaj jednostavni pokret naprosto obožavam. To je fantastično jednostavno – pravo u ruku! Mao-ce-tungovo nasmejano lice bilo je malo blatnjavo.
    Ne znam zašto, ali morao sam da se nasmejem. Naravno, nju je to uvredilo, jadnicu. Ipak, ne bi morala da plačeš, srce moje, zar nisi odrasla, pročitala si dosad celog Hemingveja!
    Nastavila je da hoda pored mene. Nisam znao zbog čega smo išli upravo onim putem kojim smo išli, a ne nekim drugim. Pored nje nisam shvatao gotovo ništa. Ali, ćutanje je prilično dugo trajalo.
    „Onda, šta kažeš, kako smo?”
    Ovo sam je upitao. Ja! Ne bih hteo da gledam sebe u tom trenutku.
    „Tebi sa mnom nije interesantno, je l’ da?”
    Konačno nešto pametno? Da, u pravu si. Uopšte mi nije interesantno. Samo da nisi toliko lepa!
    „Ti bi voleo da si na nekom sasvim drugom mestu. S nekim sasvim drugim. Da me uopšte ne gledaš. Idem ti na živce, je l’ da?”
    Ova gomila mudrosti iz njenih usta naprosto me je iznenadila. Dakle, redom: da, da, da, i veoma, možda više nego što si spremna da prihvatiš.
    Ipak, nisam odgovorio. Hodali smo dalje. Skejt u ruci me je lagano iskušavao. Posmatrala me je njenim plavim očima i bilo mi je jasno, da želi da čuje nešto umirujuće, što će joj potvrditi da je nisam razočarao. Barem mislim da je tako, pokušao sam i ja – mada bezuspešno – da pročitam nekoliko ljubavnih romana. A ona, opet, nije bila baš toliko glupa, da ne bi znala da imam problem svaki put kad moram da joj kažem ne.
    Ali, ja nisam bio nimalo raspoložen da lažem, kad već nisam morao. Marija je u suštini zlatna devojka, no mogla je već dosad da shvati da ja nisam običan mladić, da sam negde drugde.
    „Odgovori mi, molim te! Znaš da najviše od svega cenim iskrenost!”
    Da nije rekla ovu poslednju rečenicu, možda bih sa njom izdržao onako kako sam izdržavao svaki prethodni put. Nadahnuće bih potražio u savremenoj nekomercijalnoj kinematografiji. Zapalio bih se strašću prema ezoteričnoj muzici i doživljavao je u sebi. Možda bih se uznemirio zbog pretećeg razmaha imperijalne potrošnje. Tek, smogao sam snage za jedno „hmhm”.
    Mao je tad već bio na zemlji, a ja sa suprotne strane na njemu. Dvaput sam se odrazio desnom nogom. Prošao sam između parkiranih automobila (jedan će morati da namesti desni retrovizor). Priuštio sam sebi boardslide po ogradi stepeništa (bez pridržavanja skejta rukom i zahvatanjem znatne visine prilikom doskoka!). Zaškripele su kočnice i čula se sirena koja nije prestajala da svira ni pošto sam nestao u pasažu. Uputio sam se tačno u pravcu Kamela.
    Ispred samog paba čuo sam iza sebe uzvik „Kristijanee!”. Težinu celog tela odmah sam prebacio na desnu nogu. Uz blažu ogrebotinu sam zaustavio i ponovo dokazao tvrdnje klasika da na dasci može bez problema da se koči iako nema kočnica.
    Bio je to stari drugar Leo, koga nisam video još od osnovne. Odmah sam ga pozvao na pils, da bi zatim on pozvao mene, ja opet njega, i onda smo se razišli.
    U međuvremenu sam saznao da sprema maturu i hoće da postane preduzetnik u cvećarstvu, pošto njegova baka ima ogromna polja cveća, s kojima je moguće okretati veliku lovu, u šta verujem, jer ljudi kupuju cveće i uvek će ga kupovati.
    Odjednom sam bio odlično raspoložen. Fin čovek, taj Leo. Dao bih mu malo ekstazija, samo da sam ga poneo sa sobom.
    Leo je bio kompletni idiot u osnovnoj. Njegova tetka je otišla u Kanadu i slala mu gomile poklona, koje nije znao kako da iskoristi. Zato smo poklone koristili mi, dakle Pera i ja, pošto su svi ostali bili potpuno nesposobni. Sećam se, jedan od tih poklona bio je kućni elektronski fliper, što je za ono vreme bila fantastična stvar. Nema skupljanja kovanica od pet kruna – sve besplatno i koliko hoćeš! Tačnije, koliko su hteli, bolje rečeno dozvoljavali (pošto sumnjam da su ikada hteli) Leovi roditelji. Međutim, ni ovi nisu imali u glavi baš sve na svom mestu, svi su oni bili malo udareni. Naime, fliper smo oduševljeni igrom izbacili iz upotrebe tako da više nije mogao da se popravi. Ja sam se tad prilično uplašio, ali Pera je rekao Leu da je „to već bilo tako” i na tome je ostalo. Ko zna, možda je Leovim matorcima bilo drago što uopšte dolazimo, jer niko nije hteo da se s Leom druži.
    Dosad Leu nisam poverovao, da je zaista mislio da je ”to već bilo tako”. Kada sam ga ugledao, pomislio sam da ga pitam, ali sam do kraja sasvim zaboravio.
    Sat posle toga bio sam već kod kuće. Male slušalice zamenio sam velikim i pratio MTV Koca-Kola šou. I pio. Kolu.
    Pitao sam se, da li je Marija posle mog odlaska počela da plače. Ljubav navodno boli, barem nam je tako govorila profesorka Zeman kada smo prelazili Tolstoja.



    2

    Telefon sam čuo sasvim slučajno, upravo dok sam menjao diskove u stubu. Bilo mi je jasno da je to sledeća očeva moguća koleginica s posla, sestra od tetke ili strica, dalja rođaka, poslovna partnerka, poznanica, bivša koleginica sa fakulteta, školska drugarica iz gimnazije ili osnovne škole (jedna od dotičnih čak iz zabavišta). Sve one redovno dolaze da „završe započeti službeni posao”, „posete izgubljenog brata od tetke ili strica”, „obiđu daljeg, no bliskog rođaka”, „sklope kupoprodajni ugovor”, „vide starog dobrog znanca, jednog od retkih koji se nije promenio”, ili da se „prisete zlatnog školskog doba”.
    Nisam uopšte žurio prema telefonu. Promenio sam disk i nadao se da će zvonjava samovoljno prestati. Ova se nastavljala, međutim, s iznenađujućom upornošću, tako da sam prešao u dnevnu sobu i podigao slušalicu. Iz principa se ne oglašavam prvi.
    „Halo!”
    Isuse Hriste!
    „Molim?”
    „Jesi li to si ti, Kristijane?”
    „Da, ćao Marija.”
    „Ćao, Kristijane.”
    Dakle, pozdrava bi bilo taman dosta! Uvod imaš iza sebe, sad grakni šta hoćeš!
    Dakle, čekam, čekam...
    Kao da nisi voljna da se u to upustiš. Sve nešto ćutiš! Dakle, kreni! Muk, muk, muk.
    Bože, kaži već jednom!
    „Kristijane?”
    Konačno! Ali nemoj misliti da ću ti pomoći.
    „Da, slušam te.”
    „Da li bi mogli da se vidimo danas? Imaš li malo vremena za mene? Znam, prošli put sam se ponašala kao neka histerična ženetina... Izvini zbog toga, ali znaš, ti stalno samo s tim skejtom... – ne, nisam mislio tako, gospodine Sovan, nisam zaista, razumeli smo se pogrešno – jedno pip, krčanje – razumeli smo se pogrešno, vi idete na put – i supruga putuje s vama! – i supruga, naravno, to je bez diskusije, zaista, – izvinite, što sam se uzrujao toliko, – ništa, ništa, – znate, mi smo se toliko radovali tom putovanju, kad ono, supruga je doživela već tri infarkta, znate? Toliko smo štedeli za taj put, a sada... – ne, sada je sve u redu, to je bio nesporazum, krećete u subotu...”
    „...ijane, Kristijane, Kristijane! Jesi li tu?”
    „Da, naravno, tu sam.”
    „Onda, vidimo se?”
    Suviše si lepa da bih ti rekao ne.
    „Da.”
    „U isto vreme na istom mestu. Dobro?”
    Loše, Marija. Meni. Loše se piše.
    „O.K., zdravo, Marija.”
    „Ćao, Kristijane.”
    Zaista ne znam ko ti je dozvolio da mi telefoniraš.



    3

    Posle časova smo svratili u klasičnoj trojci do Gejm kluba i tamo pošteno zakuvali. Na DECISION DAY smo Nojman i ja postigli rekord nedelje i osvojili litru žestine. Otišli smo da pijemo.
    Hejzel je odmah na ulazu srela nekoga iz gomile njenih poznanika. Za trenutak su zajedno nestali, i kada sam je ponovo ugledao, bila je skroz razvaljena. Onda smo je, pošto nije bila u stanju da uspravno sedi na stolici, spustili na zemlju i naslonili na zid, gde se već nalazilo više sličnih pasivnih likova, i ostavili je tamo.
    Bez sumnje, Nojman i ja smo imali svoj dan. Premestili smo se ka SHOOT & GO, to je bio rekord dana i ovaj put dve stoje. Rekord nedelje, nažalost, nismo uspeli da oborimo. Ponuđeni trolitarski zgoditak ostao je u lokalu.
    Kada smo prelazili na suprotni kraj prostorije ka SKY FLIGHT simulatoru, bacio sam pogled da proverim kako je Hejzel. Dobro sam uradio. U međuvremenu se razbila sasvim i ležala je savijena na zemlji. Neki moron je to iskoristio i gurao joj ruku između nogu. Hejzel nije uopšte ništa osetila.
    Nojman se našao prvi pored njega i levom kukom ga odvukao od Hejzel. Ja sam ga šutnuo zdesna. Udarac airwalkicom boli. Glavom je udario o zid i nije se pomerao.
    Nesumnjivo, u Gejmu su policajci potplaćeni, ali ostajati tamo nije imalo smisla. Tako smo uhvatili Hejzel svaki s jedne strane i vukli je napolje. Najpre je uhvatio napad smeha a onda nam je pričala:
    „Jesi li sakrio taj sprej? Sakrij ga, i to što pre! Sakrij ga! To je strahovito važno. Sklonite izvan dosega male dece. Male dece. Malih sprejeva. Eksplodiraćemo izvan dosega male dece. Taj sprej, molim te, nemoj zaboraviti, baci ga u vatru, može da eksplodira!” I tako dalje.
    Neće sama otići kući, to je bilo jasno. Dakle: moramo da idemo s njom, što znači vući se gradskim prevozom najmanje tri četvrtine sata.
    Kada je fucking autobus konačno stigao nakon petnaest minuta čekanja na stanici, Hejzel je počela da nam pravi probleme.
    „Upomoć, hoće da me ubiju! Hoće da me ubiju! Upomoć! Ubiju! Ubiju!”
    A tek smo kretali. Ništa bolje nije mi palo na pamet nego da joj rukom zapušim usta i guram je unutra. Samo što je Hejzel nezgodno cimala glavom, ujedala me za prste i vrištala dalje:
    „Upomooć, hoće da me ubiju! Ubiju, zaboga! Ubiju!”
    Promašenim egzistencijama oko nas nije trebalo više da se kaže. Odmah su osetili šansu da za trenutak ubiju životnu dosadu i kao uvek, pomognu tamo gde je to najmanje potrebno.
    „Uhvatite ih, ljudi! Samo pažljivo, sigurno su naoružani!” pomagale su plahovitim muževima nepodmirene žene, kojima su ispod čarapa virili krajevi čvorevitih vena.
    Samo to ne! Jednom želim nekome da pomognem i – !
    Odjednom se ispred mene našao otprilike dvometarski buzdovan. Da bi sve izgledalo što sličnije pravom akcionom filmu, držao je u ruci nekakvu skakutaljku od pola metra, koja je upravo poskočila.
    „Momci, pokret! Pustite je i ruke iza glave! Munjevito!”
    Pre nego što sam uspeo da odgovorim, neki skot je uhvatio Nojmana za vrat. A da se publika ne bi dosađivala, u ruci je držao revolver. Upravo ga je otkočivao i pri tome vikao pederskim glasom:
    „Ostanite mirni, ja sam policajac, držim situaciju pod kontrolom. A vi, momci, pustićete ovu devojku i krenuti sa mnom, inače ću od vaših dečjih lobanja napraviti fleke!”
    Povrh toga, Hejzelino vrištanje i krv koja teče potocima iz mojih prstiju.
    Ljudi su načisto sluđeni televizijom. Zar bismo, zaista, mogli da otmemo nekoga u autobusu gradskog saobraćaja, a da mu ni usta nismo ničim zapušili? Do đavola! To me je stvarno naljutilo!
    „Dakle, momenat, gospodo, šta mislite o tome da smanjimo tempo?”
    Okrenuo sam se prema dvometarskom skakutaču.
    „Ti ćeš skloniti tu igračku, i to brzo. Ako ne, zbog nedozvoljenog držanja oružja ćeš završiti u ćorki i više nikada nećeš dobiti drugi posao, osim na građevini, skote!”
    „A ti”, okrenuo sam se prema njegovom bratski nastrojenom pomagaču, „slučajno, čak i da zaista jesi policajac, što tvoja glupost nedvosmisleno pokazuje, sigurno nisi na dužnosti u teksas jakni sa poslednje rasprodaje i zbog toga...”
    U tom trenutku dobio sam kolenom među noge. Savilo me je i prilikom pada inkasirao sam o dršku pištolja udarac u slepoočnicu.
    Došao sam k svesti tek blizu bolnice. Hejzel nije bila s nama i nije mi zbog toga bilo ni najmanje žao. Nojman me je pošteno vukao i bilo je očigledno da zapinje iz poslednje snage. Imali smo tu sreću, izgleda, da naiđemo na dvojicu udruženih sadista.
    Konačno portirnica.
    „Hodnikom levo, druga vrata desno.”
    Ne shvatam kako, tek fantastični Nojman me je tamo nekako dovukao.
    Gorelo mi je u glavi. Bilo je dovoljno da pomerim usne i da od bolova padnem u nesvest.
    „Sedite ovde, mladiću. Odmah ću vam se posvetiti.”
    „Pa, to bi zaista mogla, izgledaš sasvim k’o svet.”
    Iznad njene glave stajao je natpis Odeljenje intenzivne nege.
    Nojman mi je pružio poslednju čistu papirnu maramicu. Za minut sam je zakrvavio. Odnekud je doneo toaletni papir. Za trenutak bilo je mirno.
    „Ćao, ja moram da krenem”, čuo sam ga kako govori iz daljine. Kada sam se osvestio, Nojman je bio otišao. Nisam mu ni thanx rekao.
    Dve dugačke drvene klupe. Nasuprot vrata obložena sunđerom i belom tkaninom, pri krajevima pričvršćenom srebrnim nitnama. Beloplava sterilnost.
    „Žiga me kraj srca, sestro! Sestro! Žiga me kraj srca i seva sve do ruke. Ne mogu da dišem! Sestro! Ne mogu da dišem, molim vas!” vikao je dedica pored mene.
    „Sestro, nemojte me ostavljati ovde! Ne želim još da umrem, molim vas!”
    Ispred očiju su mi treperili mladi i čvrsti listovi u belim sintetičkim čarapama. I klompe. Naravno, nije moglo da bude ništa drugo osim klompi.
    „Momenat, morate da sačekate, imamo pacijenta. Morate samo još momenat da se strpite.”
    „Momenat, dakako! Ja ovde čekam već sat i po i niko se o mene nije ni očešao!” vikala je neka sredovečna iskopina. Na osnovu toga što sam video poluzamagljenim očima, izgledala je sasvim dobro. Samo što je sve vreme maramicom zaklanjala levo oko.
    48
    Za sat vremena niko nije ušao unutra. Ustao sam i otišao. Izgleda da ništa nije slomljeno, a prebijena usta će valjda da zacele od sebe.
    Srećom da je odmah iza ugla bolnice pristojan pab. Škripući, zavijajući i raspevani automati sa igricama. Linoleum na podu ispolivan pivom. Plastični stolnjaci na stolovima od veštačkog materijala. I nabacani tako da nisam pronašao slobodnu stolicu.
    Nisam se video u ogledalu, ali sasvim sigurno nisam bio neki lepotan, pošto su me sve face prilično odmeravale. Baš me je bolelo dupe zbog toga dok sam pored šanka sipao u sebe dupli Džim Bim.
    Kod sledeće ture sam već mogao da pokrećem usta, a posle još jednog bio sam kao novi. Platio sam i tako osnažen oteturao napolje.
    Zadnju kintu dao sam za taksi i u pola dva ujutru bio kod kuće. Plavetnilo u prozorima zgrada bilo se već izgubilo. Televizori su bili isključeni i ljudi su mirno spavali, srećni zbog toga što je kriminalistička policija konačno uhvatila bestijalnog ubicu male dece koji je poslednjih nekoliko nedelja nalazio utočište u našem gradu.



    4

    „Silazite sada?”
    Nervozni glas novopečene penzionerke.
    „Ne.”
    Glas studenta.
    Šuškanje plastičnih kesa. Trenje bunde o kaput, krznenog prsluka o bundu, kaputa o metalnu šipku. Kočenje tramvaja, glasnije šuškanje plastičnih kesa. Sudar tela sa podom presvučenim gumom, mokrim od vlažnih đonova.
    „Kako to kočite? Jeste li vi normalni?”
    Nežni tonovi glasne muzike koji dopiru iz kabine vozača. Sladak srednji talas.
    „Ovo je nemoguće! Da ovako voze! A nedavno je poskupela karta! Ovo već prevazilazi svaku meru, zar nije tako, ljudi!?”
    Odgovorili su joj pogledi usmereni na sve druge strane, samo ne na njenu. Na novine Pravda. Na knjigu Horoskop za godinu dana. Na grudi jedne, recimo, sedamnaestogodišnjakinje, skrivene ispod zelenog kaputa. Na kompleks izgorele fabrike. Na pukotine nekada crne gume, koja isunjava prostor oko stakla na vratima.
    „Umukni i silazi!” neko nazad izrazio je raspoloženje prisutnih.
    „Inače nećeš stići”, dodao je Pravdobrižnik.
    Zaista nije stigla. Da bi vozač mogao da otvori vrata, moralo bi nas troje, koji smo stajali na stepenicama, da se pomeri. A nama to nekako spontano nije padalo na pamet. Bez upozorenja su nam se pridružila i okapućena leđa iza nas. I, neka onda neko kaže da ljudi jedni drugima ne drže stranu!
    Na sledećoj stanici smo dozvolili da se otvore vrata – silazilo je više ljudi. Novopečena penzionerka se progurala, takođe, napolje i krenula odmah nazad pored šina prema prethodnoj stanici. Ne bi joj se isplatilo da čeka tramvaj iz suprotnog smera.
    Sišlo je dovoljno putnika da bih mogao da se pomerim sa stepenica i pokrećem ruke. Odmah sam uključio diskmen. Prijatan hiphop Zulu Nation nadirao mi je u uši i više ga nisam puštao napolje. U jednoj ruci (ko drugi?) nasmejani Mao, u drugoj hladna siva šipka. Rukavice zaboravljene kod kuće. Uši zajedno sa slušalicama skrivene ispod Lejkers kape.

    Nakon vikenda su se pojavili, kao i uvek, novi bilbordi – jedina razonoda na putu do škole ponedeljkom. Kompjuter Xan je hladno upotrebio Sezanovu sliku da bi očito prikazao grafičke kvalitete računara. Vodu, okruženu šumama betona, pod parolom Gradimo zajedno sa prirodom, nudilo nam je Vodoprivredno društvo. Živa Barbi u ružičastom bikiniju na bazenu s američkim osmehom priznaje da od kada koristi tampone YOU može da pliva svaki dan. Svim uljima sveta namazani bodi-bilder natpisima na bicepsima uverava dalje da voćni sokovi Sun Hit, uprkos upozorenjima lekarske komore, nisu hemijski konzervisani i da je njihova trajnost čak do sedam i po godina.
    Navikao sam već na ovakav brainwashing. Kao što ni pojam veštački izazvana potrošnja nije nikakva novina za mene. Uprkos tome, kod jednog plakata me je preseklo.
    Ugledao sam Marijino lice i pored njega tri plastična pakovanja ARS: duschbad sport, duschbad for men i body milk. Pored toga, malo vrata i delić ramena, na dva mesta prekinuti plavožutim trakama kupaćeg kostima. More, kokosove palme i veliki natpis: SNAŽAN OSEĆAJ ČISTOTE.



    5

    Čim sam iza sebe zalupio dosadu materijalizovanu ogromnim smeđim vratima i neodgovarajuće malom betonskom kockom sa nazivom Gimnazija, obratile su mi se tri debele žene:
    „Da li biste bili voljni da odgovorite na naša pitanja uz pretpostavku da će biti objavljeni vaša fotografija i puno ime?”
    Gurale su mi ispred očiju legitimacije, posetnice, dlakave prste, a u međuvremenu su uspele da me već dvaput zaslepe bleskom fotoaparata.
    „Mislim da bih. O čemu je reč?”
    „Mi smo iz dnevnog lista Svet danas”, počela je da govori mi najdeblja od njih. Primetio sam da sve tri nose naočare, a ova je imala najdeblja stakla. „Pravimo sa mladima anketu o drogama. Vaše ime?”
    „Kristijan H.”
    Pošto sam stajao upravo tamo gde sam stajao, nakon sledećeg pitanja morao sam da priznam da sam srednjoškolac.
    „Dobro, to smo završili. Da li ste već probali droge?”
    Dakle, ko čita Svet danas: otac ne, on je više naklonjen Sportu. Tetka, ne čita ni ona. Deda je potpuno izvan ove priče. Do đavola, šta je s Marijinim roditeljima? A Marija? U Svetu, svakog vikenda u rubrici mladih prozaista izlaze – da čovek pobaci od toga – razne meditativne i poetske priče i sličan shit. Jednom sam uhvatio Mariju s tim, verovatno to redovno čita i sasvim je moguće da je i sama nešto poslala. A nije isključeno da nije izašlo, pošto su tamo svi slični grafomani.
    Direktorka, to bi trebalo da je u redu. Razredna – verovatno da. Profesorka Zeman Svet čita, ali nju držim u šaci. Baš fino. A i da nije tako, ko mi šta može? Odeća i automobili su lepši od ljudi – pa šta?
    „Da, probao sam meke.”
    Pogledale su me kao da sam njihov zubar. Zbunilo me je što nisu izvadile diktafon. Jedna od njih je uzela olovku u ruke i počela da zapisuje u beležnicu. Možda bi se isplatilo otići do berze i razglasiti da je Svet danas pred bankrotstvom.
    „Prema tebi, Kristijane, koje su to meke droge?”
    Ne znam od kada sam za tebe Kristijan, no dobro, sa zadovoljstvom ću ti odgovoriti.
    „Pa, to je sasvim jasno: grass, hash, tripovi... da li je potrebno da nabrajam imena? Ima toga dosta.”
    Primetio sam da ništa ne zapisuje. Nije shvatila.
    Sorry, dakle, idemo još jednom: marihuana, hašiš, LSD, to su neke od mekih droga. Ne stvaraju zavisnost, to je izuzetno važno. Inače, sasvim je moguće da upravo sada nastaju nove, to je neprestano u pokretu.”
    Njena olovka nije stizala da zapisuje.
    „Baš kao što kažeš, neprestano u pokretu! U pokretu, pravac – uništenje!”
    Počeo sam da se smejem i nije me prekinulo ni treće sevanje blica, iza koga je momentalno usledilo četvrto.
    „Tebi je smešno to što govorim? Kako ti vidiš situaciju sa drogama kod nas danas?”
    Objasnio sam joj kakav je zapravo stav establišmenta prema drogama. Državi narkomanija odgovara, upravo je podržava, isto kao što podržava i prodaju cigareta. Onda nešto o legalizaciji, prevenciji od stvaranja zavisnosti i još nekoliko drugih stvari. Pričao sam prilično brzo. Ne znam zbog čega me nije zaustavila, iako mi se činilo da nije stizala da zapisuje. Moguće da je stenografisala. Ne znam.
    „Dobro, zabeležila sam. Da li bi i danas uzimao drogu? Ne stidiš se zbog toga, šta si radio?”
    „Momenat, molim. Ja ne uzimam drogu, ja se njome samo povremeno poslužim. I ne razumem, zašto bi trebalo da se stidim zbog toga? Ja se ne stidim apsolutno ni zbog čega.”
    Pogledao sam u njen notes i nešto mi se nije poklapalo. Govorio sam prilično dugo, a ona je ispisala samo jednu stranu! Najpre sam hteo da je pitam da li mogu da dođem u redakciju i pogledam svoje reči na papiru, ali na kraju sam to smetnuo s uma.
    „Još nešto?”
    „Mislim da ne.”
    Rekao sam dve reči, a u beležnicu su dodata tri nova reda. Bilo mi je već svejedno.
    „To je sve, Kristijane. Zahvaljujemo ti.”
    „Nema na čemu, prijatno.”
    Samo nekoliko sekundi posle toga izveo sam ollie kickflip iliti trik, pri čemu sam u deliću sekunde ugledao Maocetungovo lice. U ušima su mi, monotono se ponavljajući, odzvanjale reči najnovijeg haus hita: „I’m openin’ the door to the information war.”



    6

    Prijatna poslepodneva, koja sam provodio sâm u stanu, nepovratno su nestala. Telefon je počeo da zvoni svakog momenta. Najgore je što zvoni zbog mene. Trebalo bi da kupim plejer sa nosačem od 6 CD-ova, da ne moram da svaki čas menjam diskove. Najradije se na telefon ne bih ni javljao, ali ako bude slučajno zvao neko iz očeve firme i...
    „Halo!”
    „Molim?”
    „Ćao, Kristijane, Marija ovde.”
    Nisam oklevao ni sekundu.
    „Dobar dan, ovde Josip H. Kristijan nije kod kuće, treba li nešto da mu prenesem?”
    Zato sam njeno oklevanje merio. Četiri i po sekunde.
    „Oo, izvinite, ja sam vas pobrkala sa Kristijanom! Imate tako... tako iste glasove. Izvinite, molim vas.”
    „Ali ništa strašno se nije desilo! Svako drugi pobrka naše glasove. Zaista nećete da prenesem nešto?”
    „Ne, ne, hvala vam. Ja, ja ću nazvati drugi put. Do viđenja.”
    „Do viđenja.”
    Spuštao sam slušalicu doživljavajući vrhunac zadovoljstva, ali pre nego što sam je spustio sasvim, začulo se iz nje:
    „I izvinite, molim, što sam vas uznemiravala, do viđenja.”
    Da bih zaštitio svoj nervni sistem od sledećeg dotoka izvinjenja i moljenja, munjevito sam zalupio slušalicu.


    nastaviće se...

    (Sa slovačkog prevela Kristina Kovač)

    Tuesday 6 November 2007 19:44

    „Orange and green, orange and green
    My father he was orange
    And my mother she was green”

    Kad sam se rodila
    nije se pucalo iz moje kuće,
    nije se rodio ratnik.
    Moj o-otac na glavi ima keče
    moja m-majka na grudima ima krst.
    Kad sam se rodila
    u kuću su došli derviš i kaluđer,
    dugo su ispijali kafu i pušili
    neki o-očev ljuti duvan.
    A o-otac je skrivao oči od m-majke
    i pred ljudima bio ravnodušan
    i pred ljudima malo ljutit
    što se nije rodio vojnik.
    Mog o-oca stari nisu cenili
    jer mu je m-majka pravoslavna sirotinja,
    nisu ga cenili ni kad je uveo vodu u kuću.
    Ni m-majku stari ne vole
    jer je okotila polumesec.
    Kad sam se rodila,
    stari su rekli da sam bednica.
    M-majka me vodila u crkvu ponekad,
    o-otac se nije ljutio,
    samo je molio da ne ide glavnom ulicom.
    O-ocu je bilo drago da postim kad i on,
    i kad niko ne vidi vodio me u špajz da jedemo suvog mesa.
    Derviš i kaluđer pušili su ljuti duvan
    što ga je o-otac na m-magarcu doneo iz Makedonije,
    kad su ga tukli stražari na granici
    i kad su nam streljali m-magarca.
    M-majka kaže da je bila puna kuća ljutog dima, kad sam se rodila.
    Nije trebalo da ubiju m-magarca,
    ljuti dim je svuda zašao.
    M-majku sam videla mrtvu na vratima spaljene tekije,
    tražila je mog o-oca što se tamo skrivao
    da mu kaže da se sakrije
    da gladni kojoti dolaze sa hladnjačama.
    O-otac se unutra ugušio od ljutog dima, od onog duvana.
    Derviša i monaha više nisam videla,
    ali sanjam kako puše ljuti duvan
    u nekoj kući gde se rodilo bedno žensko dete.
    Moj o-otac na glavi ima keče
    moja m-majka na grudima ima krst.
    Ne znam gde leže pokopani, razdvojeni.
    Znam da je m-magarac streljan i kako je to bilo
    jer u školskim knjigama ima o streljanju. O o-ocu i m-majci nema.
    Živela sam pod šatorom,
    kad je došao starac iz kuće pored prevrnutog autobusa i rekao:
    Ti si bednica, ali ne moraš da umreš od gladi
    – oženiće te moj unuk, on voli mršavice.
    Unuk je bio baš mlad
    i mogla sam ga previti preko kolena,
    da mi nije bio m-muž.
    Za pojasom je imao nož
    i na grudima je imao sliku noža.
    Iz njegove kuće se pucalo kad se rodio.
    Otišla sam u tu kuću pored prevrnutog autobusa
    i ponela svoje ćebe iz vigvama.
    M-muž-Nož retko je bio kod kuće,
    živela sam sa starcem i ćebetom i praznim zidom.
    Kad je došla ta glasna grupa starac je mumlao
    o bedi i o podizanju repa i izašao je napolje,
    a oni nisu pušili ljuti duvan nego slatki dim
    a oni su me zatvorili u sobu i dolazili
    a ja sam bila sama sa praznim zidom
    a htela sam biti sa o-ocem i m-majkom,
    ali nisam mogla da im se u mislima pridružim
    kad ne znam gde su, gde mogu da budu oni zajedno.
    Kasnije došao je gospodin doktor,
    rekao starcu da izađe i da niko ne ulazi
    očistio me i govorio mi:
    Mlada, zaustavi plač i progutaj taj ponos,
    nećeš umreti, nije to otrov.
    Moj o-otac na glavi ima keče
    moja m-majka na grudima ima krst,
    m-magarac je streljan.
    Doktor i starac sede pred kućom,
    ispijaju kafe i puše ljuti duvan.
    Mačka se nervozno uvija
    na izgorelom limu prevrnutog autobusa.
    M-muž sa nožem pred ljudima smeje se
    još jednom običnom danu obične bednice.
    Kad sam se rodila
    nije se pucalo iz moje kuće,
    nije se rodio ratnik. M-majka je tiho pevala.
    Osmeh r-ratnika je osmeh k-kurve.

     

    Tuesday 6 November 2007 19:44


    Grad više nije opkoljen. Varvarska plemena
    pišu molbe za stalni boravak,
    televizijsku pretplatu i kredit u supermarketima.

    Grad zna da je već prekasno de se preda bilo kome,
    da dozvoli da bude uzet u ropstvo. Samo zbog moći navike
    svako jutro podiže belu zastavu tela na jarbol kičme.

    Grad je postao reka, na kojoj je trebalo da leži. Umesto mostova,
    bulevara, betonskog keja, raste mu riblja krljušt
    internet kafea i smeđe od mulja školjke noćnih klubova.

    Grad noću plamti. Hladnom vatrom uličnih sijalica, neona
    i izloga. Grad može da ugreje dlanove
    tek pored vatre koju pale beskućnici.

    Grad dobija pasoš. Baca kamen u Veliki
    Kanjon, gnjura u okeanu, u sunčanom Riju tera od sebe
    prosjake. Grad već zna kako to izgleda biti svet.

    Grad leži uspavan na hirurškom stolu,
    čekajući na operaciju uklanjanja bora. Što je
    grad stariji, to više želi da zaboravi.

    Grad više nije opkoljen. Svakoga dana jednim rezom
    plavog sečiva biva širom otvoren. U utrobi koja
    isparava, varvarska plemena umivaju lice i ruke.
    Sunday 4 November 2007 19:58
    I evo ljubavi moja, sumrak je, noć se hvata...
    Sam sam u maloj krčmi uz čašu jakoga pića.
    Ja više nikoga nemam, ni majku ni oca ni brata...
    Ćutim, a ćutanje mi proždire grudi i misli mozak mi kljuju:
    ja više nikoga nemam...
    A svuda prolaze ljudi sa zlobnim podsmehom na licu
    i prezrivo u mene pilje, ti mali, bedni, ljudi...
    O, koliko li zlobe samo skrivaju njihove oči,
    ti pogledi što me bodu, njihove maske lica
    k'o crne senke noći, pilje u mene dugo,
    beskrajno dugo... i odu.
    I opet ostajem sam, a misli nekuda lebde...
    Davno sam, davno jednom, izgubio samoga sebe.
    Dok pogled mi sneno bludi kroz plavi dim cigarete,
    ja vidim Maj u cveću, malenu klupu i tebe.
    I vidim siluetu uvek voljenog bića...
    ta stara dobra prošlost što nikada doći neće...
    A sada su moje oči crvene od jakoga pića
    i moje čelo je mračno od neispavanih noći.
    Da, tiho prolaze dani kao dug lanac bez kraja
    i vreme ledenom rukom sećanja zauvek briše,
    i rastali smo se tiho se na kraju sunčanog maja,
    a dani dođu ...  i odu... jer tebe nema više.
    Sad više nema sunca i nema rumenih ruža
    i nebo nije plavo kao što je bilo tada.
    Sumrak jeseni kasne blede mi ruke pruža
    i veče prepuno slutnji u dušu moju pada.
    U mome srcu sada potmulo ćutanje zvoni...
    Ja patim svoju samoću...
    Kelner! Još jednu čašu, molim!

    Wednesday 15 November 2006 19:52
    Ovu predivnu pesmu dobio sam na poklon preko maila od, meni, nepoznate osobe. Uz molbu da je objavim u svom blogu. Ne znam da li mi je poslala autorka ili neko drugi, u svakom slučaju beskrajno se zahvaljujem. Uz izvinjenje što je tek sada objavljujem, s obzirom da sam je dobio pre četiri dana.


    Nedelja oko podne.
    Miris rečne smole, kuvanog kukuruza, pečenog kestenja i vanil šećera.
    Biti kod kuće pre mraka.
    Crveneti od stida a ne od besa.
    Ne stajati na tuđu senku i muku.
    Voziti bicikl.
    Kupovati cveće.
    Ulagati više u ćerke nego u sinove.
    Ponositi se svojima kada postanu slavni.
    Dotle ih više kuditi nego hvaliti.
    Ne gubiti iz vida da su Beograd, Budimpešta i Beč malo zabačeni.
    Obožavati akvamarin, boju panonskog pra-mora.
    Praviti se kao da Venecija nema golubove.
    Pamtiti da su najveće poplave bile 1770. i 1965., a najbolje berbe 1900. i 1969. godine.
    Kladiti se da je osamdeset metara prava mera nadmorske visine za pogled na svet, a dve stotine metara najpogodnija daljina između obala.
    Sanjati mostove.
    Pričati o vremenu.
    Ići u bioskop.
    Šetati se.
    Očenaš govoriti u sebi, bez obzira na jezik molitve.
    Biti bezobrazan samo kad to pristojnost nalaže.
    Ne zaboraviti nikad ono što se nekom dalo, ali ni ne iskati nazad.
    Podeliti hladovinu sa drugima.
    Posle dobrog gutljaja obrisati se rukavom, kao što to rade dole, na
    jugu.
    Ne dolaziti nenajavljen u tuđu kuću, kao što se to ne radi ni gore, na severu.
    Imati instinkt za ponavljanje istorije.
    Ljubiti u ruke, a ne u obraz.
    Bol u grudima držati za zubima.
    Biti spor iz otmenosti.
    I blago uobražen.
    Zbog tradicije depresiju negovati, melanholiju prenositi u nasleđe.
    Ne smejati se grohotom, vec pogledom.
    Otezati sa vokalima.
    Odugovlačiti sa odlukama, ali ih se pridržavati.
    Držati ruke češće na leđima, nego u džepu.
    Ne znati za kletvu, zavičajni kompleks i neželjene goste.
    P.S. Novosadizam nije zarazan i ne prenosi se kontaktom.

    Autorka: Zagorka Radović
    Wednesday 8 November 2006 19:45

    Ako ti jave: umro sam
    a bio sam ti drag,
    možda će i u tebi
    odjednom nešto posiveti.

    Na trepavicama magla.
    Na usni pepeljast trag.
    Da li si ikad razmišljao
    o tome šta znači živeti?

    Ko sneg u toplom dlanu
    u tebi detinjstvo kopni.
    Brige...
    Zar ima briga?
    Tuge...
    Zar ima tuga?

    Po merdevinama mašte
    u mladost hrabro se popni.
    Tamo te čeka ona
    lepa, al lukava duga.

    I živi!
    Sasvim živi!
    Ne grickaj kao miš dane.
    Široko žvaći vazduh.
    Prestiži vetar i ptice.

    Jer svaka večnost je kratka.

    Odjednom nasmejani
    u ogledalu nekom
    dobiju zborano lice.

    Odjednom: na ponekom uglu
    vreba poneka suza.

    Nevolje na prstima stignu.
    Godine postanu sivlje.

    Odjednom svet, dok hodaš
    sve više ti je uzan
    i osmeh sve tiši
    i tiši
    i nekako iskrivljen.

    Zato živi, al' sasvim!

    I ja sam živeo tako.
    Za pola veka samo
    stoleća sam obišao.

    Priznajem: pomalo luckast.
    Ponekad naopak.
    Al nikad nisam stajao.
    Večno sam išao.
    Išao...

    Ispredi iz svoje aorte
    pozlaćen konac trajanja
    i zašij naprsla mesta
    iz kojih drhte čuđenja.

    I nikad ne zamišljaj život
    kao uplašen oproštaj,
    već kao stalni doček
    i stalni početak buđenja.
     

    2.

    A onda, već jednom ozbiljno
    razmisli šta znači i umreti
    i gde to nestaje čovek.

    Šta ga to zauvek ište.

    Nemoj ići na groblja.
    Ništa nećeš razumeti.
    Groblja su najcrnji vašar
    i tužno pozorište.

    Igrajući se nemira
    i svojih bezobličja,
    zar nemaš ponekad potrebu
    da malo krišom zađeš
    u nove slojeve razuma?
    U susedne budućnosti?

    Objasniću ti to nekada
    ako me tamo nađeš.

    Znaš šta ću ti učiniti:
    pokvariću ti igračku
    koja se zove bol,
    ako se budes odvažio.

    Ne lažem te.
    Ja izmišljam
    ono što mora postojati,
    samo ga nisi jos otkrio,
    jer ga nisi ni tražio.

    Upamti: stvarnost je stvarnija
    ako joj dodaš nestvarnog.

    Prepoznaćeš me po ćutanju.
    Večni ne razgovaraju.

    Da bi nadmudrio mudrost,
    odneguj veštinu slušanja.

    Veliki odgovori
    sami sebe otvaraju.

    Posle bezbroj rođenja
    i nekih sitničavih smrti,
    kad jednom budeš shvatio
    da sve to što si disao

    ne znači jedan život,

    stvarno naiđi do mene
    da te dotaknem svetlošću
    i pretvorim u misao.

    I najdalja budućnost
    ima svoju budućnost,
    koja u sebi čuje
    svoje budućnosti glas.

    I nema praznih svetova.

    To, čega nismo svesni,
    nije nepostojanje,
    već postojanje bez nas.
     

    3.

    Ako ti jave: umro sam,
    evo šta će to biti.

    Hiljade šarenih riba
    lepršaće mi kroz oko.
    I zemlja će me skriti.
    I korov će me skriti.

    A ja ću za to vreme
    leteti negde visoko.
    Upamti: nema granica,
    već samo trenutnih granica.

    Jedriću nad tobom u svitanja
    niz vetar klizav ko svila.
    Razgrtaću ti obzorja,
    obrise doba u povoju
    i prizore budućnosti
    lepotom nevidljivih krila.

    I kao nečujno klatno
    zaljuljano u beskraju,
    visiću sam o sebi
    kao o zlatnom remenu.

    Prostor je brzina uma
    što sama sebe odmotava.
    Lebdeću u mestu, a stizaću
    i nestajaću u vremenu.

    Odmoriću se od sporednog
    kao galaktička jata,
    koja su srasla pulsiranjem
    što im u nedrima traje.

    Odmoriću se od sporednog
    kao ogromne šume,
    koje su srasle granama
    u guste zagrljaje.

    Odmoriću se od sporednog
    kao ogromne ptice,
    koje su srasle krilima
    i celo nebo oplele.

    Odmoriću se od sporednog
    kao ogromne ljubavi,
    koje su srasle usnama
    još dok se nisu ni srele.

    Zar misliš da moja ruka,
    koleno,
    ili glava,
    mogu da postanu glina,
    koren breze
    i trava?

    Da neka malecka tajna,
    il neki treperav strah
    mogu da postanu sutra
    tišina,
    tama
    i prah?

    Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
    Sav sam od svetlosti stvoren.

    Ništa se u meni neće
    ugasiti ni skratiti.

    Samo ću,
    obično tako,
    jedne slučajne zore
    svom nekom dalekom suncu
    zlatnih se očiju vratiti.

    Kažnjavan za sve što pomislim,
    a kamoli što počinim,
    osumnjičen sam za nežnost
    i proglašen sam krivim
    što ljubav ne gasim mržnjama,
    već novom, većom ljubavlju
    i život ne gasim smrtima,
    već nečim drukčije živim.

    Poslednji rubovi beskraja
    tek su početak beskrajnijeg.

    Ko traje dalje od trajnijeg
    ne zna za kratka znanja.

    Nikad se nemoj mučiti
    pitanjem: kako preživeti,
    nego: kako ne umreti
    posle svih umiranja.
     

    4.

    Ako ti jave: umro sam,
    ne brini. U svakom stoleću
    neko me slučajno pobrka
    sa umornima i starima.

    Nigde toliko ljudi
    kao u jednom čoveku.

    Nigde toliko drukčijeg
    kao u istim stvarima.

    Pročeprkaš li prostore,
    iskopaćeš me iz vetra.
    Ima me u vodi.
    U kamenju.
    U svakom sutonu i zori.

    Biti ljudski višestruk,
    ne znači biti raščovečen.

    Ja jesam deljiv sa svačim,
    ali ne i razoriv.

    A sva ta čudesna stanja
    i obnavljanja mene
    i nisu drugo do vrtlog
    jednolik,
    uporan,
    dug.

    Znaš šta su proročanstava?
    Kalupi ranijih zbivanja
    i zadihanost istog
    što vija sebe ukrug.

    Pa što bismo se opraštali?
    Čega da nam je žao?
    Ako ti jave: umro sam,
    ti znaš - ja to ne umem.

    Ljubav je jedini vazduh
    koji sam udisao.
    I osmeh jedini jezik
    koji na svetu razumem.

    Na ovu zemlju sam svratio
    da ti namignem malo.
    Da za mnom ostane nešto
    kao lepršav trag.

    Nemoj da budeš tužan.

    Toliko mi je stalo
    da ostanem u tebi
    budalast,
    čudno drag.

    Noću kad gledaš u nebo,
    i ti namigni meni.

    To neka bude tajna.

    Uprkos danima sivim,
    kad vidiš neku kometu
    da vidik zarumeni,
    upamti: to ja još uvek
    šašav letim i živim.

    Sunday 5 November 2006 19:47
    U subotu mu je pozlilo, počeo je da povraća krv. Hitno je prebačen u bolnicu. U nedelju sam se spremao da ga posetim. Tada je zazvonio telefon: "Samo da ti javim. Sad su me zvali iz bolnice. Tata je..."

    Bio je Električar. Da, sa velikim E. Zaljubljen u električnu struju, a valjda i ona u njega. Nikada mu nije naudila. Retko bi kada koristio "glimericu" da proveri da li je neka žica pod naponom. Obično bi kratko pipnuo žicu, pa ako "drma", onda je faza, a ako ne, onda je nula ili uzemljenje. Kada bi ostao bez šibica i upaljača, gurnuo bi dva parčeta žice u najbližu utičnicu, ovlažio vrh cigarete, žice prislonio na vrh tako da počnu da skaču varnice. On bi s druge strane ustima povlačio i tako bi zapalio cigaretu. Umeo je jednom rukom da drži žicu pod naponom, a drugom lagano da prelazi preko moje ruke. Tada bih osetio kako kroz moju ruku prolaze trnci (ne znam kako bih to drugačije nazvao). Ako bi ga nekada struja drmnula malo jače, govorio je da je to dobro za reumu.

    Obožavao je Nikolu Teslu. Bio je njegov fan, kako bi se to danas reklo. Imao je znanje iz teorije elektro tehnike na nivou inžinjera, a verovatno i više. Nikada nije koristio formule za izračunavanja iz udžbenika, uveke je imao neke svoje formule. Njegov mlađi sin išao je, naravno, u ETŠ. Imao je sve petice osim jedne četvorke iz usko stručnog predmeta. Ćale je otišao da nekako nagovori profesorku ne bi li mu to popravila, e da mu ne bi kvarila opšti uspeh. I tako su njih dvoje sedeli i razgovarali, pa se razgovor lagano preneo na teoriju elektro tehnike, pa je ćale uzeo kredu, izašao na tablu i počeo da piše i objašnjava neke svoje skraćene postupke za izračunavanje nekih veoma komplikovanih formula. A profesorka je nemo stajala i razrogačenih očiju blenula u tablu. Sutra dan je rekla njegovom sinu: "Zar te nije sramota da pored onakvog oca ne znaš za peticu moj predmet?"

    Imao je neke svoje, malo neobične, poglede na život i smrt. Bio je uveren da je ovaj život samo jedan od razreda neke škole koju svi pohađamo. Kada umremo, mi u stvari prelazimo u neki sledeći, viši, razred, sa manjim i li većim uspehom iz prethodnog. Ponavljači se, naravno, vraćaju. Možda je to ono što zovu reinkarnacija, ne znam.

    On je u Nedelju, 5. Novembra 2006. god., napustio ovaj razred. Siguran sam da je bio đak generacije. Ne sumnjam da će i u sledećem, višem razredu, biti među najboljima.

    TATA, DRŽIM TI FIGE!


     
    Thursday 2 November 2006 19:00

    Nalazim se na strelištu. Tu je masa raznih meta. Neke sa mehanizmom. Kada pogodiš, mehanizam počne da radi. Cela slika počinje da se kreće uz kloparanje i muziku. Bilo je raznih meta – sve sam ih pogodio.

    Onda izlazi sama Devojka U Belom; to je živa meta; drži u ruci jabuku na kojoj zlatnim slovima piše: ŽIVOT.

    Gađam ali ništa.

    Devojka U Belom mi kaže:  "Imao si dosta sreće; dosta si toga pogodio. Od tolikih meta samo si Život promašio".

    Friday 27 October 2006 19:18

    Kada ste me okrznuli dojkom, sećam se, bila je topla i mirisala je po brzini.

    Odjednom dragoceni, ležali smo u travi, vrele žrtve sudara. Ta dojka, sa koje je namere tu na domak usne pala? Šta li to ljubav namerava s nama, pitam se u dubokoj travi.

    Vi novi, a već uveliko dragi. Stalno promiču brzi spratovi nebesa. Vi sve ređi i skuplji, ja tek na početku bludnje; u detinjstvu želje; na samom početku beskrajne lestvice uzdaha.

    Ležimo na mestu pada neiscrpni. Vatrom nerazdvojno venčani. Zaboravljeni bez oznake i napomene u vremenu i prostoru, reklo bi se bez kraja.

    Friday 27 October 2006 19:09

    Tišina ćuti i samo zrikavci zriču...

    Čuj,

    samoća je žaoka otrovom puna

    što se kao ništavilo ceri

    i plazi na radosti.

     

    Daleko se u povoju od krvi rađa dan,

    a noć se u ropcu gasi.

    Čuj,

    samoća iščaši čoveka iz zglobova,

    zasadi ispred njega drvored misli

    i zapali baklju slutnje.

     

    Jutro miluje moje produženo veče.

    Čuj,

    samoća zatvara prozore na duši,

    kalemi grimase na licu

    i seje žmarke nepoverenja...Dođi!

    Friday 27 October 2006 19:03

    Jutros rano gde strn šumi, lupka,

    gde se beli trska u guguti,

    sedmoro je oštenila kučka,

    sedmoro je oštenila žuti'.

     

    Do u sumrak grlila ih nežno

    i lizala niz dlaku što rudi,

    i slivao se mlak sok neizbežno

    iz tih toplih materinskih grudi.

     

    A uveče, kad živina juri

    da zauzme motke, il' prut jak,

    izašao je tad domaćin tmuri

    i svu štenad potrp'o u džak

     

    A ona je za tragom trčala,

    stizala ga, kao kad uhode...

    I dugo je, dugo je drhtala

    nezamrzla površina vode.

     

    Pri povratku, vukuć' se po tmini

    i ližući znoj s bedara lenih,

    mesec joj se nad izbom učini,

    kao jedno od kučića njenih.

     

    Zurila je u svod plavi, glatki,

    zavijala bolno za svojima,

    a mesec se kotrljao tanki

    i sakrio se za hum u poljima.

     

    Nemo, k'o od milosti il' sreće,

    kad joj bace kamičak niz breg,

    pale su i njene oči pseće

    kao zlatni sjaj zvezda u sneg.

    Thursday 26 October 2006 19:53

    Ako možeš da sačuvaš razum kad ga svi oko tebe gube i osuđuju te;

    Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad svi sumnjaju u tebe,

    Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;

    Ako možeš da čekaš, a da se ne zamaraš čekajući,

    Ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž,

    Ili te mrze, a da sam ne daš maha mržnji;

    I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;

    Ako možeš da sanjaš, a da tvoji snovi ne vladaju tobom,

    Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu cilj,

    Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi i Porazu

    I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;

    Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao,

    Izopačenu od podlaca u zamku za budale.

    Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,

    I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

    Ako možeš da sabereš sve što imaš

    I jednim zamahom staviš sve na kocku,

    Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš

    I nikada, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;

    Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile

    Da te služe još dugo, i ako su te već odavno izdali

    I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više

    Do volje koja ti govori: „Istraj!

    Ako možeš da se pomešaš sa gomilom i da sačuvaš svoju čast;

    Ili da opštiš sa kraljevima, a da ostaneš skroman;

    Ako te, najzad, niko, ni prijatelj ni neprijatelj, ne može da uvredi;

    Ako svi ljudi računaju na tebe, ali ne preterano;

    Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta

    Sa šesdeset skupocenih sekundi,

    Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,

    I što je mnogo više, tada ćeš biti Čovek, sine moj.

    Thursday 26 October 2006 19:41

    A kad stigneš do zapete misli,

    stani i promisli:

    desno sevaju munje i gromovi,

    levo vrebaju vetrovi besni,

    iza leđa zjapi put još nesazrelih želja,

    a pred tobom hara oluja neizvesnosti.

     

    I onda odluči:

    snagom ukrotiti munje i gromove

    i pripitomiti vetrove besne,

    oluju privoleti za saputnika,

    nesazrele želje smatrati temeljem

    i videćeš

    redom, njivu po njivu, kako neizvesnost pada

    i polako, polako počeće da rudi ispunjenje.

     

    Ali,

    poput bludne kćeri,

    položi svu muku

    i zalupaj u kapije daljina,

    znoj se, smej se, ustaj posle pada

    i koračaj, idi, koračaj.

    Wednesday 25 October 2006 19:55

    Došla ekipa RTS-e, iz redakcije školskog programa, u jednu seosku zabit, da snimi tipičan radni dan jednog našeg seljaka. Seljak se namesti pred kameru i počne priču:
    - Ustanem ti ja tako oko pola pet izjutra, drmnem jednu-dve rakijice i isteram ovce na ispašu. Dok one pasu ja slistim jos jedno četiri-pet...
    - Stop - uleće režiser - Pa jeste li vi normalni?! Ovo je školska emisija, decu treba kulturno uzdizati. Lepo vi kažite kako čitate knjige, pričajte o kulturi... Ajde ponovo.
    - Ustanem ti ja tako oko pola pet i pročitam knjigu-dve, pa onda isteram ovce na ispašu. Dok ovce pasu ja ti se lepo sit načitam, a onda kad ih vratim kući pred ručak ja onako na brzaka prelistam dve-tri knjige. Uz ručak mnogo volim da čitam. Obično uzmem neku deblju knjigu da se mogu posle ručka lepo ispavati. A onda kad ustanem dođe komšija Pera i mi tu pročitamo jedno tri-četiri knjige pre nego što siđemo u selo. Uveče se celo selo okuplja u biblioteci. Tu svi čitamo i komentarišemo šta je ko pročitao. Oko deset sati obično bibliotekarka proglasi fajront jer smo pročitali sve knjige. Tada se svi preselimo kod komšije Žike. On ima štampariju.....

    Wednesday 25 October 2006 19:35



    Sledećih deset fraza predstavlja pravi mali priručnik birokratskih fraza koji će vam omogućiti držanje govora u trajanju do 40 sati, a da pri tom odabranom auditoriju ništa ne kažete. Autor ovog priručnika poslužio se jednostavnim principom: preseći svaku frazu na četiri dela koji se mogu uzajamno kombinovati. Svi segmenti koji se nalaze u koloni I mogu se kombinovati po želji s bilo kojom grupom reči iz kolene II, zatim III i nakraju IV.

    I

    II

    III

    IV

    Gospođe, gospodo

    realizacija programa koje smo usvojili

    primoravaju nas na realizovanje

    postojećih administrativnih i financijskih uslova.

    S druge strane

    prostor i mesto koje zauzima obrazovanje

    igra značajnu ulogu u utvrđivanju

    osovina budućeg razvoja.

    Tako isto

    konstantni rast kvaliteta i kvantiteta naših proizvoda (usluga)

    primorava nas na preciziranje i definisanje

    sistema opšte participacije.

    Ipak ne zaboravimo da

    sadašnja struktura organizacije

    pomaže nam u pripremi i kovanju

    stavova u skladu sa zadacima koje je utvrdila organizacija.

    Na taj način

    Novi model aktivnosti

    garantuje veliko ucešće i razradu

    novih predloga

    Svakodnevna praksa pokazuje da

    naša stalna briga oko informisanja i

    doprinosi u značajnoj meri stvaranju

    osnova progresivnog obrazovanja.

    Nije potrebno isticati značaj ovih problema jer

    jačanje i širenje struktura

    u velikoj meri doprinosi uspostavljanju

    sistema obrazovanja kadrova koji je prilagodjen potrebama.

    Bogato i raznovrsno iskustvo

    razvoj raznih oblika aktivnosti

    omogućava nam bolju procenu

    uslova koji odgovaraju ubrzanju naših aktivnosti.

    Briga oko organizacije, a pre svega

    konsultovanje širokih slojeva aktivista

    predstavlja zanimljiv pokušaj isprobavanja

    jednog modela razvoja.

    Visokoideološki kriterijum kao i

    pokretanje odlučne kampanje

    započinju proces koji ima za cilj usavršavanje

    raznih oblika uticaja.

     

    Monday 23 October 2006 19:52

    Podrška: Kakav kompjuter Vi imate?
    Korisnik: Bijeli...

    Dobar dan, ja sam Marta, ne mogu da štampam. Svaki put kada pokušam pojavi se poruka "Ne mogu da nađem štampač". Čak sam podigla štampač i stavila ga ispred monitora, ali kompjuter joŠ uvijek kaže da ne može da ga nađe...

    Korisnik: Imam ogroman problem. Kolega je postavio skrinsejver na moj kompjuter, ali svaki put kada pomjerim miš, on nestane!

    Korisnik: Moja tastatura ne radi uopšte.
    Podrška: Da li ste sigurni da je utaknuta u kompjuter?
    Korisnik: Ne. Ne mogu da vidim zadnju stranu kompjutera.
    Podrška: Podignite tastaturu i napravite 10 koraka unazad.
    Korisnik: OK
    Podrška: Da li je i tastatura pošla sa Vama?
    Korisnik: Da.
    Podrška: To znači da tastatura nije priključena. Ima li tamo još jedna tastatura?
    Korisnik: Da, ovdje je još jedna tastatura. Aaaa...ova radi!

    Korisnik: ne može da se "nakači" na internet.
    Podrška: Da li ste sigurni da koristite ispravnu lozinku?
    Korisnik: Da siguran sam. Vidio sam da je i moj kolega unio istu.
    Podrška: Možete li da mi kažete koja je vaša lozinka?
    Korisnik: Pet zvjezdica.

    Podrška: Kliknite na ikonicu "My computer" na lijevoj strani ekrana.
    Korisnik: Vaše lijevo ili moje lijevo?

    Podrška: Dobar dan. Kako Vam mogu pomoći?
    Korisnik: Zdravo... Ne mogu da štampam.
    Podrška: Hoćete li da klikćete onako kako ja budem i...
    Korisnik: Slušaj drugar, nemoj da počinješ stručno sa mnom! Nisam ti ja Bil Gejts!

    Korisnik: Imam problem da štampam u crvenoj boji...
    Podrška: Da li imate kolor štampač?
    Korisnik: Ne.

    Podrška: Šta je sada na vašem monitoru gospođice?
    Korisnik: Medo koga mi je moj dečko kupio u supermarketu.

    Podrška: A sada pritisnite F8.
    Korisnik: Ne radi.
    Podrška: Šta ste tačno uradili?
    Korisnik: Pritisnuo sam F taster 8 puta, baš kao što ste mi rekli, ali se ništa ne dešava...

    Podrška: Vaša lozinka je malo slovo j kao jabuka, i veliko slovo V kao Viktor, i broj 7.
    Korisnik: Da li je 7 velikim ili malim slovima?

    Podrška:Koji antivirusni program koristite?
    Korisnik: Netscape.
    Podrška: To nije antivirusni program.
    Korisnik: Jao, izvinite...Internet Explorer.

    Podrška: Majkrosoftova tehnička podrška, mogu li Vam pomoći?
    Korisnik: Dobar dan! Čekao sam više od 4 sata na vas. Možete li mi reći koliko dugo treba da čekam prije nego što budete mogli da mi pomognete?
    Podrška: Uff..? Izvinite, ne razumijem Vaš problem?
    Korisnik: Radio sam u Word-u i kliknuo na help dugme prije više od četiri sata. Možete li mi reći kada ćete konačno moći da mi pomognete?

    Podrška: Kako Vam mogu pomoći?
    Korisnik: Pišem svoj prvi e-mail.
    Podrška: U redu, i, kakve vrste je vaš problem?
    Korisnik: Pa, napisao sam pismo, ali kako da ga ubacim u poštanski sandučić?

    Monday 23 October 2006 19:10

    Bila jednom četvorica po imenu Svako, Neko, Biloko i Niko.
    Trebalo je obaviti jedan vrlo važan posao i Svako je mislio da će ga Neko obaviti.
    Biloko je to mogao učiniti, a Niko nije hteo.
    Neko se zbog toga naljutio jer je to bio posao za Svakoga. Svako je opet mislio da bi ga Biloko mogao obaviti, no Niko nije shvatio da ga Neko ne želi obaviti. Na kraju je Svako krivio Nekoga jer Niko nije učinio ono što je mogao napraviti Biloko.

    Sunday 22 October 2006 19:44


    1.

    Naiđu tako dani.
    Zatrpaju ti oči
    kao zvezdane kiše.


    Oko nosa se neka
    šarena nežnost isplete.


    I ti staneš,
    i ne znaš
    da li si, il' nisi više
    ono obično dete,
    ono bezalzleno dete.


    Nekakvo zrno zlata
    počne u srcu da žulji.


    Stidljivost neka u tebi
    tiho se zasmejulji.


    Naiđu tako dani.
    Ne prepoznaješ boje aprila.


    Ne prepoznaješ svoje ruke.
    Izgledaju ti kao krila.


    Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
    iz njega te neko čudan posmatra,
    neko kome u dahu
    mirišu suncokreti
    i plamte obrazi,
    plamte
    kao nestrpljiva vatra.


    Naiđu tako dani.
    Vetar ti u potiljak diše.


    Zdravo, poslednja bajko,
    kad staneš i ne znaš više
    da li se visine ruše
    il' s tobom u nebo lete!


    Zdravo ljubavi!
    Tajno!
    Zdravo sve neverovatno!
    Sve zabranjeno i zlatno!


    Zdravo, čudnovati svete!

     

    2.


    Vrlo je važno,
    pre svega,
    da prvu ljubav umeš
    da izgovoris ćutanjem.

     

    Da je sagledaš žmureći.
    Da je oslušneš osmehom.
    I dotakneš šaputanjem.


    Vrlo je važno da o njoj
    ne brbljaš hvalisavo svima
    Ljubav - to nije užina
    koju drugari dele.


    Prva ljubav je providna
    kao lutkino oko,
    drhtava kao tišina
    koja hoda po prstima


    i prva prava čistota
    tvoje nežnosti bele.


    Ona je knedla u grlu,
    srebrna knedla u grlu,
    sve nedokučivo tvoje
    i sve kristalno tvoje
    i sve gugutavo tvoje
    kao večernje zvono.


    Ona je duboko u tebi
    i duboko van tebe.


    Ona je malo onako.
    Pa još malo onako.


    Pa onda ono.
    I ono,
    I onda: sasvim ono.

     

    3.


    Nije to nagovaranje,
    rođeni moji,
    ko neće dalje da veruje,
    nek slobodno zažmuri.


    Ali pazite dobro:
    ako u vama postoji
    jedno veliko pitanje
    koje nestrpljivo žuri,


    pitanje veće od brda
    i veće od dva brda,
    i jedna treperava duša
    što veruje u čuda,


    i ako se u vama
    neke lepote talasaju
    i neke svetlosti rađaju,


    onda je sasvim svejedno
    da li žmurite ili ne žmurite,
    jer čuda se već događaju.


    U tebi skazaljka nekog
    nevidljivog magneta
    pokazuje odjednom
    hiljade strane sveta.

     

    Miroslav Mika Antić

    Saturday 21 October 2006 19:19
    Ove noći mogu napisati najtužnije stihove,
    Napisati na primer: "Noć je puna zvezda,
    trepere modre zvezde u daljini".

    Noćni vetar kruži nebom i peva.

    Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
    Voleo sam je, a katkada je i ona mene volela.
    U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju.
    Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.

    Volela me je, katkada sam i ja nju voleo.
    Kako da ne ljubim njene velike nepomične oči.

    Ove noći mogu napisati najtužnije ljubavne stihove.
    Pomisao da je nema. Osećaj da sam je izgubio.
    Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
    I stih pada na dušu kao rosa na livadu.

    Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.
    Noć je zvezdana i ona nije uz mene.
    I to je sve. U daljini neko peva. U daljini.
    Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.

    Kao da je hoće približiti, moj pogled je ište.
    Moje srce je ište, a ona nije uz mene.

    Ista noć odeva belinom ista stabla.
    Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.

    Više je ne volim, zaista, ali kako sam je voleo.
    Moj glas je tražio vetar da joj dodirne uho.

    Drugome. Pripašće drugome. Kao pre mojih poljubaca.
    Njen glas, njeno sjajno telo, njene beskrajne oči.
    Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
    Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.

    Jer ja sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,
    moja je duša nespokojna što ju je izgubila.

    I ako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
    i ovi stihovi poslednji koje za nju pišem.
    Saturday 21 October 2006 19:10

    Pored mog prozora, svaku večer, mjesec zastane
    i što zatekne tada na ulici, ponudi mom pogledu,
    zatim dovede vjetar, a s njim i plavetnilo primakne
    i u toj slici, kakvu samo srebro napraviti može,
    neprestano titra moja želja da Te ugledam u noći.

    Gledamo se, mjesečinom optočeni, moja ljubav i ja,
    čekamo i ne slutimo buru što dolazi s vjetrovima,
    ne ćutimo u toj nagomilanoj tišini, požar samoće,
    već uz jecaje i ritam srca, prislanjamo najdražu bol,
    da u klecanju koljena ne bi otkrila slomljenu dušu.

    Onda odjednom, ispod misli, modra trešnja zadrhti,
    sjaj više nije trom i vrhovi se neba polože na cigle,
    tamne sjene nestanu i tračak čežnje uplovi u sobu,
    tijelo postane mjesto događaja, snaga dahom uzleti
    i s planina ravnicom procvjetaju Tvoje prozirne latice.

    Voda sto teče mojim venama poput plamena zaigra,
    izvori njenih tokova isprepletu tanke niti nježnosti,
    mreža radosti razapne se dolinom kojom kapi rastu,
    a Ti, prostrujiš zrakom i vatrom, zemljom i vodom
    i svakom kutku moga tijela, dodaš osmjeh zvijezda.

    Nitko me, kad si u meni, ne dira svojim osjećajima,
    ničije me ruke, dok se rastapaš mojom dušom ne traže,
    ali nemir se ipak porama javlja, jer žeđ u raju postoji,
    kao kad, natopljeni suncem, nizinom zasjednu oblaci
    i umjesto kišom, prstom tuge dotaknu njihovo sjećanje.

    Kamo, kamo si mi otišla noćas, moja draga prepelice ,
    kad si nestala u jednom trenu i utekla u krilo mraka ?
    Zar se bojiš mirisa modre trešnje i obrisa njenog zrelog,
    pa u meni ostavljaš uzaludna čekanja kao melem plaču ?
    Kamo, kamo si se sakrila, po ovom suhom vremenu ?

    Htio bih se, prstenom, oko Tebe zauvijek okružiti,
    posjetiti, mila moja, jutra u kojima Tvoja njedra dišu,
    zalaskom dana, protrčati radosnim proplancima sreće
    i s Tobom usred tople postelje dočekati mjesečinu,
    da umore smirimo zagrljajima naših vrelih usana.

    Nemoj nestati uz obalu mora, niti vrhovima planina otići ,
    već sa zlatnom školjkom danas pođi i moju ljubav potraži,
    a u okusu modre trešnje, sve će Tvoje strepnje nestati
    i Ti ćeš opet kao nekada, pitomim horizontom poletjeti,
    umjesto rumene magle, Tvojim će se očima spokoj širiti.

    Wednesday 18 October 2006 19:18
    Ovako se piše moje ime i prezime upotrebljavajući egipatske hijeroglife. Ume li neko da pročita?


    Wednesday 11 October 2006 19:18

     

     

    Zapisi iz medicinskog kartona:

     

    -         Pacijent je odbio autopsiju.

    -         Pacijent do sad nije izvršavao samoubistva.

    -         Pacijent je ostavio svoja bela krvna zrnca u drugoj bolnici.

    -        Okliznula se na led i njene su noge očigledno otišle u različitim pravcima.

    -         Pacijent je, kao i obično, bio zdrav sve dok mu avion nije ostao bez goriva i srušio se.

    -         Pacijent je ukočen od nožnih prstiju na dole.

    -         Koža je bila suva i vlažna.

    -         Stanje prilikom otpuštanja iz bolnice: Živ, ali bez dozvole.

    -         Pacijentkinja je tužna i stalno plače. Takođe, izgleda da je depresivna.

    -         Drugog dana koleno je bilo u boljem stanju, a trećeg je potpuno nestalo.

     

     

     

    Advokati (neka od jako zanimljivih pitanja postavljenih na raznim suđenjima):

     

    -         Kažite nam doktore, je li istina da kad čovek umre u snu, toga nije svestan do ujutru?

    -         Vaš najmlađi sin, dvadesetjednogodišnjak, koliko je star?

    -         Jeste li bili prisutni kada su vas fotografisali?

    -         Da li ste bili sami ili nije bilo nikoga?

    -         Da li ste vi ili vaš mlađi brat ubijeni u ratu?

    -         Da li vas je ubio?

    -         Koliko su vozila bila udaljena u trenutku sudara?

    -         Bili ste tamo dok niste otišli, je’l tako?

    -         Koliko puta ste izvršavali samoubistvo?

     

     

     

    Sportski komentator. Izvodi se korner:


    „Kiša pada oko korner zastavice, kiša pada i po celom terenu.“

     

     

     

    Voditelj vesti na TV „Studio B“:


    „Poginulo je osmoro ljudi od čega troje teže.“

     

     

    Tuesday 10 October 2006 19:10


    Grčki novac se zove drakula.

    Izraelci su napravili zlatno tele jer nisu imali zlata da naprave kravu.

    Stanovnik Atene se zove Ateist.

    Francuska nacionalna himna je Majoneza.

    Reka Rajna teče vodoravno od Basela, a onda uspravno...

    Livingstone je nazvao Viktorijine slapove po Elizabeti.

    Hindusi su rodom iz Indije. Oni nose turbine na glavi.

    Harlem je mesto gde Turci drže sve svoje žene.

    Geografska dužina i širina veoma su korisne. Pretpostavimo da se čovček davi. Dovoljno je da vikne na kojoj je širini i dužini, i mi ga možemo naći.

    Mnogo atoma zajedno zovu se monokli.

    Kosa ploča je ploča koja se naginje i ako je experiment uspeo, rezultat je neminovan.

    Kada promatrate pomračenje Sunca, nikad ne gledajte u Sunce. Mogu se koristiti i zatamnjene naočare da bi se posmatrala pomračina, ali je potreban oprez i nikad ne smete stajati preblizu!!!

    Razlika izmedu vazduha i vode jest u tome što vazduh može postati vlažniji, a voda ne.

    Plin koji izlazi je veoma opasan za ljudska bića, pa sledeći experiment sme izvesti samo profesor.

    Četiri su simptoma prehlade. Dva sam zaboravio, a dva su toliko poznata da ih je suvišno spominjati.

    Da bi se bilo dobra medicinska sestra, mora biti potpuno sterilna.

    Neke su krave veoma opasne, osobito bik.

    Zmije imaju dva spola, otrovni i neotrovni.

    Sva su stvorenja nesavršene životinje. Samo je čovek savršena životinja.

    Antidot je smešna priča koju ste već čuli.

    Lekari kažu da su smrtonosne bolesti najgore.

    Kad se moj mlađi brat rodio morali su ga staviti u akumulator.

    Monday 9 October 2006 20:45


    Upućujem ovu lijenu popodnevnu misao,
    Nježnu i pohotnu
    U ono dvorište u kojem sam Vas gledao,
    Draga susjedo,

    Tisuću devetsto pedesetsedme godine,
    Kada je bila jesen, slična ovoj,
    I kada su još u moj san udarali prozori roditeljske kuće
    Utopljene u šibenskoj jugovini,
    U gradu koji je postajao moja bolnica,
    A mojom napola razbuđenom glavom kolali prvi tramvaji,
    Plavi i uspavani…

    Adresiram tamo ovu misao,
    I kažem -

    Šteta.
    Bili ste ljubavnica moga cimera
    Od osam do jedanaest svakog jutra…

    Kako ste se zvali?

    Ema,… Selma,… Alma,… Adela?…
    Da li je što izmjenilo vaše lice, oči i trbuh?…

    A kako sam Vam zavidio vraćajući se iz šetnje
    od osam do jedanaest izjutra

    uz četvrt kruha i mlijeko u jednom blijedom peščeničkom lijekarstvu…

    Svim je bojama moj već prvi studentski rujan
    dodavao crnog i malo tamno zelenog.
    …I danas Vam iskreno kazem, šteta,
    Šteta.

    Više vjerojatno i niste za takvo šta…

    Ponovo ono dvorište,

    Vrijeme je za nedjeljni ribolov,
    I Vaš suprug odlazi…

    Vi, znači, danas dolazite još ranije u moju sobu,
    Oko pola sedam…

    A ja baš izlazim, šteta,
    Jer je moj cimer mrzovoljan tako rano,
    Ja bih Vam vjerojatno pružio mnogo više,
    Ali, ja idem u šetnju…

    I šetao sam tako godinu, i drugu…
    I ne da Vam se hvalim, bilo je toga…
    Kakve sve zemlje, pića, kakva mora…
    Gdje sam sve bio…

    Gdje sam sve ljubio, i kakve žene…
    Jer, Vama otvoreno mogu reći
    Kuda sam sve šetao po kiši,

    Ujutro nekakav vlak je istruo u crnom proljeću
    U Poljskoj, blizu Rusije…
    Kakvu sam tamo ženu ostavljao…
    Isukrste…

    I kakva je mene ostavljala na sjeveru,
    Pijući neko nerazgovjetno piće svog naroda,
    Daleko, daleko, kao u snovima…



    Opet, netko ovdje u Zagrebu,
    U Jurijevskoj,
    Pa oči, providne i dragocjene, jedne Čehinje iz Brna,
    Vozderkove…

    Premještene zauvijek u moju utrobu…
    A takav snijeg, i sve što treba…
    Bilo je, bilo…

    Ali ono dvorište, u kojem sam Vas viđao
    Izmađu dva neodređena stabla crna od vlage
    One jeseni…

    Vas, tako običnu i raskošnu domaćicu…

    I mirisi koje ste ostavljali u mojoj sobi
    U sezonama tisuću devetsto pedesetsedme, pedesetosme,
    I slijedeće, hm,

    Šteta, nepovratno šteta…

    Monday 9 October 2006 19:35

    A
    B
    C
    D
    E
    F
    G
    H
    I
    J
    K
    L
    M
    N
    O
    P
    Q
    R
    S
    T
    U
    V
    W
    X
    Y
    Z

    0
    1
    2
    3
    4
    5
    6
    7
    8
    9

    tačka
    zarez
    upitnik

    .-
    -...
    -.-.
    -..
    .
    ..-.
    --.
    ....
    ..
    .---
    -.-
    .-..
    --
    -.
    ---
    .--.
    --.-
    .-.
    ...
    -
    ..-
    ...-
    .--
    -..-
    -.--
    --..

    -----
    .----
    ..---
    ...--
    ....-
    .....
    -....
    --...
    ---..
    ----.

    .-.-.-
    --..--
    ..--..


    Wednesday 4 October 2006 20:43

    Kakvog sam ja druga imao! Za njega bih dao sve uključujući i desnu ruku. To je bio moj veliki prijatelj i dobročinitelj, duša od čoveka. Odnedavno je postao ljudska veličina, najveća iz našeg kraja.

    Pre nekoliko dana pokušah da mu se javim na ulici, ali me on ne primeti. Narednog dana isto. Pošto nisam jedini primetio da je njegova veličina postajala sve uočljivija uzeh štule i pokušah ponovo da mu se javim. Opet ništa.


    Zatim se popeh na najviše drvo u komšiluku odakle smo zajedno krali trešnje i sa samog vrha mu mahnuh ali to ne bi zadovoljavajuća visina pa sutradan odoh na zgradu koja se takođe pokaza kao neadekvatno rešenje jer je njegova ljudskost nadilazila ovozemaljske okvire. Zbog toga uzeh avion kojim nameravah da proletim pored njegove glave ali sam uspeo da mu se popnem tek do kolena jer on poraste do neslućenih visina..

    Od tada sam odustao od svake akcije jer nisam uspeo da mu se dovoljno primaknem a on sve slabije vidi jer je svakim danom dalji od nas, što mu nismo ni do kolena.

    Tuesday 3 October 2006 20:07



    То што у мени градиш
    Ђаволски добро радиш
    Ко би чудо такво
    Још направити знао
    Питам се само
    Знаш ли шта радиш
    Ако знаш ђаво ме знао

    Лепо је то што у мени градиш
    И ако не знам
    Да ли сам гнездо птице ластавице
    Или
    колевка врапца са кровом од сунца
    У коју се често легу кукавице

    Само ће се казат
    Само незнам када
    Да ли овог лета
    Или тамо касно
    У јесен ил зиму
    Кад све буде квасно

    Sunday 1 October 2006 20:55
    Biblija kaže da se ljudi ljube od trenutka kada se Adam prvi put okrenuo na bok i ugledao Evu kako leži kraj njega. Juda je izdao Isusa poljupcem u obraz; poljubac je budio princezu iz stogodišnjeg sna, a ona je usnama začaranog žapca pretvarala u princa. Moć i magija poljupca održala se do danas, pa dodirom usana Neo, glavni junak filma Matrix, vraća svoju voljenu u život. Pravo značenje reči poljubac možda su najslikovitije izrazili pesnici. Semjuel Kolridž poljubac naziva udisanjem nektara, a Šekspir pečatom ljubavi. Iako istraživanja pokazuju da se i majmuni ljube, kao i neke vrste riba, samo ljudski poljubac ima specifično značenje i izražava emociju - ljubav, blagonaklonost, nežnost, brižnost, pripadnost, intimnost, vrhunac erotizma i vatrenost strasti.

    NAJLEPŠI FILMSKI POLJUPCI

    Na vrhu liste najlepših filmskih poljubaca je nezaboravni poljubac na kiši između Odri Hepbern i Džordža Peparda u Doručku kod Tifanija. Osim ovog ostao je upamćen i poljubac Hepbernove sa Gregori Pekom u Prazniku u Rimu. Ipak, na drugom mestu našao se spoj usana Vivijen Li i Klarka Gejbla u filmu Prohujalo sa vihorom. Kao dobitna kombinacija pokazao se i spoj Ingrid Bergman i Hemfrija Bogarta u Kazablanci. Bergmanova i Keri Grant su zadužili filmsku umetnost dugim poljupcem u Ozloglašenoj, a u samom vrhu je i ljubavna scena Džeka Lemona i Širli Meklejn u Apartmanu. U antologiju poljubaca sa filmskog platna koji oduzimaju dah spadaju i oni kada Marčelo Mastrojani ljubi Sofiju Loren u Suncokretima, a Omar Šarif Džuli Kristi u Doktoru Živagu. Iako savremeni filmovi još nisu dosegli holivudske klasike, nezaboravni u kinematografiji ostaće i vrući poljupci Šeron Stoun i Majkla Daglasa u filmu Niske strasti. Listu njalepših upotpunjuju i vatreni poljupci Demi Mur i Patrika Svejzija u Duhu, ali i Gvinet Paltrou i Itana Houka u filmu Velika očekivanja.

    FILMSKI REKORDI

    Prapočeci filmskog poljupca sežu u daleku 1896. godinu kada je u filmu Poljubac Džon Rajs prislonio svoje na usne Meri Irvin. Snimak je trajao svega trideset sekundi. U prvoj verziji filma o čuvenom zavodniku Don Žuanu iz 1927. godine glavni junak Džon Barimur je poljubio nekoliko gospođica 191 put, a ljubio se na svake 53 sekunde. Najduži poljubac u istoriji filma trajao je tri minuta i pet sekundi, a snimili su ga Džejn Vajman i Režis Tomej u filmu Ti si sada u vojsci 1941. godine. Kinematografija je zabeležila prvi put na platnu poljubac starije žene i mlađeg muškarca 1951. godine u filmu Tramvaj zvani želja u kome Vivijan Li zavodi maloletnog nosača novina koga glumi Rajt King, koji je podsećao na pokojnog muža. Prvi erotikom nabijen poljubac devojke i starijeg gospodina desio se u filmu Lolita iz 1962. godine kada Sju Lajons upućuje nevini poljubac pre spavanja, koji je paralisao Džejmsa Mejsona. Žensko-ženski izrazi nežnosti razmenjeni su još 1933. godine u filmskoj priči Kristina o životu švedske kraljice biseksualke ovenčane likom Grete Garbo koja se nije libila svojih lezbijskih sklonosti, a u filmu je poljubila svoju dvorkinju. Jedan od prvih gej poljubaca prikazan je oktobra 2003. godine u sapunici Ulice kada je lik Tod Grimšou poljubio brata svoje devojke.

    VRSTE POLJUPCA

    FRANCUSKI POLJUBAC - najpoznatiji, najpoželjniji i najintrigantniji jer pruža osećaj bliskosti, predavanja i pripadanja i najpotpuniji je čulni stimulans.

    ORGAZMIČKI POLJUBAC - uzrokuje orgazam, a doživljavaju ga tinejdžeri ili žene koje se retko ljube.

    TIHI POLJUBAC - preferiraju ga partneri, iako mnogi imaju običaj da ga proprate glasnim "mmmmm".

    SLEPI POLJUBAC - pri uzbuđenju zenice se šire pa većina ljubavnika žmuri i skriva govor očiju.

    PRAZNIČNI POLJUBAC - izražava dobre namere i praznične želje.

    KONVENCIONALNI POLJUBAC - dodir obraza usnama znak je dobrodošlice i prijateljstva.

    POLJUBAC SMRTI - kad mafijaš nekoga zvekne poljupcem u usta, zna se da se celivanom ne piše dobro.

    LEPTIRSKI POLJUBAC - predstavlja dodirivanje obraza ili trepavica partnera trepavicama.

    ESKIMSKI POLJUBAC - zapravo je trljanje nosevima, a pored Eskima vrhom nosa dodiruju se Maori i Polinežani.



    Tuesday 26 September 2006 20:21

    Afrikaans - Ek het jou lief

    Albanian - Te dua

    Arabic - Ana behibak (to male)

    Arabic - Ana behibek (to female)

    Armenian - Yes kez sirumen

    Bambara - M'bi fe

    Belarusian - Ya tabe kahayu

    Bengali - Ami tomake bhalobashi

    Bisaya - Nahigugma ako kanimo

    Bulgarian - Obicham te

    Cambodian - Soro lahn nhee ah

    Cantonese Chinese - Ngo oiy ney a

    Catalan - T'estimo

    Chamorru - Hu Guiya Hao

    Cheyenne - Ne mohotatse

    Chichewa - Ndimakukonda

    Chinese (Hakka) - Ngai Oi Ngi

    Corsican - Ti tengu caru (to male)

    Corsican - Ti tengu cara (to female)

    Creol - Mi aime jou

    Croatian - Volim te

    Czech - Miluji te

    Danish - Jeg Elsker Dig

    Dutch - Ik hou van jou

    English - I love you

    Esperanto - Mi amas vin

    Estonian - Ma armastan sind

    Ethiopian - Afgreki'

    Faroese - Eg elski teg

    Farsi - Doset daram

    Filipino - Mahal kita

    Finnish - Minä rakastan sinua

    French - Je t'aime, Je t'adore

    Gaelic - Ta gra agam ort

    Georgian - Mikvarhar

    German - Ich liebe dich

    Greek - S'agapo

    Gujarati - Hoo thunay prem karoo choo

    Hiligaynon - Ginahigugma ko ikaw

    Hawaiian - Aloha wau ia `oe

    Hebrew - Ani ohev otah (to female)

    Hebrew - Ani ohev et otha (to male)

    Hiligaynon - Guina higugma ko ikaw

    Hindi - Hum Tumhe Pyar Karte hae

    Hmong - Kuv hlub koj

    Hopi - Nu' umi unangwa'ta

    Hungarian - Szeretlek

    Icelandic - Eg elska tig

    Ilonggo - Palangga ko ikaw

    Indonesian - Saya cinta padamu

    Inuit - Nakuagigikpin

    Irish - Taim i' ngra leat

    Italian - Ti amo

    Japanese - Aishiteru

    Kannada - Naanu ninna preetisuttene objavio: Spadalo kategorija: Soba za sve ostalo
    obavesti prijatelja | Komentara (16) | Pošalji komentar

    Tuesday 26 September 2006 20:08

    "Mislim da na svetu može da se proda maksimalno pet kompjutera.
    - Tomas Vatson, predsednik IBMa, 1943.

     

    "S obzirom da kalkulator ENIAC ima 18 000 vakumskih cevi i teži 30 tona, kompjuteri u budućnosti će možda imati manje od 1000 vakumskih cevi i težice samo tonu i po.
    - Popularna mehanika, 1949.

     

    "Putovao sam po celoj zemlji, pricao sam sa najvecim strucnjacima i mogu da tvrdim da je obrada podataka hir koji nece da potraje ni godinu dana.
    - Odgovorni urednik poslovnih knjiga, 1957.

     

    "Ali ... to nicemu ne sluzi.
    - Inzinjer u odseku IBMa za razvoj, 1968. godine, komentarisuci otkrice mikrocipa.

     

    "Ne postoji ni jedan razlog zasto bi neko zeleo kompjuter u kuci.
    - Ken Olson, predsednik i osnivac kompanije Digital Equipment Corp., 1977.

     

    "640k je vise nego dovoljno za bilo kog korisnika.
    - Bil Gejts, 1981

     

    "Telefon ima suvise mana da bi se ozbiljno razmatrao kao oblik komunikacije. Taj aparat je, za nas, potpuno nevazan.
    - Western Union, unutrasnje saopstenje, 1876.

     

    "Bezicna muzicka kutija nema nikakvu komercijalnu vrednost. Ko bi placao za poruke poslate svima?
    - Saradnici Dejvida Sarnofa, kao odgovor na njegov predlog da se investira u radio, 1920.

     

    "Mada bi televizija tehnicki i teoriski bila moguca, komercijalno i finansiski je totalno neisplativa.
    - Li Di Forest, investitor

     

    "Ko bi uposte zeleo da cuje glumce kako pricaju?
    - H. M. Varner, Warner Brothers, 1927.

     

    "Drago mi je sto ce Klark Gejbl da propadne ovom ulogom a ne ja.
    - Geri Kuper, nakon sto je odbio ulogu u cuvenom filmu "Prohujalo sa vihorom".

     

    "Prodavnica kolacica je losa ideja. Pored toga, ispitivanja govore da Amerikanci vise vole krckave kolacice, nego meke, kakve vi pravite.
    - Odgovor na ideju Debi Filds da osnuje prodavnicu (kasnije poznatu kompaniju) "Mrs. Fields' Cookies".

     

    "Ne svidja nam se njihov zvuk, a i onako gitarska muzika izlazi iz mode.
    - Decca Recording Co. (izdavacka kuca), odbijajuci Bitlse, 1962.

     

    "Radio nema buducnost.
    "Letelice teze od vazduha su nemoguce.
    "Ispostavice se da su X zraci obicna varka.
    - Wilijem Tomson i Lord Kelvin, engleski naucnici, 1899.

     

    "Otisli smo u Atari i rekli: "Imamo neke fantasticke ideje, sta mislite da nas finansirate? Ili, cemo da vam ih damo. Dajte nam platu, i mi cemo da radimo za vas na tom projektu." Nisu pristali. Onda smo otisli u Hewlett-Packard, a oni su rekli: "Hej, ne trebate nam. Cak nemate ni fakultet"...
    - Stiv Dzobs, osnivac kompanije "Apple", pokusavauci da zainteresuje Atari i HP za njegov i Voznijakov licni racunar.

     

    "Zene ce moci da budu premijeri tek mnogo godina nakon moje smrti.
    - Margaret Tacer, dugogodisnji premijer Velike Britanije, 1974.

     

    "Ne vidim ni jedan razlog zasto bi ova knjiga trebalo da uzdrma bilo cija religiozna ubedjenja.
    - Carls Darvin, povodom izdavanja svoje revolucionarne knjige "Poreklo vrsta", 1869.

     

    "Sa preko 50 automobila stranih konkurenata, japanska auto industrija nema sanse da zauzme veci deo americkog trzista.
    - Business Week, 2. avgust, 1968.

     

    "Profesor Godard ne zna odnos izmedju akcije i reakcije i da mu za reakciju treba neki bolji oslonac od vakuma. Izgleda da mu nedostaje neko osnovno znanje iz srednje skole.
    - Urednik New York Timesa, o revolucionarnoj Godardovoj studiji raketnih motora, 1921.

     

    "Mi smo izgleda prvi i, bez sumnje, poslednji posetioci ovog neprofitabilnog mesta.
    - Narednik Dzosep Ivez, nakon posete Velikog Kanjona, 1861.

     

    "Busiti zbog nafte? Mislite, busiti zemlju da bi dosli do nafte!? Vi ste ludi.
    - Radnici kojima je Edvin L. Drejk pokusao da predstavi svoj projekat naftnih busotina, 1859.

     

    "Deonice su dosegle svoj maksimum i nece se vise menjati.
    - Irving Fiser, profesor ekonomije na Jejl univerzitetu, 1929.

     

    "Ne postoji ni najmanji nagovestaj da je nuklearnu energiju moguce obuzdati. To bi znacilo da bi atome mogli da cepamo po volji.
    - Albert Ajnstajn, 1932.

     

    "Atomska bomba nikad nece eksplodirati. To vam kazem kao strucnjak za eksplozive.
    - Admiral Vilijem Lehju, komentarisuci americki projekat atomske bombe.

     

    "Avioni su interesantne igracke, ali bez nekog vojnog znacaja.
    - Marsal Ferdinand Fos, francuski profesor strategije u "Ecole Superieure de Guerre".

     

    "Veci avion je nemoguce napraviti.
    - Boingov inzinjer, nakon prvog leta aviona Boing 247, dvomotornog aviona za 10 ljudi.

    objavio: Spadalo kategorija: Soba za sve ostalo
    obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar

    Tuesday 26 September 2006 20:02

    Upoznali su se u subotu uveče u mračnom delu disko kluba i razmenili brojeve telefona. U ponedeljak ju je on nazvao i neformalno pozvao na kafu u utorak u 8 kod Konja. Spuštaju slušalicu...

    ONA

    28 i po sati pre sudara

    Zvao je, jebote, zvao je!!! Zove najbolju drugaricu i melju četiri sata treba li ići kod frizera, kod pedikira, fakira, psihologa i na barem tri plastične operacije.

    Urla na telefon od adrenalina sve dok je otac (koji od nje ne uspeva zaspati) ne počne daviti krvavih očiju.

    Priča s mamom do tri ujutro o tome kako je tata dok joj je pevao serenadu u Malom Mokrom Lugu pokisnuo i dobio šarlah i još mnoštvo vrcavih porodičnih tračeva.

    Noć provodi besano, hipnotizirajućim pogledom gledajući u ormar ne bi li joj se 'ukazala' garderobna kombinacija.

    Ujutro D-dana odlazi u grad i kupuje potpuno novu odeću jer je zaključila da ništa u ormaru nije dovoljno dobro.

    10 sati pre sudara

    Šizi zbog podočnjaka (pobogu, otkud sad oni, a tako se zdravo hranim?!) i proverava šta joj fali od šminke. Trči do obliznje parfimerije po olovku za oči koja će joj pasovati uz torbicu.

    Olovka je 3 cm veća od torbice pa je sakati ćaletovim kombinirkama i zasere nove krem pantalone koje su joj do te sekunde bile savršene. Ide po nove pantalone.

    Na putu kući shvati da su joj ispucali vrhovi; plaća frizerki duplo da je primi preko reda, a kad je već upala, stavlja i farbu koja joj ide uz te pramenove.

    Kupuje usput i novi parfem, iako mu tete u radnji još nisu ni cenu napisale.

    5 sati pre sudara

    Počinje s donjim rubljem. Izazovno - ne. Otkačeno - ne. Postupak se ponavlja kao kod pasijansa, kada otvorite sve karte pa probate ponovo.

    Grudnjak joj ipak ne paše uz bluzu. Plače i maskarom zasere pantalone. Poluluda uzima mamine iz njenog ormana.

    3 sata pre

    Pere se, depilira, šmirgla zube, kida desni. U kadi je 30 centimetara debeo sloj raznih soli, kiselina, lekovitog šljunka i izumrlih školjkaša. Čupa obrve, puši, uzima cigaretu sa pogrešne strane, psuje, grize na svaki pokušaj ulaska u kupatilo. Ćale od muke piša u kriglu.

    1 sat pre

    Dobiva mecu i zasere pantalone. Skviči, frkće i skida s mame zadnje pantalone u stanu. Svi joj se miču sa puta jer seje smrt gore od sifilitičara-triperaša radikala sa hiper-gripom.

    10 minuta pre

    Poliva se miomirisima, trlja pazuhe borićem iz auta i shvata da se zaflekala parfemom po pantalonama. Lupa glavom o volan i pokupi tramvaj.

    15 minuta posle termina

    Stiže na dogovoreno mesto. Ugleda ga i pomisli: "O, Boze, kako je lep!!"





    ON

    3 sata pre sudara

    Gleda TV i čačka nos. Pokušava se setiti šta se dogovorio za večeras.

    Usred misaonih napora, nežno se gladeći po jajima, shvata da nije mlatio majmuna već dva dana jer se u subotu tako zapio da je tek juče donekle došao sebi.

    Nakon drkanja se ipak seti da ga večeras očekuje kafa s jednom od dve ženske od subote, kojima se ne može setiti ni face, a kamoli imena, ali je u nedelju našao broj nazvrljan na podlaktici.

    2 sata pre sudara

    Odlazi gladan u kuhinju češkajuci se po jajima, kad tamo na stolu čvarci, slanina i luk. Razmišlja dobre tri sekunde ima li se smisla žrtvovati, a onda fino posoli glavicu.

    Obilatu večeru zaliva sa dva piva i podriguje silinom osrednjeg nilskog konja, sve dok pobesnela keva ne uleti u kuhinju.

    Žica kevu 500 dinara.

    Keva ni ne pomišlja da mu da.

    Objašnjava kevi da ima novu ribu i da bi joj kupio neki cvetić i poklončić.

    Keva ganuta vadi 640 dinara i počne pričati kako joj je tata '56. doneo na sastanak pet ukradenih crvenih ruža, pa ju je hteo poljubiti, ali je došao vlasnik vrta s grabuljama, pa su morali bežati, pa još od tada ima kurje oko.

    Ne dočekavši kraj dobro poznate sage, beži mahnito iz stana do kafića.

    Kupuje pljuge i dva piva od kevine love te u kafiću odgleda kraj tekme.

    Pola sata pre sudara

    Dolazi kući i suočava se sa večnom dilemom, tuširati se ili samo oprati jaja?

    Gleda skraćeni snimak druge zonske lige zapad u malom fudbalu na pijesku za veterane invalide i zaključuje kako ionako sutra ima mali fudbal, pa će se znojiti te nema smisla da se ceo kvasi.

    Nevoljno ode zaprati kitu.

    Dok desnom rukom perucka onu stvar, levom uspešno ruši sve četkice za zube u lavabo. To očigledno užasne kevu koja je upravo došla da izvadi veš iz mašine pa ukopana zbunjeno zuri u prizor pred sobom.

    15 minuta pre

    Sedi na krevetu, vadi čarape ispod kreveta i njuši one koje još uvek mogu poslužiti... dok gaće ipak ne mogu. Mogu jedino nekoj gatari i forenzičarima.

    Kreće, ali na vratima mu se prisralo, a to se ne propušta. Grabi Sportske Novosti, češka se, prducka i meditira sve do zadnje strane.

    15 minuta nakon termina

    Dolazi na mesto sastanka igrajući džepni bilijar. Ugleda je i pomisli: "A, u kurac! To je ona s manjim sisama..."

    Sunday 24 September 2006 20:59

    pijemo viski s ledom
    i kafu s ukusom tebe
    i meni se tako pričini odjednom
    kako me tvoje koleno dodiruje
    i to mi je dovoljan razlog
    da zaboravim knjige
    iz kojih sam dosta naučio
    dve fotelje nama su u tom trenutku
    kao dva svemirska broda
    i letimo daleko
    iza nas ostaje jutro
    ostaje reka i ova soba
    nas dvoje menjamo doba
    i menjamo sve obične stvari
    odlazimo nekud gdje se ljubi i nikad
    ne stari
    sad smo ljubavno sretni
    svoj svemir imamo
    i imamo sve
    pijemo viski
    pristaje nam i lepo nam je
    nežne su ti usne
    tako nežne kad me poljube
    ti znaš tako lepo zatvoriti oči
    i otkrila si tajnu zatvorenog pogleda

    zoveš me da dođem
    pa tvoja hrabrost nema granica
    puna si ljubavi
    nežna si
    dok pijemo viski pušimo i prebiremo
    po prošlosti
    gramofon svira u nedogled
    i to je divno
    nas dvoje smo prvi ako nisi znala
    prvi smo u dušu sagledali
    i zaplakali od sreće
    od cveta si nežnija
    od trave mekša
    i teško nam je nebo oblačno
    držati na obrazima
    pijemo viski s ledom
    i kafu s ukusom tebe
    dosta nam je svega što nije kao ovo
    da nam je zauvek tako
    od lepote bi možda umrli
    kao zvezde

    Saturday 23 September 2006 20:58
    Ne daj se Ines

    Ne daj se godinama moja Ines

    Drukčijim pokretima i navikama

    Jer još ti je soba topla

    Prijatan raspored

    I rijetki predmeti

    Imala si više ukusa od mene

    Tvoja soba, divota

    Gazdarica ti je u bolnici

    Uvjek si se razlikovala

    Po boji papira svojih pisama

    Po poklonima

    Pratila me sledećeg jutra oko devet

    Do stanice

    I ruši se zeleni autobus

    Tjeran jesenjim vjetrom

    Kao list

    Niz jednu beogradsku padinu

    U večernjem sam odelu

    I opkoljen pogledima

    Ne daj se mladosti moja

    Ne daj se Ines

    Dugo je pripremano

    Naše poznanstvo

    I onda, slučajno,

    Uz vruću rakiju

    I sa svega nekoliko rečenica

    Loše prikrivena želja

    Tvoj je način gospođe

    I obrazi seljanke

    Prostakušo i plemkinjo moja

    Pa tvoje grudi, krevet

    I moja soba

    Obješena u zraku

    Kao naranča

    Kao narančasta svijetiljka

    Nad zelenom i modrom

    Vodom Zagreba

    Proleterskih brigada 39

    Kod Grković

    Pokisla ulica od prozora dalje

    I šum predvečernjih tranvaja

    Lijepi trenuci nostalgije

    Ljubavi i siromaštva

    Upotreba zajedničke kupaonice

    I ''molim vas, ako me tko traži...''

    Ne daj se Ines

    Evo ustajem

    Tek da okrenem ploču

    Da li je to nepristojno

    U ovakvom času

    Mocart, Rekvijem, Agnus dej

    Meni je, ipak, najdraži početak

    Raspolažem sa još milion

    Nježnih i bezobraznih podataka

    Naše mladosti

    Koja nas, pred vlastitim očima,

    Vara i krade i napušta

    Ne daj se Ines

    Poderi pozivnicu

    Otkaži večeru

    Prevari muža

    Odlazeći da se počešljaš

    U nekom boljem hotelu

    Dodirni me ispod stola koljenom

    Generacijo moja, ljubavnice

    Znam da će još biti mladosti

    Ali ne više ovakve

    U proseku 1953.

    Ja neću imati s kim

    Ostati mlad

    Ako svi ostarite

    I ta će mi mladost

    Teško pasti

    A bit će ipak

    Da ste vi u pravu

    Jer sam sam na ovoj obali

    Koju ste napustili

    I predali bezvoljno

    A ponovo počinje kiša

    Kao što već kiši u listopadu

    Na otocima

    More od olova

    I nebo od borova

    Udaljeni glasovi

    Koji se miješaju

    Glas majke, prijatelja,

    Kćeri, ljubavnice, broda, brata

    Na brzinu pokupljeno rublje

    Pred kišu

    I nestalo je svijetla

    S tom bijelinom

    Još malo šetnje uz more

    I gotovo

    Ne daj se Ines

     

    Saturday 23 September 2006 20:39
    AVION I AUTOMOBIL

    avion može da leti i naopako
    a na autu je odmah sudar
    avion tandrće drukše
    avion ima i vrtilaciju
    oni se razlikuju
    po autokarti

    NISU ISTI

    što je od aviona motor na nebu
    a od automobila motor je na zemlji
    različiti su
    što saobraćajac ne može
    da stane na nebo
    avion možeš i od hartije da napraviš
    a auto mora da se kupi
    kamion gazi decu
    avion ne gazi
    ako staneš na prozor
    prebrojiš sve automobile
    avioni se ne broje
    nego samo na paradi
    u automobil mora da se turi benzin
    u avion ne mora
    njega tera pilot
    kad gledaš avion
    zaboli te vrat
    a automobili se fino gledaju

    AVION I PTICA

    ptica se rodi
    a avion se napravi
    avion peva debelo
    a ptica peva tanko
    u pticu ne levamo gas
    ona sama leti
    vrabac jede pšenicu
    a avion ne može
    pticu može mačka da pojede
    a avion ne može
    vrapca uloviš na klopli
    a avion ne možeš
    po čemu su različiti
    a po čemu slični avion i ptica
    oni su drukši po meni
    jer ja ne letim na nebu
    isti su što dignem glavu
    pa vidim i pticu i avion

    DA LI JE BOLJA PTICA ILI AVION

    bolja je ptica
    ona ima dlakava krila
    bolji je avion
    on ima prozore za gledanje
    ptica je korisna
    ona nosi jaja a avion ne nosi
    jer nema gnezdo
    avion je koristan
    on vozi putnike na aerodrom
    ptica nema ni stepenice
    avion je dobar
    pod njega možeš da se podvučeš
    a ptica kljuje
    ptica je bolja
    ona maše kad leti
    i ide na jug

    BEGUNAC

    begunac je neko veliko i krivo drvo
    begunac je jedan što ima brkove
    begunac je jedan što vata žabe
    to sam ja što sam krao jagode
    pa sam posle bio begunac
    begunac je ovca ili ovan
    kad mu se tako nadene ime
    kako se poznaje begunac
    ako ideš napred
    i sve brzo ideš
    a svi viču drž ga

    BUJICA

    bujica je reka od buva
    jedna životinja što leti po kući
    to je ono što živi na kučku a ujeda narod
    bujica je jedan vetar što obara jabuke
    jedna životinja što živi u xenperu
    jedna olovka što piše zelenu boju
    kad se ubodeć pa je bujica u trnu
    bujica je kad turiš kvasac negde da nabuja
    bujica je kad buji oluja
    bujica je trka mora
    bujica se tera iza kuće
    što neko priča
    pa nemože da se zaustav
    kad se reke uzbude
    mi kažemo bujica

    VERNOST

    to je kad se neko voli
    pa se piše sa pismima
    vernost je koliko vredimo
    ja nisam veran
    to je kad ti tata nešto kaže
    a ti mu ne veruješ
    pa te on povuće za nos
    i onda sve veruješ
    vernost je
    što se majmun vere
    vernost je
    veliki nos
    kada sam ja uverena
    u svoju drugaricu
    kada nešto uverimo
    u knjižicu đačku
    vernost je kad se
    veri devojka

    VOJNIK

    vojnik je živo biće koje je u vojsci
    vojnik je zato da viče razumem i da ga šišaju
    vojnik je zato da se maršira i da bude rat
    vojnik ima izistinsku pušku
    vojnik ima debele čizme
    vojnik dobije pravo pismo
    vojnik zna pesmice napamet
    vojnik pravi svadvu kad se vrati iz vojske
    vojnik to je neki dedin vojničina

    VRATA

    ima neka vrata
    što imaju rešetke
    odeš tamo ako nisi dobar
    i nema te

    VUK I LISICA

    vuk je sav dlakav
    a lisica kao crvena
    vuk menja dlaku
    a lisica kokoške
    vuk ima strašne oči
    a lisica lisičje
    vuk se sanja
    a lisica ne mora

    vuk i lisica
    isti su kao braća
    jer su lajavi i strašno zinu
    jer im rastu repovi pozadi
    jer stanuju u šumi
    jer jure po mraku i svi su lopovi
    jer pojedu koga ne poznaju
    vuk crvenkapu
    a lisica petla

    GLAVA

    sve što ima kapu to je glava
    glava od stoke je
    jedna izdužina na životinji
    ona je korisna jer se jede
    glava od čoveka je
    jedna okruglina na čoveku
    ona nije korisna
    ima glava od lava
    ona je mnogo opasna
    glava je što mora
    da misli i da gleda
    i mora da jede
    a kada neće
    onada je teraju
    glav je sprava za mišljenje
    ona nam služi za govor
    tu se reči pretvaraju u rečenice
    da deca imaju glavu
    zato što imaju vrat
    da čovek ima glavu
    da ne bude slep
    sa glavom se stvara noć
    zažmuriš ovako
    i stvoriš
    kad pevaš
    pa ti se glava pokloni
    da joj svi pljeskaju
    glava ide sa nogama
    a jede sa rukama
    glava se zaglavi
    kad obučeš xemper
    svako ima glavu
    samo neko ima lepšu
    bez glave si gotov
    glava je jedna glavna stvar
    iz nje pamet dobijamo
    sa glavom sve zapamtiš
    da nemoraš da pitaš posle
    kad si na moru
    pliva ti glavaa na vodi
    ako hoćeš da je nalepšaš
    veže se mašna

    ŠTA IMA GLAVA

    glava ima oči
    oči paze da ne padneš na glavu
    glava ima rupe
    za uveta na stranama
    glava ima i robove
    ako je stoka

    ČEMU SLUŽI GLAVA

    da je peremo
    sa se klima
    da pričamo sa njom
    da je okrećeš na sve strane
    da se u nju stavljaju lekovi
    da se metne na jastuk kad spavaš

    GLAVONJA

    ima jedan branko što ima glavu
    pa ga svi zato zovu glavonja

    GLASAN I TIH

    glasan je jako deranje
    tih je polako deranje
    tiho se dobija kad pričaš viceve
    pa naiđu devojčice
    glasan nije tih
    tajne su tihe

    GOMILATI

    kad se ugomilaš u pesak
    pa te posle sve svrbi
    kad se neko golica
    pa se posle miluje
    to je kad se gomilaju ljudi
    ili druga stoka
    ili krompir
    kad je veče nagomila se mrak
    gomila se znanje
    što nisi naučio
    kad mnogo pojedeš
    pa stomak nagomilaš
    gomilati to je nešto sramotno

    DOLETETI

    to je kad se penješ na drvo
    pa padneš odozgore
    pa doleti tvoj roditelj
    da te prebije što si se penjao

    DRŽAVA

    država je zemaljska kugla
    što se vrti
    država je što moj tata kupuje lutriju
    pa se ljuti
    država je kad negde idemo
    pa se lepo obučemo
    da budemo lepi za državu

    ŽALOSNA VRBA

    ima jedna vrba
    što raste naopako
    grane joj idu dole
    ona nije dobra
    jer ne možeš nikako
    svirajku da napraviš

    ZAVIST

    zavist je kad ti na haljini
    konci vise
    zavist je
    kad te zaviju sa zavojom

    ZIMA I LETO

    zimi te grde
    što se ne kupaš
    a leti se kupaš
    pa te grde

    IZVALITI

    može svašta da se izvali
    moj tata
    kad čita novine
    narod se
    na plaži izvali
    dođu nam gosti pa ja nešto kažem
    i svi se smeju što sam izvalio
    to medvedi rade
    izvale drvo pa uzmu krušku
    jer su strašno jaki
    bežiš kroz tarabe
    pa izvališ pantalone
    izvaliti je kad nekom
    ispadnu zubi

    IZNENAĐENJE

    kad se iznenada iznenadiš
    i samo vikneš joj
    kad oćeš da sedneš na stolicu
    a neko ti izvuče
    kad oćeš da jedeš kolače
    a ono ih pojeli razni u kući
    kad ti neko podmetne nogu
    a ti slomiš ruku
    kad nekog potegneš kamenom
    a on kukavica pa pušti krv
    kad nađeš iznenađenje kao rupa
    pa upadneš
    kad nekog udariš po uvetu
    da te ne čuje što si ga udario
    kad dođu gosti pa neće da idu
    naviše se iznenadiš

    IZOBILJE

    to je neka šuma
    koja je pusta
    to je mesto
    gde se trave pase
    to je što plačeš
    kad su te izbili
    izobilje to je neko bilje
    što se nabije u zemlju
    pa posle samo izbije
    i ima neko lišće
    i to se bilje jede
    ali nije lepo
    zato što je spanać
    izobilje je
    kad te izbiju na livadi
    izobilje je
    što izbijemo nekom nešto iz glave
    izobilje je
    što majmun stalno jede
    izobilje je
    što biju decu nekim biljem

    ISPARITI

    kad si vez para
    ti si ispario
    xemer se ispari
    pa se štrika čarapa
    ispariti je ono
    kad oće da te kupaju

    JABUKA I BRESKVA

    one nisu iste
    jer na breskvi raste brada
    kad jabuku staviš u xep
    nije ti ništa
    a kad staviš breskvu
    posle te izgrde
    one se razlikuju
    što moj brat ne zna
    da kaže breskva

    KAFA

    kafa je jedno jelo za odresle
    služi i za rastenje repova na deci
    kafu najviše izmišljaju gosti
    zato što oni dođu pa svašta izmišljaju
    ja ništa ne volim kafu

    KOPLJE

    koplje je jedan kolac
    što uzmeš koplje pa rasteraš kokoške
    koplje je jedna strnika
    što ne možeš da ideš bos
    koplje je jedna motka
    što možeš da načiniš metlu

    KRAVA

    krava je za pašnjak
    na pašnjaku ona pase
    pa onda žvaće
    žvakaću travu
    krava je jedna domaća životinja od mesa
    rodi se na selu od teleta
    muze mleko
    daje kajmak i sir
    a posle opet pravi tele
    iza razne krave
    tako ima jedna krava
    što uvek dođe kad imamo goste
    da traži nešto od mame
    krava je jedna što pravi sir
    jedna što jede i kad spava
    ona nam daje rogove
    ona nije dobra jer se ne jaši
    krava je ženski vo
    krava je domaća životinja
    sa repom za muve
    krava je mnogo lepa stvar
    zato što ima lepo telence
    iz nje se sipa mleko
    za sir i doručak
    to je jedna
    što stalno viče MUU
    a ti je ništa ne razimeš
    krava je najveća stoka
    u naše selo

    KRLJUŠT

    možda je to od ribe
    a možda to i nije od ribe
    to je ono što riba ima
    na sve strane
    krljušt je od ribe dlaka
    kad neka životinja strašno zine
    pa joj se zabele zubi
    krljušt je što škripnu vrata
    krljušt je nešto strašno
    što niko nije video

    LAKOMOST

    lakomost je kad velika kiša padne
    pa odnese lako most
    lakomost je ono crveno što se mažu nokti
    moj brat što je veliki pa mu je lako
    lakomost je kad ideš bos preko mosta
    kad nešto hoćeš da jedeš a ono nema
    lakomost je neki lak most
    i kad neko nikoga na silu grli

    LOV

    to je lovac i kuče sa puškom
    igra gde se neki jure sa zajcima
    loviš žabe i drugo za jelo
    lov je da se love lovci
    što su jednog ulovili
    ovako za ušu
    jedan što je praćkom
    lovio sijalice
    što jedan lovac ima
    kera s brkovima

    LOPTA

    lopta je jedna plastika
    što se proteruje kroz noge
    lopta ima šuplje unutra
    pa ne sme da se buši

    lopta je jedna stvar
    što ne voli trnje

    LOPTA I JABUKA

    nisu iste
    jabuka je rođena od drveta
    a lopta od gume
    lopta je cela okrugla
    a jabuke nije kod drške
    lopta nema semenke
    a jabuka ima
    jabuka se grize
    a loptu ne moraš
    Saturday 23 September 2006 20:38
    MED I LEPAK

    med je bolji
    jer se jede kad si gost
    isti su u tegli
    a drukši kad probaš
    lepak se lepi za prste
    a med se lepi za jezik
    ni med nije dobar
    jer ti prvo daju riblje ulje
    kakva je razlika između meda i lepka
    nema razlike
    svi medovi su dobri
    lepak ništa nije dobar
    razlikuju se što med stoji u špajzu
    pa je visoko
    a lepak stoji gde hoćeš
    različiti su što med nađem
    i kad ga skriju
    a lepak mi ne treba

    MESO I HLEB

    isti su što mogu sa se ubajate
    što moraš da zineš kad jedeš
    isti su što se peku u rerni
    drukši su što hleb nema kosti
    što je meso malo
    a hleb veliki
    što ti je sve lepo u ustima
    kad jedeš meso
    što meso može da se jede kako hoćeš
    a hleb ne može
    nije tako dobar
    što se hleb jede
    a meso voliš

    MILOSRĐE

    kada se moliš na oca
    da te ne prebije
    za prozor što si razbio
    to je kad se jedan puže
    što ga svi miluju
    i kažu da mi je brat
    što imaju neki decu
    pa im na jedno dete milo
    a na jedno drugo se srde
    nekome kažemo da ga volimo
    pa mu milo
    neko što se srdi
    pa se posle miluje
    ja sam bio milosrdan kad sam bio na ringišpil
    jer me bilo stra da ne padnem

    MIŠOLOVKA

    jedna kutija od žice što je u njoj miš
    pa ne smeš da je pipneš
    da te ne ulovi

    MORE I REKA

    na more se ide kad je raspust
    a na reku uvek možeš da ideš
    reka se poplavljuje
    a more se ne poplavljuje
    ono je plavo
    more ima špiceve
    a reka samo krivine
    u more ima morski pas
    a u reku rečni
    na more se svi banjaju
    a na moravu samo deca
    more i reka nisu isti
    što reka ima u naše selo
    a more nisu napravili
    što reka ima nizbrdo
    a more ima i uzbrdo
    što reka ima brzinu
    i sva se naduje
    kad je kiša
    što na more ima kaldrma
    a u reku blato
    oni su drukčiji po narodu
    na reku se kupaju svi koje znaš
    a na moru nikog ne znaš
    reka ide i nizbrdo i ravno
    a more ne ide
    nego tata plati
    pa ti ideš na more
    jer more ima svud na slikama
    a reku niko ne slika

    MOĆAN

    moćan je neko kad muti
    ljudi koji idu u krevet
    jedan što ima vremena mnogo
    cigani kad nose torbu
    jedan što je najjači
    ili je milicajac
    neko ko može najviše
    da razavuče žvaku

    NAVEJATI

    to je što se pravi
    sneg za sanke
    to je kad je zima
    pa sve duvaš dim
    zebu ti uveta
    kad se naveješ u zimu
    to je klizavica nizbrdo
    što te naveje da padneš

    NAZIDATI

    kad se nazida zidar na kuću
    kad se nazidaju čokolade u izlogu
    kad na zidu nazidaš rupu
    kad nazad ideš i vičeš čuvaj se
    kad na zidu stoji vrabac
    nazidati je
    kad si pre brao jedne jagode
    i više ne možeš da bereš
    jer je tamo zid

    NEMAŠTINA

    to je kad ne maštaš maštu
    kad ne možeš nijedan
    kliker da kupiš
    kad voz nema šine
    kad neko nema strinu
    to je kada neko
    nema ni novčanik
    ja sam danas
    bio nemašina
    nemaš makaze
    nemaš olovku
    imaš samo nemaštinu
    kad neko nema imaštinu
    to se zove nemaština
    taj plače ko ima nemaštinu
    nemaština je
    kad slanina nije mast
    nego meso
    nemaština je
    kada se ošišaš
    pa nema za šta da te vuku
    nemaština je
    kad su se neki kupali goli
    jer nemaju gaće

    NIŠANITI

    to je nešto u šumu
    što nišane lovci
    i kerovi u zeca
    kad se neki biju
    pa gledaju gde će da begaju
    kad se neko dete
    boji miša
    nišaniti je kad neko
    putuje u niš

    ODGURNUTI

    to je kad nećeš da jedeš
    oni ti gurnu pa moraš
    čovek je odgurnut
    kad ga ne voli niko
    odgurneš muvu
    kada ti smeta

    OZDRAVITI

    to je kad si bolestan
    pa ti sve donesu
    a posle ozdraviš
    pa ti više ne donesu nušta
    ozdraviti je što moraš
    da pozdravljaš koga sretneš
    ozdraviti to je nazdravlje
    ko ima ozdravu
    nema boles
    to je što ljudi piju rakiju
    u zdravlje
    to je što ti nekad noćom zovu doktora
    da ti zdravi
    to je kad piše ujka pismo pa kaže
    zdravo ružo
    nije dobro da se ozdravi
    kad nekad nećeš da ozdraviš
    onda te moja baba namaže sirćetom
    pa sve ozdravi što te boli
    ili sipa vodu na kučku i kaže
    idi s milim bogom nosi boleštinu
    pa ti onda isto ozdraviš
    i samo što si ozdravio
    opet moraš u školu

    OLOVKA

    čemu služi olovka
    da majstor podglavi uvo sa njom
    da pušti farbu kad je za ono oštro ližeš
    da se obriše gumom
    da se zarezuje
    i da je izgubimo

    OLOVKA I NALIVPERO

    nisu isti
    penkalo je bolje jer se ne reže
    a kad režeš olovku
    možeš prste da isečeš
    kad ti olovkom da jedinicu
    baš te briga
    a penkalom te je briga
    olovka piše suvo
    a penkalo mokro
    zašto je bolja
    olovak od nalivpera
    mnogo je bolja olovka
    jer kad prekršiš olovku
    dobiješ dve olovke
    kad skršiš penkalo
    dobiješ batine
    od olovke ne pereš ruke
    a penkalo sve te brlja
    penkalo piše mastilom
    a olovka srcem
    zašto je nalivpero
    bolje od olovke
    olovka je više opasna
    zato što treba nož
    da se reže
    a penkalo je zaoštreno
    bolje je penkalo
    zato što se zakači za xep
    pa svi lepo vide
    tvoje penkalo

    OSVETA

    kad te neko tuži
    pa mu plaziš jezik
    kad ima struje
    pa vidiš sijalicu
    kad nekom čoveku
    polupaš prozore
    kad ujutru
    sviće osveta

    PAS I MAČKA

    mačka je jadna
    uhvatiš mačku pa ti kažu
    pusti jadnu mačku
    zavežeš psa za kaiš
    pa ga lepo vodiš
    a mačku ne možeš
    jer se mnogo dere
    isti su
    jer imaju isti jezici
    samo jedan laje
    a drugi te grebe
    jer pas laje kod plota
    a mačka pod štoretom
    pas i mačka nisu isti
    što mačka sija u mraku
    i što ima rep za savijanje
    što su na mačku sve dlake jednake
    a na kuče loknave
    što pas laje
    a mačka je korisna
    jerbo prede
    što pas govori debelo
    a mačka tanko
    što pas čuva kuću
    a mačka miševe
    oni nisu isti
    jer ja imam samo mačku
    mačka se miluje
    a pas se ujeda
    oni se ne vole
    i zato nisu isti

    PAŠNJAK

    ono što se opašeš da ne izgubiš pantalone
    ono gde se napasamo sa govedima
    pašnjak je kuče besno
    pašnjak je ogroman pas

    PISMO

    pismo je što se
    jedna velika hartija turi
    u jednu drugu hartiju
    napišu se neka slova
    pa se prilepi za marku
    to je što mora da se liže
    a nije slatko
    pismo je što pišu neki
    poštaru
    pismo je što ide
    kada ga pošalješ
    pismo ima
    njegovo sanduče
    pismo ide na put
    da jedna skače
    od sreće
    to je pismo
    što slomiš srce
    olovkino
    ima jedna
    što stalno čeka
    poštara
    pismo je jedna zalepljena hartija
    što ima špic pozadi
    u njemu smo dobro i zdravo
    to je ono što poštar
    viče na kapiju da su ti šiljali
    ko se voli
    taj se piše
    čemu služi pismo
    u vojsku kad se šalje da se metu pare
    pismo služi da se napiše adresa
    ono se šalje da se skupljaju marke

    PODLAC

    podlac je kad šutneš nešto bos
    a ono bio kamen
    jedan pod običan sobski
    što su ga nalakirali
    kanap od pantalona
    što pukne kad se sagneš
    jedan pas od jednog miše
    što se dovezao
    ja ne znam šta je podlac
    jer mi tokod kuće nemamo
    šamar je veliki podlac
    zato što moj tata ima velike šake
    jedna što kaže da je lepša
    ona kaže lepša i od mene
    paprika neka što je podlac
    probaš papriku a ona ljuta
    jedan što na zidu napiše da se neki volu
    to sam ja napisao
    podlo je
    kad se udariš ispod lakta
    kad ne smeš da podviriš
    pod krevet za klikere
    kad se pod podlije
    što si uvrtao česmu
    kad je pacov u podrumu
    kad jarac ima rogove

    POKORNOST

    što na dinju ima kora
    što na popa ima krst
    što na prasetu ima korica
    što ima nered u kuću

    POTOK

    potok je jedna velika voda
    koja ide od sela do sela
    i koja se čuje
    potok je isto kao more
    samo što je tanji
    u potoku teku ribe
    potok je jedna opasna stvar
    jer je jedan upao
    pa je samo vikao
    u pomoć u pomoć
    oni ljudi koji nemaju kuću
    da mogu tamo da se umivaju
    potok je
    što sam ja iskvasila čarapu
    pa sam morala da je cedim
    to je da mi ne znamo
    odakle tolika voda
    potok je jedan timok