TAMBURA

24.1.2009

Bozo Potocnik

BOŽO POTOČNIK:
  • 15 godina "Lada", suradnja i danas
  • 25 godina folklora na zagrebačkoj televiziji
  • 30 godina "Ladarica"
  • 60 godina muziciranja, dirigiranja, skladanja, pedagoškog i promicateljskog
    djelovanja u Hrvatskoj i iseljeništvu, traje i danas
  • 20 godina OKUD "Trešnjevka", traje i danas
  • 800 obradbi narodnih popijevaka
  • 160 originalnih skladbi
  • Član je Hrvatskog društva skladatelja.
  • Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za autorski i organizacijski rad na promicanju hrvatske narodne kulture a predsjednik Republike Hrvatske odlikovao ga je Redom hrvatskog pletera i Redom Danice Hrvatske s likom Marka Marulića

Glazbenik, dirigent, skladatelj, pedagog, producent i promicatelj hrvatske pučke glazbene tradicije prof. Božo Potočnik (Zagreb, 1932.) u prvi je dodir s glazbom došao u ranom djetinjstvu, a prva znanja stječe samouk te kasnije, potkraj II svjetskog rata u amaterskim tamburaškim i folklornim društvima. Iza rata pristupa tek osnovanom mandolinističkom orkestru u željezničarskom društvu "Vinko Jeđut". Zahvaljujući virtuoznom muziciranju na mandolini zarana postaje članom omladinskog društva "Joža Vlahović" u kojemu svira i tambure, a u željezničarskoj koloniji u Maksimiru, još kao gimnazijalac, osniva dječji mandolinistički orkestar i zbor. Na mandolini svira sve što je mogao čuti na radiju - od jazza do izletničkih pjesama, ali zbog nedovoljne mogućnosti za afirmaciju toga instrumenta napokon u ruke uzima tamburu. Bisernica - to glazbalo prodorna zvuka odvodi ga u prostor narodne tradicijske glazbe i napokon u profesionalizam.

Bavljenje folklorom započeo je u OKUD "Joža Vlahović", upisao je i završio studij književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i uključio se u rad profesionalnog folklornog ansambla "Lada", prosviravši i brojna druga narodna glazbala. U "Ladu" je preuzeo vođenje orkestra, a kasnije i zbora te pokreće ženski pjevački sekstet, a s bratom Zlatkom i nonet što ga je nazvao "Ladarice". S njima je dugi niz godina širio fond narodnih popijevaka u javnoj upotrebi, osobito na radiju. Za "Ladarice", brojne druge ansamble, soliste, kao i za suprugu Anđelu, obrađuje zaboravljene narodne popijevke i piše izvorne skladbe, često nastupa na radiju, televiziji i festivalima, snima za diskografska izdanja i film.

Godine 1966. u Televiziji Zagreb osniva Redakciju narodne glazbe i običaja i dugoročno koncipira njezin rad. Okupivši veliki broj suradnika iz cijele Hrvatske, u 25 godina njezina rada ostvario je približno 5000 emitiranja hrvatskog folklora i drugih sadržaja narodne kulture na svim televizijskim postajama bivše Jugoslavije te u razmjenama s inozemstvom. U uredništvu s Božom Potočnikom na čelu realizirane su brojne terenske i studijske emisije i serije ("Večer za tamburu", "Male priče", "Raspuća", "Susret na žici", itd.) koje su umnogome promijenile shvaćanje vrijednosti i značenja narodne glazbe, ali i njezine primjene u suvremenom životu. S "Ladom" i "Ladaricama", a i u suradnji s Redakcijom narodne glazbe Radio Zagreba podigao je branu poplavi komercijalne "novokomponirane", tzv. narodne glazbe.

Tijekom nekoliko godina toga razdoblja kao gost-dirigent vodio je Tamburaški orkestar Radio Zagreba i s njim snimio veliki broj novih obradbi narodnih pjesama, čime je značajno proširio i obnovio fundus radijskih snimki. Godine 1974. započinje intenzivan rad u hrvatskoj dijaspori. Dvadesetak godina traje suradnja s ansamblom Duquesne University Tamburitzans u Pittsburghu, devet je puta putovao u Australiju (Sydney, Melbourne, Perth, Wooloongong, Geelong i Adelaide) gdje je pokrenuo nekoliko tamburaških orkestara hrvatske djece, kraće je vrijeme djelovao u Pomurju (Mađarska), Kanadi (Toronto), a više je desetljeća prisutan među Gradišćanskim Hrvatima u Austriji čije ga je glazbeno nasljeđe uvijek zanimalo. Osjećajem iskusnog istraživača pronalazio je zajedničke korijene, ali i novije glazbene tvorbe te naše etničke zajednice.

Godine 1985. preuzima umjetničko vođenje Glazbenog ansambla "Trešnjevka" u Zagrebu u kojem nastoji proširiti izražajne mogućnosti tambure.

Opće glazbeno pa i skladateljsko zanimanje za različite glazbene vrste i žanrove dovodi ga do prepoznatljiva vlastitog puta i načina u kreiranju sadržaja u kojima su sačuvane i autorski oplemenjene esencijalne vrijednosti tradicijske narodne glazbe. Obradio je više od 800 napjeva iz starijeg i novijeg folklornog nasljeđa te popularne i zabavne glazbe, a napisao je i oko 150 originalnih skladbi (pretežno za tambure), podosta folklorno-koreografske te filmske i kazališne glazbe.

Božo Potočnik je svojim radom u cjelini izuzetno utjecao na vrednovanje narodne glazbe u hrvatskoj kulturi i njezinu primjenu u drugim glazbenim vrstama i žanrovima te na popularnost tambure u domovini i u svijetu. *


16:41 , 24.1.2009 0 komentara Link


23.1.2009

Deronje 2008

PRVI SVETSKI FESTIVAL TAMBURAŠA – DERONjE 2008.

 

Nakon višemesečnih priprema i planiranja, Prvi svetski tamburaški festival u našoj zemlji „Tamburica fest2008“, je postigao ciljeve i oborio postavljene kriterijume.

Svečano otvaranje festivala 27.06. u 18 časova, je počeo Rade Šerbedžija stihovima Sergeja Jesenjina „Kad mi pišeš mila mati“ i zajedno sa primašem Janike Balaža, gospodinom Momčilom Momom Nikolićem otpevao pesmu „Šo-ro-.ro“. U crvenoj haljini, na bini se pojavila kao pre 30 godina kada je u Deronjama snimala film „Skupljači perja“ - Olivera Katarina i zapevala pesmu „Đelem-đelem“ po kojoj je i film postao čuven. Zvanični program festivala je počeo sa tri velika imena.

Prve večeri festivala nastupilo je 12 orkestara među kojima su bili i orkestri „Gornica“ iz Rusije, „Kašari“ iz Slovenije i „Diako“ iz Hrvatske, čime je festival već prve večeri opravdao naziv SVETSKI

Gromoglasan vatromet u petak u 22 sata, najavio je početak zabavnog, netakmičarskog  dela festiva u kom je prvi nastupio Haris Džinović. Nestrpljiva publika dočekala je Harisa sa oduševljenjem i pevala sa prvim gostom festivala naredna dva i po sata.

Subota i nedelja su bile u znaku tamburaša iz Makedonije, Slovenije, Hrvatske i SAD, čije je nastupe publika pomno pratila. Posle takmičarskog dela festivala publika je imala priliku da posluša nastup O’đile, dok je uz zvuke Ljubiše Stojanovića Luisa publika ostala do kasnih jutarnjih sati. 

Odluku o finalistima doneo je specijalni međunarodni stručni žiri na čelu sa poznatim slovenačkim estradnim umetnikom Ladom Leskovarom.
Najbolji orkestar, najbolja kompozicija i najbolji primaš Prvog svetskog tamburaškog festivala, poglašeni su odlukom žirija u nedelju 29.06.2008. godine u 21 sat.

Ove laskave titule poneli su:
ansambl „Ravnica“ iz Subotice za najbolji orkestar
Orkestar „Biće skoro propast sveta“ iz Deronja, za najbolju autorsku kompoziciju
Zoran Bugarski Brica iz tamburaškog ansambla „Zorule“, za najboljeg primaša


Pobedu su orkestri zajedno sa publikom od oko 40.000 ljudi, slavili uz pesmu neprevaziđenog Zvonka Bogdana a potom nastavili pesmu i igru u restoranima.

Zabavno-takmičarski deo pratio je bogat kulturno-edukativni deo programa kojim su predstavljeni narodni običaji, kultura i folklor ravnice. Od održavanja okruglih stolova muzikologa i restauratora tamburice, preko parade fijakera i evropskog relija oldtajmera sve do izložbi dela organizovane likovne kolonije i izložbe tamburica.

Gosti su na festival stizali brodovima, kanalom DTD uz organizovanu regatu tamburica festivala, oldtajmerima iz raznih zemalja, čak i iz daleke Irske, vozom „Romantika“, šinama na prvi dan festivala dok su  nebom proletali iznad Deronja vojni piloti u slavu i čast njenog veličanstva TAMBURICE dajući tamburaškoj muzici mesto koje joj i pripada.

U Deronjama, na Prvom svetskom tamburaškom festivalu muzika tamburice doživela je povratak na scenu u punoj veličini i sjaju.


12:48 , 23.1.2009 3 komentara Link


21.1.2009

Za kafanu Spartak svi su znali

NIKOLIC MILOŠ - VELIKI
legenda tamburaškog cela

Nikolic Miloš - Veliki je rođen 17. VIII 1919. god. u Deronjama, malom selu pored Odžaka, od oca Stevana i majke Vukosave. Kao malo dete je počeo da se druži sa instrumentom, celom, koji će mu veoma brzo doneti slavu. Rastao je u sredini gde je tambura bila na ceni i sviranju na njoj se prilazilo sa posebnom pažnjom.

Kao trinaestogodišnjaka je Velikog Miloša pozvao, tada vec cuveni deronjski primaš, Antonije Jovanovic - Tona da se pridruži njegovom orkestru. Svojim virtuoznim sviranjem na celu, on obogaćuje zvuk orkestra. Do tada, celisti su svirali "bas deonice" ili su u nekim kracim delovima kompozicije pravili varijacije. Veliki Miloš je imao snažne i sinhronizovane ruke, stabilan "tremol", virtuoznu tehniku, izuzetan osecaj za svoj instrument i to mu je omogucavalo da izvodi bogate varijacije i da ima veoma "cvrst" ton. S takvim nacinom sviranja je vec kao mlad muzicar stekao ugled među mnogo starijim muzicarima.

Od 1938. god. Veliki Miloš svira u orkestru Miše Nikolica u Backoj Palanci u restoranu "Kasina". Orkestar su činili: Miša - violina, Kika Nikolic - violina II (rođeni brat od Miše), Ivan Dimić - basprim, Miloš Veliki - čelo, Pera Nikolic - kontra i Žarko Nikolic - bas (Mišin rođ. brat). Orkestar je osim uobicajenog programa (romansi, starogradskih pesama, šlagera...) svirao kao uvodni deo vecernjeg muziciranja "Seviljskog berberina", Štrausove valcere, razne potpurije...

Pocetak rata Miloš docekuje u Beogradu kao vojnik artiljerac. Raspadom Kraljevine Jugoslavije biva mobilisan u mađarsku vojsku. Kada su došli saveznici odvode ga u zarobljeništvo u Rusiju. Pruživši dokaze da je prinudno mobilisan, 1944. ga puštaju kuci. Zatice majku u crnini i familiju koja ga je vec davno oplakala. U krugu porodice Miloš se uspešno oporavlja.

Znacajni događaji u Miloševom životu su 1947. god kada se ženi za Ružu i sa njom je imao dvoje dece: Ljiljanu i Stevana, i 1952. god. kada sa porodicom dolazi da živi u Suboticu. Pristupa okrestru Jovice Jovanovića (violinista) i rade u poznatim subotičkim lokalima kao što su "Belo jagnje" i "Spartak".

Prvog maja 1962. stvara se čuveni orkestar koji je tada počeo da radi u "Spartaku". Pavle Nikolić (violina), Miloš Mali Jovanović (basprim I), Vlada Nikolić (basprim II), Miloš Veliki Nikolić (čelo), Nikolić Aleksandar-Šandor (kontra) i Nikolić Gavro-Zurka (bas).

Svoje muzičko znanje su nadgrađivali kod Tumbas Pere Haje. Kada su ih muzičari iz berlinske filharmonije čuli kako na tamburama zvuči "Seviljski berberin", "Travijata", "Karmen", Štraus, tvist, nisu mogli da poveruju da se svi ti žanrovi muzike mogu svirati na "takvim" instrumentima.

Veliki Miloš je 1973. god. sa proširenim sastavom gostovao u SAD. Orkestar su činili: Todor Nikolić (violina), Dušan Aleksandrović (bas-prim I), Dimić Stevica (basprim II), Nikolić Neša (basprim III), Nikolić V. Miloš (čelo), JOvanović Nikola-Perica (kontra) i NIkolić Gavro-Zurka (bas). Kao pevač sa njima je išao Nesto Gabrić.

Sa svojim kolegama Veliki Miloš je upoznao i stekao mnogo prijatelja duž cele Jugoslavije, Evrope i Amerike. Bio je markantna ličnost koji je svojom pojavom plenio okolinu, a pevanjem i sviranjem je "dirao" sva čula i ugrađivao se u podvest slušalaca, tamo gde se pohranjuje.

Zvonko Bogdan, naš poznati pevač, kompozitor i pisac tekstova je svoju pevačku karijeru počeo sa Velikim Milošem. On je jedan od retkih kompozitora koji su opevali velike romske muzičare. U svojoj pesmi "Ne mogu se tačno setiti leta" on između ostalog kaže:

"Subotice na severu Bačke ti si srce pisme bunjevačke. Mnoge tvoje zore behu plave slušajući tamburaše prave. Za kafanu Spartak svi su znali svira Miloš Veliki i Mali. Zauvek su cageri im stali beše Miloš Veliki i Mali".

Veliki Miloš se razboleo 1977. god. i tada prestaje da svira. Umro je 13. III 1979. god. u Subotici. Zvuci violine i tambure, mnogobrojna rodbina i prijatelji su bili poslednji svedoci odlaska čoveka koji je u muzičkim krugovima za života postao legenda.


NIKOLIC ALEKSANDAR - ŠANDOR
Kontraš

Nikolić Aleksandar - Šandor se rodio 29. V 1931. god. u Bačkoj Palanci, od oca Pere (svirao je kontru) i majke Marije.

Prve muzičke korake počeo je tako što je dobivenu primicu naštimao kao kontru i na njoj učio prve "hvatove". Otac, već čuveni kontraš, bio mu je prvi uzor i učitelj. U četrnaestoj godini Šandora primaju u orkestar koga su činili: Zdravko Nikolić (violina), Vlada Nikolić (basprim), Stevo Pavlović (basprim) i Braca (bas).

Šandorovi roditelji 1947. dolaze da žive u Suboticu. Godinu dana kasnije on pohađa, u Muzičkoj školi, školu tambure koju je držao Tumbas Pero Hajo. Stečeno znanje koristi u mladom romskom orkestru koga su činili: Nikolić Zdravko (violina), Jovanović Miloš-Mali (basprim), Savica Nikolić (čelo) i Nikolić Ivan- Arkadije (bas). Svirali su u KUD-u "Ivan Goran Kovacic" koje je bilo na mestu današnjeg bioskopa "Zvezda". Za svoje nastupe su dobijali honorar u "tačkicama".

Posle armije, 1953. godine, Šandor se priključuje orkestru Stevice Vladisavljevića (violina) koji je radio u restoranu "Bela lađa". Objekat se nalazio na mestu današnje RK "Simpo". Sa njima je radio do 1962. godine.

Šandor 1. V 1962. godine prelazi sa novoformiranim orkestrom u restoran "Spartak". Orkestar su činili: Nikolić Pavle (violina), Jovanović Miloš-Mali (basprim I), Nikolić Vlado (basprim II), Nikolić Miloš-Veliki (čelo), Nikolić Aleksandar-Šandor (kontra) i Nikolić Gavro-Zurka (bas).

Šandor govori da u Subotici nema romske dece da naslede znanje i prenesu tradiciju tambure. Oni se opredeljuju za druge instrumente kao što su violina, harmonika i klavir. Današnji romski orkestri su mahom sluhisti i veoma se retko muzički nadgrađuju, što im je prvi korak ka ambisu. Treba da se ugledaju na starije generacije muzičara koji su svoj repertoar širili i tražili načine da na svojim instrumentima sviraju što raznovrsniju muziku.

Nikolić Aleksandra - Šandora krasile su dve najbitnije osobine koje su karakteristične za velike kontraše a to su: stabilan ritam i izuzetno poznavanje harmonije.


JOVANOVIC MILOŠ MALI
Basprimaš nad basprimašima

Jovanović Miloš Mali se rodio 1929. godine u Deronjama od oca Milivoja (svirao je basprim) i majke Draginje.

Roditelji su se 1931. godine doselili u Suboticu. Prve podatke o basprimu je Mali Miloš dobio od svoga oca. Znanje je dopunjavao učeći kod Joške zvanog Rumun a kasnije je pohađao Muzičku školu u Subotici kod Tumbas Pere Haje.

Za svoga radnog veka Mali Miloš je svirao u tamburaškim orkestrima Radio Beograda, Radio Novog Sada i Radio Sarajeva, komponovao je pesme koje se i danas pevaju: "Novi Sade u ravnici grade", "Tamna noći, tamna li si", "Ivanjice puna si lepote", a svojim izvođačkim sposobnostima na basprimu je plenio publiku i mnogim basprimašima je postao uzor.

Razbolevši se od teške bolesti, Mali Miloš je 1967. napustio porodicu, kolege i muziku. Prekinuta mu je nit života kad je bio u najvećem usponu i kao čovek i kao muzičar. Sahranjen je na pravoslavnom groblju u Subotici.


NIKOLIC VLADO
Terc Basprimaš

Nikolić Vlado je rođen 1929. godine u Bačkoj Palanci, od oca Steve (svirao je basprim) i majke Danice.

Kao mlad dečak, Vlado je prvo počeo da svira u bas, a kasnije prelazi na basprim. Sa petnaest godina ulazi u orkestar koga su činili: Zdravko Nikolić - violina, Vlado kao basprimaš, Stevo Pavlović - basprim, Nikolić Aleksandar - kontra i Braca - bas. U svome radnom veku, Vlado je svirao po mnogim restoranima naše zemlje i u inostranstvu. U Subotici je svirao u "Beloj lađi" koja je bila na mestu današnje RK "Simpo" i u starijoj "Beloj lađi" koja je bila na mesto današnje prodavnice cipela "Daugo", "Spartaku", "Zlatnoj violini", "Horgoškoj čardi"...

Vlado se pamti po svojoj markantnoj pojavi, kao terc basprimaš i veoma dobar pevač.

Nikolić Vlado je umro 2. II 1994. godine u Subotici i sahranjen je na Bajskom groblju.


NIKOLIC PAVLE - PAJA
Violinista sa "velikim" tonom

Nikolić Pavle - Paja je rođen 1924. god. u Deronjama od oca Aleksandra zvanog Šaja (svirao je violinu) i majke Sofije. Prve muzičke poduke dobiva od oca koji je bio izuzetan violinista i notalista.

Pavle je svirao u mnogim orkestrima, ali je najveće priznanje dobio sa orkestrom iz "Spartaka" koga je zbog bolesti morao da napusti. Posle oporavka, svira sa svojim sinovima Gavrom i Milošem.

Pavle je mnogim generacijama muzičara ostao u sećanju po izuzetno "velikom" i "čvrstom" tonu, bogatom muzičkom repertoaru i autentičnom interpretiranju mađarske nacionalne muzike. Nikolić Pavle-Paja je umro 1994. god. u Subotici i sahranjen je na Kerskom groblju.


NIKOLIC GAVRO - ZURKA
"Temelj orkestra"

Nikolić Gavro - Zurka se rodio 1915. god. u Deronjama od oca Stevana (svirao je čelo) i majke Vukosave. Od rane mladosti je počeo da se druži sa basom. Kao talentovan, mlad i perspektivan basista svoju karijeru počinje u čuvenoj deronjskoj tamburaškoj bandi koju je predvodio violinista Nikolić Antonije - Tona.

Posle oslobođenja, Gavro sa porodicom dolazi da živi u Subotici. Radio je po mnogim lokalima, ali je vrhunac karijere dostigao u "Spartaku" (1962 - 1967.) i kad je sa orkestrom V. Miloša otišao u SAD-e.

Nikolić Gavro - Zurka je umro 1991. god. u Subotici.


22:47 , 21.1.2009 0 komentara Link


21.1.2009

Suboticki tamburasi

Ko ima manje od 40 godina, ništa nece razumeti...

Suboticki tamburaši.

Ako cemo o cinjenicama, onda odmah odustajem. Pamcenje je loš alat za precizne rekonstrukcije. Raspolažem samo licnim utiscima o ovoj temi. Pitanje je koliko to nešto znaci bilo kome sem meni samom.

Šta pamtim?

U stvari, poci cu od samog kraja. Pre neki dan navratim kod "Gurmana" u Frankopanskoj ulici, s ortakom, Draganom, na jagnjece pecenje. Bilo već negde oko 9 sati uveče, nigde nikog (vreme užasno, padala kiša). Porucimo pečenje, čekamo da donesu. Usput, tražimo nešto žestoko, neki aperitiv. Dunju... Može - kaže kelner. (kao: dozvolio nam: može!)

Pijuckamo, osvrćemo se... Kad u susednoj prostoriji grupa ljudi, njih cetvorica. Što (približno) rekao Somerset Moum.. "sa tenom znatno tamnijim nego što je uobičajeno na ovim geografskim širinama".

Pogledam bolje - a ono, prepoznam jednoga - Šandor!

Znaš li ti ko je onaj? - pitam ortaka i pokazujem mu jednoga od njih, Šandora, a usput Šandoru mašem: zdravo Šandore!

On odmah dolazi, a i oni ostali za njim. Jedan prim, jedna kontra, bas i harmonika.

Sad, šta je, tu je. Biće svirke, ali ja ipak ponovo pitam ortaka: "Znaš li ti ko je ovaj ovde?". Šandor se smeška, a ortak, mlađi covek, kaže - "Ne znam".

To je, nastavljam ja - legendarni Šandor, jedan iz one čuvene postave: Mali Miloš, Veliki Miloš, Vlada, Zurko, Paja i evo, ovaj ovde - Šandor. To je bio najbolji tamburaški orkestar na svetu, kažem, i stvarno mislim tako. U stvari, ne znam. Meni su bili najbolji. Svirali su u "Spartaku", onom istom koji je posle ušao u "zore plave" Zvonka Bogdana. Ja ih, međutim, pamtim i od pre toga. Tamburaše, mislim. A i zore, ako je baš do toga...

No, dobro.

Kako si, Šandore?

Dobro, kaže Šandor.. Još radiš?

Mora se!

Tu objasnim ponovo (prošla i drug dunja!) mom ortaku ko je Šandor, a Šandoru kažem: Slušaj, Šandore, imam samo sto dinara, odsvirajte nešto u starom stilu, da ovaj ovde čuje kako svira legenda, uklopi se nekako, a ovom tvom harmonikašu objasni da se mnogo ne meša u svirku, nek samo peva...

Važi, smeje se Šandor.

I krenu oni.

E, sad, kako može da zvuči jedan prim, jedan bas, jedna kontra i harmonika, a da to bude nalik na "ono"...? Može, meni je zvučalo. Imao sam predložak, ostalo sam domislio... Kako se učinilo ortaku, nemam pojma. Stvarno su legende, rekao je na kraju, valjda iz pristojnosti, premda je meni svejedno bilo lepo.

Onda mi je Šandor rekao da su svi ostali iz "Spartaka" - pomrli. Samo on ostao, penzioner, ali koji pravi kafanski tamburaš ide u penziju? Ne bih znao da kažem, kao što ne znam ni da li postoje i neki drugi tamburaši, ako nisu kafanski (a ima ih, samo što...). Ali znam da se o ciganskoj tamburaškoj muzici ne može ozbiljno pisati, u ozbiljnom časopisu, a zaobići kafanu... Muči me, u svtari - da li je to dovoljno elitno....

Neka. Ja lično veoma sam voleo kako Šandor svira, jer je bio kontraš, a ja sam kobajagi svirao bubnjeve, pa smo, onako u mojoj glavi, bili "štim-kolege": es-tam, es-tam, es-tam... Umeo je to Šandor opasno da šiba, a ume i danas, ali, eto...

Ipak, najviše sam uživao u svirci Velikog Miloša. Svirao je "čelo", a svako ko se iole, makar samo i malkice razume u ovu muziku znaće, ili će bar naslutiti - "čelo" je car. Ne sam instrument, nego "čelista", razume se, a Veliki Miloš je to znao da radi maestralno. Mislim da može tako da se kaže, pa neka svako podrazumeva šta hoće. Još da je i po karakteru bio kao Vlada...

A Vlada - govorili su ostali iz bande - ko' da nije Ciganin. Svirao je bas-prim i lepo pevao, ali umeo je sa svojim mušterijama posle fajronta da zaglavi - i da kući tog dana ne odnese ništa. Ostali - malo teže. Ne zameram im: profesionalci.

Vlada je bio nešto drugo. Ne znam kako bih to nazvao.

Šta još pamtim iz tog herojskog vremena? Recimo - pesmu o Svetozaru Miletiću, omiljenu "tajnu" srpsku vojvođansku kafansku himnu. Najviše mi se u ovo trošno pamćenje urezalo to što što su sve ciganske bande (pa i ova) jedan stih iz ove pesme pevale ovako:

"...Mi smo s tobom sivetiću, Svetozare Miletiću..."

Zašto s i v e t i ć u, a ne sivi tiću? Valjda su mislili, bilo im logično, da je to neki Sivetić! ... Uvek sam čekao da dođe taj deo, i uvek su ga tako otpevali.

Kultni stih...?

Ili to ima neke veze sa sluhom?

Ima! Jer, da se razumemo, note ovamo, note onamo, ciganska banda je uvek svirala "na uvo". Dok su bili u svom domenu - super, čim su (a ponekad su morali) okrenuli da sviraju i nešto drugo (animir muziku?!) - ode stvar dođavola. To im u uvo - nikako nije išlo. Zbog toga sam se često pitao: jesu li oni bav tako muzikalni kao vto se obiljno misli?...

Znam odgovor, ali nije važno.

Pa su, jednom, tamo sedamdesetih godina, Miloš i društvo otišli da gostuju čak u Čikago! Ali nisu dugo izdržali, iako su ih gazde dobro plaćale a bakšiši bili nostalgično debeli. Žene stalno kukaju - objasnio mi je jednom Zurko - šta ćeš, znaš kakve su. Tada još nisam znao, pa sam mu rekao da su budale. Evo, danas se izvinjavam. Kasno...

I najzad, voleli su "plišano šeširi", ali i antilop cipele, u skladu s bojom odela (i šešira), najčeše braon, ili onako srednje teget. I "grombi" kapute, skoro do zemlje, uz obavezan šal od "kašmira" i kožne rukavice. Gospodski! Veliki Miloš nosio je i "kamelhar". On je mogao, za ostale se ne sećam.

Subotički violinisti.

B.B. King - znate ko je to! E, ja sam ga upoznao jako davno, i to uživo. Samo što se tada zvao Bige Joška. Svirao je, godinama u Maloj gostioni na Paliću - on, jedan bračista, jedan cimbalista i jedan basista: mađarski Cigani.

Joška je bio hrom , bez noge, s protezom. Teško se i škripavo klatio pri hodu, mora da ga je i bolelo, ali mu to nimalo nije smetalo da sa svojom violinom zađe među stolove i separee, i da svojim prozuklim, duvanskim glasom tu i tamo nešto otpeva gostima, ovlaš stružući po instrumentu. Da ste mu samo videli lice! Isti B. B. King. Isti - ako ćemo iskreno - pristup pesmi, isti "feeling", sve isto, ali nekako bliže panonskoj duši ("duša" - a tek to što ne volem).. Tada još pojma nisam imao ko je B. B. King. Danas znam, ali mi je, opet, Bige Joška veći majstor. B. B. King nikada neće otpevati "Hajlik a jegenye..." kao Joška, da živi i sto godina. Može mu znoj cureti s lica koliko god hoće, cureo je i Joški, ali drukčije. I glas im je bio sličan, ali pesma nije, premda "liči". To je jedna takva stvar. Ko razume - razume...

Rudika. Cigany Rudi!

Ne znam šta je bolje radio - igrao krambol, ili svirao violinu. Ali, ne bilo gde, nego u Beograd kafani. Onoj staroj, pa u novijoj (skraćenoj), pa u Nemačkoj. On je bio - pojava. Molim lepo: izgledao je tačno onako kako nalaže srednjeevropski stereotip za ciganskog primaša. Grgurava (pažljivo odnulirana) crna kosa, štucovani "erolflin" brkovi, bela košulja s visokom kragnom, cipele uvek s nešto višom petom, uglancane do besvesti. U odnosu na ostale mađarske ciganske svirače bio je - nedostižan. Čovek s totalnim imidžom, ali bez prenemaganja. Kad si kod njega naručio pesmu, bio si manji od makovog zrna, on je bio taj koji časti...

Nije voleo orkestre, radio je obično samo s klaviristom. Njih dvojica - dovoljno. Ništa pevanje, samo svirka. Popularna klasika, mađarske "ciganske" pesme, "šraml"... Meni , posle svega, ni dan danas ne bi trebalo ništa više...

Ponekad ga viđam u gradu, ne svira nigde, pojma nemam šta radi i od čega živi. Kosa mu je seda, brčići još uvek crni.. Farba ih...

Ferika. Cigany Feri.

Radio je isto, i na istom mestu gde i Rudi, ali je po izgledu bio sasvim normalan, uglađeni gospodin. Nikad ne bi čovek rekao da je Ciganin. Pogotovo ne "fatalni".

No, dobro, Kod njega sam najviše voleo baš to što je bio mnogo "blaži" od Rudike, veoma predusretljiv, ali ipak dostojanstven. Moglo se snjim i popričati. A što je svirao Wien, Wien nur du allein - to da vam ne pričam. Ne znate tu pesmu? Šteta. Znate? Onda znate i sve ostalo.

A šta je s ostalim romskim sviračima? S Miklošem Mezeijem, na primer. Njega sam poslednji put sreo u Frankfurtu. Klavirista od zanata. Školovan muzičar, ali ga to ipak nije "iskvarilo". Umeo je, kad treba, da pristojno "zamasti". Inače, nastupao je po Nemačkoj kao solo unterhalter, pa čak i na koncertima, ali je, naravno, najviše vole da svira garden partys bogatašima. Na harmonici, na harmonici, na klaviru, na klaviru. Čak je napisao inekoliko kompozocija. Jednu je nazvao "Balkanska rapsodija". Nemci su se redovno oduševljavali, a ja ništa gore nisam čuo do tada. Balkanska raspodija! - kako je vidi (čuje?) subotički mađarski Ciganin... Možete li to da zamislite?

I to je - to! Dovoljno? Nije, naravno. Bilo je tamnoputih svirača u Subotici daleko više, oni, međutim, iz nekih razloga nisu mi pali na pamet dok sam ovo pisao. Uostalom, lepo sam, još na početku rekao da nećemo o činjenicama. One ionako samo ometaju stvarnost...

*

Ovaj tekst je napisan u Avgustu. U međuvremenu, nažalost, krajem Novembra, preminuo je i Aleksandar Nikolić Šandor, kontraš, i pridružio se svojoj bandi. Najbolji tamburaški orkestar kojeg je Subotica ikad imala - sada je ponovo u punom sastavu. "Cageri su stali", ali tamo gde oni sada sviraju vreme ionako nema nikakvog značaja ..


22:46 , 21.1.2009 1 komentara Link


21.1.2009

Mile Nikolic

Mini-biografija

Rođen 24. oktobra 1954. godine, horoskopski znak Škorpija. Indijansko astrološko nebo stavlja ga u znak Zmija, koji, među ostalim, podrazumeva i njihovu sposobnost da menjaju stvari s kojima dolaze u dodir. Samim tim imaju određene isceliteljske moći, koje pomažu drugima da očiste svoje telo i krv. U bukvalnom i prenesenom smislu... Otac Tugomir, čuveni bas primaš iz prve postave Orkestra Janike Balaža, mati Anka. Završio Nižu muzičku školu, Odsek klavir, i čitav radni vek provodi u Radio Novom Sadu, gde danas rukovodi Velikim tamburaškim orkestrom RUV, na funkciji koncertmajstora. Oženjen je Jasnom, s kojom ima sina Boška, violinistu koji s njim svira u Orkestru Mileta Nikolića. Pasionirani je ljubitelj brendiranih satova. Ovih dana željno iščekuje da mu se rodi unuka, možda cak i o njegovom rođendanu. Pesma koju narucuje u kafani

"Kada moja mladost prođe".

Svašta Mile znade i "umede", a ponajviše da sve ljubitelje tamburice i glasova "sicanih slavuja" povede na one pute naše nepresušne, žuckaste nostalgije koja nas vraca u neka sretnija i bezbrižnija vremena, u kojima se mnogo više ljudovalo, jer je ljudi više bilo! Uzeti sebi za zadatak da budeš virtuozom u vremenima "kakofonicnim", pred narodom koji problem sluha evidentno ima, ideja je i više negoli romanticna i verovatno baš stoga i imanentna Nikolicu. Jer priča o Miletu Nikolicu i njegovim tamburašima nije prica o onome što smo bili i što smo imali. A i bili smo i imali smo. Međutim, da je pameti i razboritosti, bila bi to i danas priča o onome što jesmo i što imamo. Hoće li vecni i moćni "Srpskoatinjani" umeti da rastumače ovu moju mudrost ostaje nam da vidimo. Štono bi Nikolic rekao – ke sera, sera. I za Mileta i za nas.......

– Zvucnog angažmana, ja imam i svoj privatni orkestar, i mi imamo vrlo lepu saradnju sa Zvonkom Bogdanom, a sviramo i na Petrovaradinskoj tvrđavi u restoranu "Osam tamburaša". Ah, pa znate kako je u kafani... Znate, znate, nego sad mene terate da divanim (smeh)... U kafani se sklapaju najbolji poslovi i padaju najveći dogovori ove države, kako pre 50 godina tako i danas (smeh)... Kad je bila stara Jugoslavija, bilo je veoma lepo raditi ovaj posao. Bilo je veliko tržište, a nama su najbolja publika od svih onih eksjugoslovenskih regiona bili Istrijani. Kad dođe leto, išli bismo da sviramo na more po dva meseca. Sećam se neke davne 1979. godine kad smo išli u Umag i svirali u "Za-zi", gde su te godine svirale i "Neoplante", u ono vreme s Đokom Balaševićem, na terasi, a mi smo svirali dole u pivnici. Mi smo radili od 22 do dva sata, a oni od 20 do ponoći, te bismo onda mi išli kod njih na piće do deset sati, a onda bi oni o ponoći dolazili kod nas, a kad bismo i mi završili, išli bismo dalje pa sve do jutra (smeh)... Hoću reći, u vreme kad sam ja počinjao da radim, bilo je to ono što nazivamo zlatnim dobom, koje se sigurno ponoviti neće. Tad su kafane bile pune bez obzira na radni dan ili vikend. Onda je pred kraj veka došlo vreme kakvo je bilo i narod je ostao bez novca, a kad je narod ostao bez novca, onda smo i mi ostali bez novca!

-Zvucace cudno, ali ja sam rođen u Sarajevu! Moj stariji brat, koji je danas čelista i svira sa mnom u orkestru, rođeni je Novosađanin. A moja "sarajevska epizoda" zapravo je vezana za interesantan splet okolnosti. Naime, moj otac je bio izvrstan muzičar, koji je od prvih dana kad se Janikin orkestar okupio počeo da radi. Dakle, od 1947. godine, kad su radili u Novom Sadu a potom prešli u tadašnji Titograd a današnju Podgoricu, na njihov Radio Titograd. Potom su se vratili u Novi Sad, gde je 1951. godine rođen moj brat, a već 1954. bila je velika audicija za muzičare koji su želeli da rade u Radio Novom Sadu. Budući da je bio izvrstan muzičar, tata, koji je "malko zgrešio" na RNS, dobije ponudu da svira u Radio Sarajevu. A moja mati je u to vreme bila noseća sa mnom... I želeci da ga poseti, mama se zaputi u Sarajevo, a u to vreme je popularni ćira vozio do Sarajeva. Od onog silnog truckanja, kad je mati stigla u Sarajevo, dobije iznenadne trudove i ja se sa sedam meseci rodih u Sarajevu (smeh)... Iako mi je ova pričica danas simpatična, ipak nije ona bila nimalo naivna u ono vreme, jer je bilo pitanje hoću li ostati živ kad sam se rodio, tako "na prečac". Čim sam ojačao, kroz pola godine, vratili smo se u Novi Sad. Uglavnom, tata je tih šezdesetih godina, svirajući s Janikom, svirao i u filmu "Skupljači perja", koji je pobrao sva moguća priznanja, a samim tim proslavio i orkestar u internacionalnom smislu. Pre filma orkestar je radio na Tekijama, koje su tada slovile za popularno okupljalište, da bi nakon filma prešao na Petrovaradinsku tvrđavu. U to vreme moj brat je već učio da svira violinu u nižoj muzičkoj školi, a ja klavir. Nekako spontano, brat je počeo da svira tamburaško čelo, a ja sam, već kad je on počeo da radi u radijskom orkestru, počeo da sviram tamburu, bas prim. Ne bih rekao da je porodica dočekala kao iznenađenje našu odluku da živimo od tambure! Naprosto, moj deda je bio čuveni basista koji je radio u Radio Beogradu još 1937. godine, pa otac, i reklo bi se da je nama u genima da se bavimo tamburaškom muzikom. Možda su naši i želeli da mi budemo nešto drugo, ali brat i ja smo želeli da budemo muzičari (smeh)... Uostalom, naš otac je uvek govorio kako treba da se bavimo onim što volemo. I moj sin se danas bavi muzikom i svira violinu zajedno sa mnom, gore na Tvrđavi.

Od svirca do maestra

– Godine 1972. došao sam da honorarno radim u Velikom tamburaškom orkestru u Novom Sadu koji je vodio dirigent Sava Vukosavljev, dok je šef orkestra kad sam ja po

činjao bio upravo Janika Balaž. Potom sam odslužio vojsku i sve po redu što je trebalo i, praktično, zaposlio se u ovom orkestru 1975. godine. U njemu sam bezmalo tri i po decenije. Da, danas sam koncertmajstor Velikog tamburaškog orkestra RUV, ali nije to baš tako brzo došlo... Kad sam došao u orkestar, svirao sam bas prim, ali sam bio skroz pozadi, četvrti bas primaš. Čika Toša ode u penziju pa ja postanem treći, potom ode moj otac u penziju pa ja postanem drugi. Dok je Janika bio šef orkestra, dugo sam bio drugi bas primaš, a Čiča Sladić prvi, da bih potom, kad je Janika otišao u penziju, 1987. godine, Čiča je preuzeo Veliki tamburaški orkestar, a ja sam sedeo do njega, tj. postao prvi bas primaš. No, to sve tako ne bi išlo po redu i kako tradicija zapoveda da ja nisam imao znanja, umeća i kvaliteta u radu s tamburom, bez obzira na moju genetiku... Čiča odlazi u penziju one 1999. godine i tada kulminira ona šizofreno vođena politika tokom devedesetih, u toj meri da se tvrdi da je tambura turskog porekla, pa nam, kao, orkestar nije ni potreban. I kad sam ja te 2000. godine preuzeo orkestar, nas su ostala svega osmorica. Bilo je to vreme velikih iskušenja za nas, nismo znali hoćemo li opstati. Međutim, kad je na čelo kuće došao Pera Jovanović, u dogovoru s njim, primili smo neke nove mlade momke i orkestar je revitalizovan 2002. godine i ima, kao i kadgod, 20 članova. To je formacija koja je najpoželjnija, budući da ona obezbeđuje izvođenje svih kompozicija i u žanrovskom smislu – od klasične muzike pa do improvizacija, i u tehničkom smislu, koji daje veliki, pun i zaokružen ton svemu tome. To podrazumeva da u orkestru, primera radi, mora biti pet primova – tri prva i dva druga, potom tri prva i dva druga bas primaša, zatim idu dvojica trećih bas primaša, dve kontre, pa dva basa i tri čela i to je ta formacija koja obezbeđuje orkestru kvalifikativ Veliki. Ubeđen sam da smo mi kako sinonim za ovaj grad tako i za Vojvodinu celu. Svako treba da čuva i neguje svoje, i u tradicijskom i u ključu koji ga čini specifičnim u poređenju s drugim regionima. Ja ne znam da li je to dostupno narodu, ali u fonoteci Radio Novog Sada mislim da postoji danas toliko naših snimaka da imam utisak da bi se oni mogli puštati tri godine bez prestanka, pa da bi i onda preteklo! Voleo bih da i orkestar ima svoju televizijsku emisiju koja bi prikazivala kako sve naše znanje tako i muzičko nasleđe ovog prostora.

Kad zaigra srce u primaša


Ciji su ono mališani


22:21 , 21.1.2009 0 komentara Link


21.1.2009

Moma najmladji clan 8 Tamburasa Janike Balaza

 

Kada je Tvrđava bila centar sveta

Legenda o Osam tamburaša s Petrovaradina, jedna je od prica zbog kojih je Novi Sad ono što jeste - grad sa autenticnom patinom koja ga izdvaja i cini primamljivim za putnika namernika. Jedan od najmalđih clanova Janikinog ansambla Momcilo Moma Nikolic odlucio je da secanja o vremenu provedenom s najcuvenijom tamburaškom bandom svog vremena pretoci u knjigu “Beše nekad osam tamburaša”, koja u izdanju “Prometeja” iz Novog Sada.
Izdavanje knjige je pomogla porodica Balaton i štamparija “Foto oko”, a bice štampana na srpskom, mađarskom, romskom, slovačckom i engleskom jeziku. U pripremi je prevod na rusinski, a zbog velikog interesovanja, biće objavljena i na hrvatskom i slovenackom jeziku.
- U knjizi su zabeležena secanja iz detinjstva, moj prvi susret s tamburom i tamburašima i onako kako sam video i doživeo svoje kolege kojih više nema. Sve u nadi da cu, bar na trenutak, ctaoca vratiti u vremena kada je Tvrđava bila centar sveta, rado se slušala starogradska muzika, mađarske romanse i vojvođanske pesme, ali i klasicna muzika koju je naš orkestar izvodio. Ovo je moj pokušaj da sacuvam i otrgnem od zaborava to vreme - prica Nikolic, koji se kao čelista, nakon što je odradio pripravnički staž u Velikom tamburaškom orkestru RTVNS, priključio ansamblu Janike Balaža.
Nikolićev muzički put, kako kaže, vodio je njega i njegovu “damu” tamburu od rodnog Silbaša, preko Novog Sada i Petrovaradinske tvrđave, sve do Amerike.
- Orkestar sam napustio nakon Janikine smrti 1988. godine. “Osam tamburaša” se već osipao: poginuo je celista Savica Vladisav, umro je Josim Familic - Mali Todor, Ivan Dimic, Stevan - Pišta Kormanjoš, moj otac Stevan Nikolic -Crni Steva, Josip Kovac i onda i Janika - seca se Nikolic. Nakon izlaska iz ansambla, Nikolic je otišao u SAD gde je poceo da drži casove u školi tambure, ali i pobedio na audiciji za gosta muzičara u Diznilendu, gde je svirao jednu godinu.
Trenutno Nikolic radi u Los Anđelesu, a živi u Kanadi, za koju kaže da je mnogo mirnija od SAD. Sarađuje sa Radetom Šerbedžijom s kojim je nastupao i u Novom Sadu. Radi muziku za filmove, a trenutno piše muziku za film “Optimist” u kojem Šerbedžija igra glavnu ulogu.
- Svirao sam Leonardu di Kapriju, Karlu Maldenu, Tomu Henksu, Milanu Paniću, guvernerima i senatorima iz Kalifornije. Tambura je veoma popularna u Americi, a Amerikanci srpskog porekla, kao što su Bob Samardžić, Piter Kosovac, DŽeri Grcević i diva, “kalifornijski slavuj” Lisa Milena Simikic
, predstavljaju prave ikone tamburaške muzike. Neki od njih, ciji su pradedovi došli u Ameriku, savršeno pevaju na srpskom, a da zapravo ne znaju šta te reci znače - kaže Nikolic.
Govoreci o sadašnjim tamburašima u Novom Sadu i Vojvodini, Nikolic kaže da ima i dalje dobrih tamburaša.

Tambura svira „Larinu pesmu”
Nikolic kaže da je malo poznato da je čuvena tema iz filma “Doktor Živago”, “Larina pesma” umesto na balalajkama, zapravo odsvirana na - tamburama. Pošto je film o Rusiji, tambure su prigušili, pa se smatra da sviraju balalajke.
„Crne lale” prašile rok
Pre nego što je ušao u Veliki tamburaški orkestar RTVNS-a Nikolić je svirao bas i pevao u “Crnim lalama”, koje su osnovane krajem šezdesetih godina. Vokalno-instrumentalni sastav svirao je tada “Bitlse”, “Rolingstonse” i “Šedouze” po vojvođanskim selima.

- Iako se kafane otvaraju i zatvaraju, tambura i dalje traje. Ipak, razočaran sam situacijom u Vojvodini, pogotovo u Novom Sadu, u koji su ljudi iz celog sveta dolazili da cuju tamburu i vojvođansku pesmu. Stoga mi je drago i zahvaljujem ljudima koji su se upustili u rekonstrukciju i renoviranje Tvrđave.
Nadam se da će oni pronaći prave tamburaše, jer ih Novi Sad ima. S druge strane, moja “dama” tambura i ja strpljivo cekamo poziv da se vratimo tamo gde pripadamo - na Petrovaradinsku tvrđavu - rekao je Nikolic i apelovao da se u restoranu postavi spomen-ploča u znak sećanja na “Osam tamburaša”.
O sadašnjem Novom Sadu, Nikolic ima samo reci hvale:
- Grad je uvek isti, centar je divno uređen, predgrađa su predivna, a infrastruktura je na evropskom i svetskom nivou. Potrebno ga je samo predstaviti strancima kako se to radilo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Znači pravom muzikom, dobrim ugostiteljskim objektima i hotelima.
Novosađani su i dalje gostoljubivi i dobronamerni i žive u gradu koji je bio i ostao metropola u Evropi i svetu. Naša omladina govori nekoliko jezika, možda ne znajući da smo multietnički grad, poznat u regionu. Grad bi trebalo da podržava tamburaše, jer su njihova pesma i duh prepoznatljivi u svetu. To je brend Novog Sada i Vojvodine.


22:11 , 21.1.2009 2 komentara Link


21.1.2009

Ansambl ,,Zorule"


DRUŠTVO LJUBITELJA TAMBURE
ANSAMBL “ Z O R U L E “ NOVI SAD
Predsednik Društva – koncertmajstor Zoran Bugarski Brica

Društvo ljubitelja tambure ansambl “Zorule” iz Novog Sada osnovano je 1995 godine, prvo kao tamburaški orkestar “Zorule”, zatim nešto kasnije menja naziv u ansambl “Zorule”. Od 05. marta 2001. godine dobija rešenje o upisu u registar udruženja društvenih organizacija.
Idejni tvorac i osnivac Društva ljubitelja tambure ansambl “Zorule” je  Zoran Bugarski Brica, on je takođe predsednik društva, umetnicki rukovodilac, koncertmajstor, i menadžer ansambla.


“Zorule” okuplja tamburaše, profesionalce koji se posvećuju umetnosti, muzici i zadovoljstvima koje ona nosi.
Clanovi ansambla su:
Milan Vucetin – koncertni solista ( A - basprim ),
  Milan Vlaški ( A - basprim ),
Željko Đankovic - Baba ( kontra ), 
Milan Svirčev - Mica  bas ),
Enriko Horvat - Enco ( E - basprim ),
Bojan Trenkic - Baca( celo),
Zoran Bugarski Brica – koncertmajstor ( prim ).
Negujuci pravi tamburaški stil, zasnovan na posebnoj tehnickoj spremi svakog od clana, pravoj tamburaškoj plemenitoj boji koja ima uporište u odlicnoj tehnici trzanja, tj. tremola, uspeli su da izgrade posebna svojstva koja ih svrstavaju u red ozbiljnih, tamburaških sastava što idu dobrim putem da sacuvaju tradiciju i slavu malih tamburaških sastava kojih je Vojvodina nekad bila puna.


Izuzetnu popularnost ansambl je stekao zahvaljujuci cestom prisustvu u medijima, gostovanjima u programima radija i televizije, ali i mnogobrojnim koncertnim nastupima u zemlji i inostranstvu: u Novom Sadu, Subotici, Sr.Mitrovici, Šidu, Rumi, Kikindi, Starcevu, Pancevu, Zrenjaninu, Senti,  Somboru, Novom Bečeju, Beogradu, Banja Luci, Gadžinom Hanu, Svetom Stefanu, Fivizzanu, Đenovi, Milanu, Pizi, Firenci, Villafratiju, Palermu, Gracu, Salcburgu, Lincu, Lajpcigu, Minhenu, Halajnu, St.Johannu, Neukirchenu, Klagenfurtu, Grimi…, jer postoji velika zainteresovanost za ovakve vrste orkestara kako u zemlji, tako i u inostranstvu ( razni muzicki festivali, solistički koncerti).

“Zorule” je prepoznatljiv po izvođenju tradicionalne izvorne narodne vojvođanske muzike, starogradske i varoške muzike, umetnickim obradama narodnih pesama i igara, zatim kompozicijama pisanim za tamburaške orkestre poznatih autora
( Sava Vukosavljev, Maksa Popov, Isidor Bajic, Vasa Jovanovic, Marko Nešic,  Zoran Mulic…), po izuzetno nadahnutom i interesantnom izvođenju obrada kompozicija poznatih svetskih autora klasične muzike ( J.Brahms, J.Strauss, A.Hachaturian, P.I.Tchaikovsky, W.A.Mozart, J.S.Bach, F.Schubert, I.Albeniz, A.Vivaldi, G.Verdi…), kao i obrada evergrin i zabavne muzike.

Ansambl “Zorule” i danas prednjaci u nastojanjima da tambura još više raširi krila širom sveta, kako bi svima podarila nešto od svojih draži i plemenitosti. A one blagosti i prednosti ravnice, ta prostranost koja dopušta da se zvukom i dušom dosegne do svih srca i svih meridijana, uz nežne žice tamburice -“Zorule”, mogu nas proneti diljem ove ipak male planete, male za ovakve lepote i ujedno izazovno velike u našoj želji da iznesemo u svet našu tradiciju pred kojom ustaju mnoge velike i tradicijom bogate zemlje.


22:03 , 21.1.2009 0 komentara Link


21.1.2009

Bice skoro propast sveta

Svake večeri iz Deronja ka Novom Sadu kreće beli kombi sa uvek istih devet silueta, između dva i tri ujutro se vraća. Ko su ti ljudi?

Ćosićevi Tutori počinju rečnikom piščevog pretka Teodora gde stoji i ovo: TAMBURA ta naprava od drva i nekojih žica na kojima se izvađa svirka za dobro društvo i za razgaliti srce. Ima ih koji samo to nosaju po svijetu, sviraju i takožive. E, ovo je priča o ljudima koji samo to nosaju po svijetu, koji samo sviraju i koji samo od toga žive. Šta bi se deda Tiodorovoj definiciji moglo dodati? Tamburaši su ljudi koji u svakom trenutku imaju češalj, koji nisu završili DIF, ali koji su fizički i psihički sposobni da čučnu ako obesna publika poželi da joj sound dođe odozdo, tamburaši su ponajveći kicoši među muzičarima, pandan briljantinu u kosi su cipele koje moraju isto toliko da se cakle, pri čemu je izuzetno poželjno da cipele budu što manje. Tamburaši su očajni kad imaju velika stopala i malo ko zna da većini trnu noge u tesnim cipelama, samo da bi estetski utisak bio što povoljniji. Vole da sviraju u jednakim odelima, jedino se primašu dopušta drugačija odeća. Tako su ljudi legendarnog i prerano umrlog Lepog Jovice imali tamna odela, da bi samo Jovica imao pravo na nastup u kao negativ belom odelu. Od Jovice sam čuo da je u romskoj estetici malo stopalo važno koliko i lice, a ako je o bendu reč, onda treba da ga sačinjavaju ljudi sličnog rasta i približno istog uzrasta. Opisujući jednu kapelu koja se pre dvadesetak godina istakla u nekom motelu ("Poloj" li beše?), rekao je: "Ljubo, nikako nisu sortirani." Pomislio sam da im fali čelo ili neki drugi instrument, kad on nastavi: "Jedan kao bure, ovi drugi slabi, jedan basprimaš ovoliki, drugi ovolicni!" Tamburaši se gotovo svi zovu Todor, Miloš i Jovica, pa se imenu dodaje oznaka "mali" (mali Todor) ili "veliki", nekome se kao mom drugu Jovici posreći da ga zovu "lepi", mada oznaka ponekad može biti i ironična. Kad je Jovici ustrebao nov basista (usled neminovne fluktuacije radne), rekao je: "Ima iz Subatice dobar basista, malo je stariji, možda si čuo za njega, zovu ga Lepo Dete." Upoznao sam se sa Lepim Detetom u "Zvezdara teatru". Lepo Dete je obožavalo "vechiu romanu" i posle sedme čaše superiorno je vozilo svoj begeš; kao novi član još nije bilo zadužilo uniformu, nastupalo je u tesnim, belim pantalonama, imalo je danas bi se reklo silikonski pune usne koje je mazalo svetlom grožđanom mašću i delovalo je kao stanovnik Njujorka a ne Subatice, a i sviralo je kao da je odraslo na džezu a ne na ubogom bećarcu, pitam ga kako je dobilo taj nadimak, pa vidiš po meni, moju mater su pitali "čije je to lepo dete?", i tako je ostalo...

Tamburaši mogu biti Hrvati, Srbi, Bošnjaci, Egipćani, Malisori, ali je najbolje ako su Romi. Prvonavedeni lepo zvuče samo ako fanatično vežbaju, dok će Romi i kad su neuvežbani, ili kad neku stvar ne znaju dobro, napraviti nešto što će moći da prođe, odsviraće je tako da slušalac mora priznati: "Pa moglo bi ovako da se shvati, zašto da ne!" Romi imaju kulturu zadevanja, imaju neku vrstu obaveze da se šale, u čemu ponekad ispolje montipajtonovsku surovost; mislio sam da je boja kože za njih ili tabu ili nešto do čega oni nimalo ne drže, ali sam shvatio da oni imaju rang listu koliko je ko od njih tamnoput. Miloš kontraš je jedne večeri sam sebi dao pauzu i došao kod mene za sto, ostali su svirali, jedan od njegovih kolega svirao je u odelu i u apostolkama jer je prethodnu noć proveo u tesnim cipelama, e, taj je imao najtamniju put među njima, a sevao je besno očima na Miloša koji se razbaškario uz špricer, na moje zaprepašćenje Miloš mu je, izdižući obrve i isturajući donju vilicu, poluglasno dobacio: "Crnčugo..."

Bački tamburaši su poslednji koji su prestali da sviraju u Hrvatskoj i prvi su probili barijeru, da ne kažem, barikade koje su ostale posle Domovinskog rata; gostovanje Roma iz Srbije je ono što Hrvatska trenutno može da primi, dobili su vize, dozvole za rad... Neću pominjati ime orkestra jer ne želim da njihov poslodavac slučajno dozna da su ga ovde opanjkavali, pošto će oni kad-tad morati da preko faula, a faul je u tome što Romi nisu dobili obećati mesečni honorar. Imali su smeštaj, kostirali su se tamo gde su svirali, dobijali su bakšiš, ali ono što su imali pogođeno kao sigurno izostalo je. Pa neće Jugoslavija uručiti protestnu notu što jedna romska kapela nije isplaćena shodno usmenom dogovoru sa gostioničarem! Bilo kako bilo, ipak se zaradilo u Zagrebu, veseli Hrvati okitili su prve laste pomirenja i lumperaja kunama, eurima i ponekim Roleksom, o čemu će, nadam se, biti reči kao o posebnom, serdarskovojvodskom načinu plaćanja.

Vratimo se belom kombiju somborske registracije. Vlasništvu orkestra "Biće skoro propast sveta" iz Deronja. Ako su jednaka, kvalitetna odela znak i nemi garant da se bend neće raspasti nakon prve svađe, zajednički kombi znak je dugoročne prethodne i buduće sloge. Kako i ne bi bio: glavni basprimaš i najveća zvezda benda je Đena, najistaknutiji pevač i konferansije je Đenin zet Todor (takođe svira basprim), violinu svira Đenin sin Todor, basprim svira drugi sin Dejan, Todorov sin isto svira basprim, kao god i Džigi Bau (Sveta Jovanović) koji je Đenin pa brat. Kontru svira Džigijev sin koji se nedavno oženio, u ekipi je i harmonikaš koji je mislim izvan ovog rođačkog kolopleta... Pripadnici ove porodične manufakture imaju vozačke dozvole (Dejan je kupio vektru pre dva meseca), ali kombi vozi profesionalac koji niti pije niti svira. A svirka i piće idu baš lepo zajedno. Ne samo zato što je alkohol krasan doping nego i zato što poslodavac gotivi muziku koja pije. Ako orkestar poput Đeninog popije nekoliko tura pića koje poručuju gosti, kasa je dobra barem stotinak maraka (muzičari ne odustaju od marke kao obračunskog sredstva, u markama se tezge pogađaju, u markama se izražava bakšiš i ukupna zarada, iako se fizički pojavljuju dinari, euri, dolari, švajcarci etc.). Mene moji poslodavci (pošto i sam sviram, isto kao i Đena, samo ni blizu tako dobro) mrko pogleduju otkako sam prestao da pijem. Gost glasno pita šta muzika pije, kafedžiji sevnu one njegove kafedžijske okice, a ja kažem da ne mogu hvala ništa. Poslodavce sam za prethodne tri godine oštetio za nekih 3400-3500 DM! E, Đenini ne žele da uspijaju kad gosti poručuju piće za muziku, ali ne žele ni da voze umorni i sa nedozvoljenim promilima, zato imaju šofera, koji je odmoran i trezan. Kad su gostovali u "Zlatnom burencetu" u Beogradu, vozač je odgovorno spavao u kombiju dok su njegovi putnici punima čašama otprozdravljali gostima, mostly muzičarima koji su se sjatili u "Burence" da uživaju u Đeninim jedinstvenim kadencama i u Todorovom poletnom pevanju protkanom njegovim stalnim upadicama: "Ovo je važno! Ovo je jako važno". Kompletan orkestar beogradskih "Sanjara" obreo se u "Burencetu", ali je došao i Ljuba, vlasnik "Stare kolibe", restorana na Ušću. Dejan koji svira mandolinu u "Sanjarima", ali ordinira i u "Staroj kolibi", napao je Ljubu: "Ko je tebe zvao ovamo!? Ovo je seminar za nas muzičare. Ovo su naši učitelji, hoćeš da ih čuješ pa da nama svima podaješ otkaze!?"

Đenu sam upoznao pre dvadesetak godina, kad se priključio Lepom Jovici. Svirao je treći basprim, na način koji je samo njegov. Pošto su Brataš i Laza besprekorno svirali u tercama i sekstama, Đena je imao punu slobodu da šeta gde god mu se prohte. Imaginacija i tehnika zavise jedna od druge, čovek i ne zamišlja ono za šta zna da ne može odsvirati, i obratno, kad čovek istinski savlada instrument, njegova mašta je oslobođena i unapređena: Đena ide iz vratolomije u vratolomiju a da se nikad ne ugruva, iz svakog slaloma tačno na vreme stiže na zborno mesto, ima, dabome, desetak ziher spustova i sprintova, ali ima sijaset onih koji mu dođu jednom i koje ni sam ne može da upamti i ponovi. To ga mnogo ne jedi, jer će se već u narednoj pesmi ili strofi situacija opet intenzivirati, da se izrazim čvorovićevski, i on će imati priliku za novu bravuru. Ono što su nekada svirali pokojni Laza i Brataš (koji je živ, zdrav i aktivan, to je onaj koji je kod Karanovića superirono pevao sada uveliko ofucanu Arsenovu pesmu o mladosti!), sada sviraju Đenini sinovi, tako da on svoju subverzivnu, improvizatorsku delatnost ne mora da prekida... Usled najbrže pesme, bend bi iznenada zaćutao, kao da je nestalo struje, onda bi ostao samo Đenin basprim koji bi odzujao neverovatnu kadenci: te kao bumbar koji ne može da se zaustavi, te kao ptica koja se zanela... Onda bi se rodbina opet uključila, i ne zna se šta je lepše, kad tutti zamuknu ili kad stvar posle Đeninog sola vrate u kolotečinu. Pesmu po kojoj su dobili ime (ispada da su je dobili po filmu, iako je, naprotiv, Petrovićev film za naslov uzeo refren stare pesme) peva Džigi, korpulentni bata ima glas kao Sačmo; tobože patetično uzvikne "biće skoro propast sveta", hor uzvrati rableovski veselo "nek propadne, nije šteta!" i, zaista, nema nikoga ko bi zažalio zbog te propasti. Todor je najstariji, on pokriva repertoar između dva svetska rata, mada ima i hitove iz novijeg doba (onaj o životu: "Zastani, tara-tara-tam, zastani, tara-tara-tam/Pričekaaaj me..."), i goste i svoju rodbinu (kad se ova raspomami) utišava tako što širi ruke dok mu basprim visi oko vrata: "Ovo je važno!" Tek kad svi naćule uši, on nastavlja. Sledeći put će intervenisati ne kad nešto bude važno, nego kad priča dođe do još škakljivijeg mesta: "Pažnja! Ovo je jako važno!"; svestan je da publika posle nekog vremena to percipira kao puku uzrečicu, kao njegov manirizam, ali tako majstorski odabere momenat za superlativ da cela kafana htela ne htela prsne u smeh: "E, ovo je najvažnije!!"

Pre nego što su napravili kontrakt sa "Maderom", đeninci su svirali u rodnim Deronjama, iz Beograda je jedne večeri tamo otišao konvoj ljubitelja tamburaštva, sačekali su nas besprekorno čisti, netom ispeglani beli stolnjaci, koji behu malo vlažni, jer su prani tog dana, kad je telefonom bilo potvrđeno da stiže bulumenta iz prestonice. Džigi je na sredokraći poljskog klozeta i kafane stupio u razgovor sa dvema naočitim građankama koje je te večeri upoznao. Dopale su mu se, rekao je da mu se sin ženi za mesec dana i da njih dve moraju neizostavno da dođu na svadbu. Ne dajući im vremena da se opasulje, budući svekar je nastavio: "Naravno, to će da vas košta, ali moramo se pomagati!"

Prim, basprim, kontra, čelo, begeš

Tamburaški instrumenti jesu: prim, ono malo što je svirao Janika, ima četiri žice, ima strogo uzev pet, ali prva je duplirana, najtanja je e, sledeća je h, pa fis, pa cis.

Ona malo veća tambura je basprim (u Hrvatskoj ga zovu brač), to je ono što prati Davorina Popovića u Kuduzu, ono što se čuje u meni neshvatljivoj pesmi Prljavog kazališta o Slavoniji i "nošenju bagrema drugoj", najmilozvučniji od svih trzačkih instrumenata, neka mi oproste domre, mandoline, balalajke i buzukiji.

Tamburaška kontra prazna daje E-dur, čelo i begeš štimuju se isto kao basprim, tako da basprimaš može da svira i čelo i begeš, ali nije lud.

Prokleti roleks

Ponekad kafanski gosti ostanu bez gotovine pa muzičarima daju prstenje, narukvice, lančiće, a otkako su naučnici pronašli rolekse - i rolekse. Za razliku od novca koji se po pravilu deli na ravne časti, sve ove zlatarsko-sajdžijske rukotvorine izazivaju razdor u orkestru. Onaj kome je plemeniti metal neposredno uručen drži da je dat njemu za izuzetne lične zasluge, ostali smatraju da je plen zajednički, da ga treba prodati i novac podeliti. Druga koska sa nenovčanim darovima jeste njihova stvarna vrednost. Čovek doduše ne zna ni kad mu neko zalepi sto dolara na čelo da li je opljunut falsifikat ili prava stotka, dužan je da svira kao da je dobio pravu, tako i sa prokletim roleksima, dužan si da sviraš kao da je roleks pravi.

Jedan moj dobar prijatelj iz Subotice dobio je roleks, pre toga je drugi član orkestra već bio dobio roleks koji nije hteo da prodaje niti da daje bilo kakvo obeštećenje kolegama, e, ni moj prijatelj isto nije hteo, na roleksu je pukla narukvica, on je vozom došao u Beograd, sačekao sam ga na stanici i odvezao kod majstora ovlašćenog za rolekse, izlazi iz radnje pokunjen, šta je bilo, je l' te odrao, nije mi ništa naplatio, kaže nije to pravi roleks.

Instrumente nosimo

Da li muzičari koji imaju vlastiti prevoz treba da ostavljaju instrumente tamo gde svake večeri nastupaju ili treba svaki put da ih pakuju i odnose kući? Instrumenti se ne ostavljaju kod poslodavca, bez obzira na to što je tu noćni čuvar, alarm... Kad god instrumente ponesu kući, muzičari poslodavcu kažu: imamo mi još dosta posla izvan ovog restorana, nisi nam ti jedino uhljeblje! To je krunski razlog za neostavljanje instumenata, a može nešto i stvarno da iskrsne!

Biće skoro propast sveta

Devojačko srce vene
Neće momci da se žene
Da devojke ne ostare
Meće porez na bećare:
Ako momci neće milom
Ženiti ih treba silom
Biće skoro propast sveta
Nek propadne nije šteta (2 puta)
Nek propadne nije šteta
Ministar s tužbom boči
Kako jadu da doskoči
Da devojke ne ostare
Meće porez na bećare:
Ko u kući neće vraga
Nek ne žali pusta blaga...
Biće skoro propast sveta
Nek propadne nije šteta,
Nek propadne - nije šteta!


21:42 , 21.1.2009 0 komentara Link


20.1.2009

Detaljno o svakom instrumentu

 
PRIM:
Prim (bisernica) je po veličini najmanji instrument u orkestru. On proizvodi visoke tonove, ima pet žica, od kojih su prve dvije jednake i ugođene na isti ton (e2). Žice na primu se ugađaju (štimaju) na tonove e2, h1, fis1, cis1.
Tonska ljestvica je kromatska i obuhvaća tonove od cis1-e4. U tamburaškim orkestrima se upotrebljavaju dvije do tri bisernice (prva, druga i treća). Druga se zove još i primterc. U većim orkestrima se upotrebljava veći broj I, II i III primova. Dionice prima se pišu u violinskom ključu, no radi preglednijeg i lakšeg čitanja notni tekst je pisan za oktavu niže od onoga kako istrument zvuči.
Prim je građen najčešće iz jednog komada drveta, no u novije vrijeme se gradi posebno vrat, a posebno trup (korpus) koji može biti kopan ili načinjen od lijepljenih daščica.
Ukupna dužina prima je od 621-637 mm, dužina trupa je 222-234 mm, najveća širina trupa je 135-148 mm, a visina tijela 33-40 mm.

BASPRIM: (Na vrh)
Basprim je instrument gitarastog oblika. Tijelo i vrat svih tamburaških instrumenata se izrađuju prvenstveno iz šarenog, ptičjeg ili bijelog javora, ružinog drveta (palisandera), oraha, trešnje, šljive ili nekog drugog tvrdog drveta. Gornja daska ili "glasnjača" mora biti SAMO OD SMREKE!!!
Ukupna dužina basprima je 880- 900 mm. Dužina trupa iznosi 392- 399 mm. Najveća širina mu je 280- 297 mm, a debljina tijela 59- 69 mm.
Ima pet žica od kojih su prve dvije iste debljine (a1). Ugađa se (štima) na tonove:a1, e1, h, fis. Tonska ljestvica je kromatska i obuhvaća tonove od fis do cis2.
U orkestrima se upotrebljavaju dva A-basprima. Drugi se zove još i basprim terc. U većim orkestrima se, naravno, upotrebljava veći broj i prvih i drugih A-basprimova. Njihove dionice u partituri se pišu u violinskom ključu, a zvuče kako je napisano.

U tamburaškom orkestru koristi se i E-basprim koji je po obliku sličan A-basprimu, ali je malo veći. Ukupna dužina E-basprima je 970- 975 mm a dužina trupa je 430- 452 mm. Najveća širina trupa je 312- 315 mm, a debljina tijela je 66- 70 mm.
Ima pet žica od kojih su prve dvije jednake(e1). Ugađa se (štima) na tonove:
e1, h, fis, cis. Tonska ljestvica je također kromatska, raspon tonova je od cis-fis2.
U orkestru se upotrebljava jedan E-basprim, dok ih u većim orkestrima ima razmjerno više. Dionice E-basprima se u partituri pišu u violinskom ključu i zvuči kako je napisano.
Najčešće se u orkestru E-basprimom svira treći glas.

KONTRA: (Na vrh)
Specifičan instrument tamburaškog orkestra je kontra. Jedino ovaj instrument svoju dionicu svira u obliku akorda.
Kontra je po obliku slična E-basprimu samo je malo veća. Ukupna dužina instrumenta je 1020- 1040 mm. Dužina trupa iznosi 466- 490 mm. Najveća širina trupa je 350- 384 mm, a debljina tijela je 83- 86 mm.
Kako i sam njegov naziv kaže, ovaj instrument najčešće svira na kontru, odnosno na nenaglašeni dio takta. Kontrom se sviraju akordi koji se u partituri obilježavaju svim tonovima jednog akorda ili samo prvim tonom i nazivom akorda iznad tog tona.
E- Kontra je nešto veća od E-basprima. Ima pet žica od kojih su prve dvije jednake (e1) i ugađaju se (štimaju) na tonove: e1, h, gis, e.
Postoji i A-Kontra koja ima samo četiri žice koje se štimaju na tonove: a-e-cis-A.

ČELO: (Na vrh)
Čelo je instrument koji ima sličnu funkciju kao violončelo u simfonijskom orkestru, po obliku je slično kontri ali je malo veće. Od ostalih tamburaških instrumenata se razlikuje po tome što mu je glava slična glavi violončela (u obliku puža, kao kod basa). Ukupna dužina mu je 1055- 1085 mm. Dužina trupa je 485- 495 mm. Najveća širina tijela je 360- 380 mm, a debljina tijela 80- 94 mm.
Ima četiri žice koje su naštimane na tonove A, E, H1, Fis1. Tonska ljestvica je kromatska, a raspon tonova je od Fis-h1. Njegova dionica se u partituri piše u bas-ključu (F ključu) i zvuči kako je napisano.
U većim orkestrima se upotrebljava i stojeće čelo, koje je slično basu, samo manje. Njegova ukupna dužina je 1200-1300 mm. Dužina trupa je 665-680 mm. Najveća širina trupa je 450-500 mm, a debljina tijela 90-105 mm. Tonska ljestvica je kromatska, a raspon tonova kao i kod običnog čela (Fis-h).


BAS:
(Na vrh)
Tamburaški bas je najveći instrument u orkestru. Njegova ukupna dužina iznosi 1910- 1940 mm (ali ih ima i većih i manjih). Dužina trupa je 1082- 1157 mm. Najveća širina trupa iznosi 640- 690 mm, a najveća visina 207- 220 mm.
Bas je osnova svakog tamburaškog orkestra, jer daje osnovnu harmoniju i ritam. Po obliku je vrlo sličan kontrabasu, čak ima i istu funkciju kao kontrabas u simfonijskom orkestru, ali se zvuk proizvodi trzanjem žica trzalicom, a ne gudalom. Pored toga za razliku od simfonijskog basa tamburaški bas je kotiran tj. ima pragove duž vrata. Glava mu je građena u obliku puža. Ima četiri žice koje su naštimane na tonove A-E-H1-Fis1. Tonska ljestvica je kromatska, a opseg obuhvaća tonove od Fis1-h. Dionica basa se u partiturama piše u bas (F) ključu, ali zvuči za oktavu niže.

22:37 , 20.1.2009 1 komentara Link


20.1.2009

Slike(bice ih jos)>...


22:08 , 20.1.2009 0 komentara Link


20.1.2009

Sava Vukosavljev

ZVONKO BOGDAN:

Zvonko Bogdan rođen je 05.01.1942. godine u Somboru.

Na salašu svoga djeda po majci, Stipana Kukuruzara, na periferiji Sombora, Zvonko Bogdan je proveo vrijeme do polaska u školu. Otac i majka su ga, još kao bebu, dali djedu na salaš, da stasa za školu.

Otac Zvonka Bogdana - Stipan Bogdan bio je kovač. "Moj otac", priča Zvonko Bogdan, "bio je čovek veoma radan i vridan, i voleo je da sve u kući bude kako treba. Ali, kad bi poslu došao kraj, počinjalo je "drugo poluvreme" - kafana, društvo, pisma i svirka. Dešavalo se mnogo puta da je stizao kući u cik zore, na obaveznom fijakeru, s još obaveznijom pratnjom tamburaša, pa bi se još dugo u kući pivalo i sviralo. Za mene je to bilo veoma uzbudljivo, utoliko pre što se dešavalo u jednoj opuštenoj atmosferi, bez trzavica i svađa u porodici, veselo i razdragano, pa je i to sigurno uticalo da od najranije mladosti zavolim pismu i tamburaše".
Otac Stipan je godinama pjevao u somborskom "Bunjevačkom kolu", a kasnije i u zboru KUD-a "Miroljub".
Majka Zvonka Bogdana - Maca Bogdan, salašarska domaćica, bila je, kao i otac, vrlo muzikalna. Zajedno su pjevali u zboru. Ona bi nesvjesno, kad se zapjeva, pjevala drugi glas.

U Somboru je završio osnovnu školu i upisao ekonomsku školu, a kao srednjoškolac se zainteresirao i za nešto sasvim drugo, za glumu, pa je ubrzo i dobio probni aranžman u Somborskom kazalištu. Poslije kratke kazališne avanture, zbog koje je u 19. godini zauvijek napustio rodni Sombor, našao se u Beogradu. Tada započinje drugu karijeru, pjevačku.

Zvonko Bogdan kaže: "Kad sam otišao u Beograd, da se upišem na Pozorišnu akademiju, nisam imao od čega da živim i tada sam počeo da pivam po kafanama. Tu sam našao sebe i svoj svit. To je bilo 1963., a te kafane su bile drugog reda. U hotel "Union" sam došao sedamdesetih, kada sam već imao nekakvu afirmaciju. I tada sam pivao samo naše tradicionalne pisme, jer drugo nisam ni znao. Moj prvi nastup je bio na Kalemegdanskoj terasi, i tamo sam pivao pisme koje sam naučio kod svoje kuće: Milkina kuća na kraju, Jedno jutro čim je zora svanula itd. Tada sam shvatio da imam sreću što sam slučajno od kuće i iz raznih svatova ponio repertoar od koga živim i danas."

Prve kompozicije:
Zvonko Bogdan kaže: "To se deslio 1971. baš posle smrti mog oca, kad sam shvatio da pivajući po kafanama ne mogu dugo da opstanem, niti da uradim bilo što drugo. Jer, takvih koji to rade ima jako mnogo. To sam shvatio, a imao sam i takvog učitelja i takve suradnike i stremio sam ka onom putu gde sam moram nešto da stvorim. Bez kreativnosti nema produžetka. Tako sam napisao prvu i ozbiljnu kompoziciju koju sam dosta dugo krio, jer nisam hteo da se pojavim u onoj euforiji novokomponovanih pevača. A bilo mi je jako teško dokazati se kao autor nečega. I kada sam napisao pesmu "Ej salaši na severu Bačke" i kad sam melodijski zapis odneo u Radio Novi Sad, da pesmu otpevam, rekao sam da je to jedna stara pesma koju sam naučio od nekih somborskih tamburaša. Na to je čika Pišta - kontraš, koga ja smatram najboljim tamburaškim svircem u moje doba, rekao: "Kako to, kad za tu pesmu nikad u svom životu nisam čuo". I kad smo je snimili ja sam bio strašno uzbuđen što je probni snimak uspeo. I to je bio moj prvi korak ka pisanju tekstova i komponovanju".

Zvonko Bogdan se u Beogradu oženio suprugom Mirjanom (Subotičankom), s kojom ima dvoje djece: Sigmunda (1974.) i Evelinu (1976.), a od 1980. godine živi u Subotici, u kući koju su kupili pri doseljenju iz Beograda.

Njegov prvi suradnik i profesor bio je slijepi klavirist gospodin Ladislav Balog koji je bio apsolvent za crkvene orgulje i klavir i o njemu Bogdan kaže: "Gospodin Balog Ladislav je čovek koji me je uputio u svet, i koji je prosekao zavesu, muzicku zavesu, tako da ja danas ne da čujem muziku nego i vidim". Zvonko Bogdan je radio sa Janikom Balažom, snimao je pesme sa Šandorom Lakatošem, radio je sa koncert majstorom Lucijanom Petrovićem, nastupao sa Georgijem Zamfirom, sa najboljim cimbalistom svih vremena Tonijem Jordakijem, sa velikim tamburaškim orkestrom Radio Televizije Novi Sad.

"Pisme koje sam komponovao, počev od Hej salaši na severu Bačke, pa nadalje, vezane su za istinite ljude i istinite događaje. A one pisme koje sam sakupljao po Mađarskoj, Slavoniji, Vojvodini, sakupljao sam da bih pronašao autore, tekstopisce i kompozitore - i da bi ih sa pravim orkestrima ponovo doneo u pravi život i ambijent. Pre stotinak godina nije bilo zvučnih nosača i televizije i ljudi su pisme pamtili po sluhu. Dok bi jedna pisma stigla od Budimpešte do Beograda promenila bi nekoliko svojih faza. Mnoge pisme su se zato kod nas pogrešno interpretirale, a ja sam se zainatio da to ovekovečim onako kako stoji zato što sam dužan prema tim autorima, da muzičari čuju kako to treba da zvuči."

Ipak, Zvonko Bogdan smatra da njegove pjesme govore o vremenu koje je neponovljivo: "Točak istorije ide naprid, minjaju se vrimena, ljudi i običaji. Ovo je samo uspomena na jedno vrime koje se nikad više ponoviti neće, može da bude samo drugačije. Bože zdravlja da posle ovog bude bolje, mnogo bolje. Ali nikad više neće biti onako, niti će više ikad biti aktuelne teme od pre 50, 100 ili 150 godina".
"Svako vrime je imalo nekog Maćiku, nekog Peru, Janiku, nekog Tošu, tako da će se sigurno posle Čiče i Mileta sigurno pojaviti neki drugi. Mladi ljudi pronalaze interesantne teme u izvornoj narodnoj muzici i pronalaze način da se dokažu, da se iskažu koliko su muzikalni, koliko su virtuozni... A mladi ljudi koji pivaju i sviraju izvornu i starogradsku muziku dokaz su da se to neće baš tako lako izbrisati."

Njegove pjesme "Ej, salaši, na sjeveru Bačke", "Govori se da me varaš", "Neko sasvim treći", "Ne vredi plakati". toliko su zaživjele u narodu da se smatraju izvornim. A Zvonko Bogdan je, kaže, samo htio sačuvati muziku svoga kraja.


21:52 , 20.1.2009 0 komentara Link


20.1.2009

Zvonko Bogdan

Zvonko Bogdan rođen je 05.01.1942. godine u Somboru.

Na salašu svoga djeda po majci, Stipana Kukuruzara, na periferiji Sombora, Zvonko Bogdan je proveo vrijeme do polaska u školu. Otac i majka su ga, još kao bebu, dali djedu na salaš, da stasa za školu.

Otac Zvonka Bogdana - Stipan Bogdan bio je kovač. "Moj otac", priča Zvonko Bogdan, "bio je čovek veoma radan i vridan, i voleo je da sve u kući bude kako treba. Ali, kad bi poslu došao kraj, počinjalo je "drugo poluvreme" - kafana, društvo, pisma i svirka. Dešavalo se mnogo puta da je stizao kući u cik zore, na obaveznom fijakeru, s još obaveznijom pratnjom tamburaša, pa bi se još dugo u kući pivalo i sviralo. Za mene je to bilo veoma uzbudljivo, utoliko pre što se dešavalo u jednoj opuštenoj atmosferi, bez trzavica i svađa u porodici, veselo i razdragano, pa je i to sigurno uticalo da od najranije mladosti zavolim pismu i tamburaše".
Otac Stipan je godinama pjevao u somborskom "Bunjevačkom kolu", a kasnije i u zboru KUD-a "Miroljub".
Majka Zvonka Bogdana - Maca Bogdan, salašarska domaćica, bila je, kao i otac, vrlo muzikalna. Zajedno su pjevali u zboru. Ona bi nesvjesno, kad se zapjeva, pjevala drugi glas.

U Somboru je završio osnovnu školu i upisao ekonomsku školu, a kao srednjoškolac se zainteresirao i za nešto sasvim drugo, za glumu, pa je ubrzo i dobio probni aranžman u Somborskom kazalištu. Poslije kratke kazališne avanture, zbog koje je u 19. godini zauvijek napustio rodni Sombor, našao se u Beogradu. Tada započinje drugu karijeru, pjevačku.

Zvonko Bogdan kaže: "Kad sam otišao u Beograd, da se upišem na Pozorišnu akademiju, nisam imao od čega da živim i tada sam počeo da pivam po kafanama. Tu sam našao sebe i svoj svit. To je bilo 1963., a te kafane su bile drugog reda. U hotel "Union" sam došao sedamdesetih, kada sam već imao nekakvu afirmaciju. I tada sam pivao samo naše tradicionalne pisme, jer drugo nisam ni znao. Moj prvi nastup je bio na Kalemegdanskoj terasi, i tamo sam pivao pisme koje sam naučio kod svoje kuće: Milkina kuća na kraju, Jedno jutro čim je zora svanula itd. Tada sam shvatio da imam sreću što sam slučajno od kuće i iz raznih svatova ponio repertoar od koga živim i danas."

Prve kompozicije:
Zvonko Bogdan kaže: "To se deslio 1971. baš posle smrti mog oca, kad sam shvatio da pivajući po kafanama ne mogu dugo da opstanem, niti da uradim bilo što drugo. Jer, takvih koji to rade ima jako mnogo. To sam shvatio, a imao sam i takvog učitelja i takve suradnike i stremio sam ka onom putu gde sam moram nešto da stvorim. Bez kreativnosti nema produžetka. Tako sam napisao prvu i ozbiljnu kompoziciju koju sam dosta dugo krio, jer nisam hteo da se pojavim u onoj euforiji novokomponovanih pevača. A bilo mi je jako teško dokazati se kao autor nečega. I kada sam napisao pesmu "Ej salaši na severu Bačke" i kad sam melodijski zapis odneo u Radio Novi Sad, da pesmu otpevam, rekao sam da je to jedna stara pesma koju sam naučio od nekih somborskih tamburaša. Na to je čika Pišta - kontraš, koga ja smatram najboljim tamburaškim svircem u moje doba, rekao: "Kako to, kad za tu pesmu nikad u svom životu nisam čuo". I kad smo je snimili ja sam bio strašno uzbuđen što je probni snimak uspeo. I to je bio moj prvi korak ka pisanju tekstova i komponovanju".

Zvonko Bogdan se u Beogradu oženio suprugom Mirjanom (Subotičankom), s kojom ima dvoje djece: Sigmunda (1974.) i Evelinu (1976.), a od 1980. godine živi u Subotici, u kući koju su kupili pri doseljenju iz Beograda.

Njegov prvi suradnik i profesor bio je slijepi klavirist gospodin Ladislav Balog koji je bio apsolvent za crkvene orgulje i klavir i o njemu Bogdan kaže: "Gospodin Balog Ladislav je čovek koji me je uputio u svet, i koji je prosekao zavesu, muzicku zavesu, tako da ja danas ne da čujem muziku nego i vidim". Zvonko Bogdan je radio sa Janikom Balažom, snimao je pesme sa Šandorom Lakatošem, radio je sa koncert majstorom Lucijanom Petrovićem, nastupao sa Georgijem Zamfirom, sa najboljim cimbalistom svih vremena Tonijem Jordakijem, sa velikim tamburaškim orkestrom Radio Televizije Novi Sad.

"Pisme koje sam komponovao, počev od Hej salaši na severu Bačke, pa nadalje, vezane su za istinite ljude i istinite događaje. A one pisme koje sam sakupljao po Mađarskoj, Slavoniji, Vojvodini, sakupljao sam da bih pronašao autore, tekstopisce i kompozitore - i da bi ih sa pravim orkestrima ponovo doneo u pravi život i ambijent. Pre stotinak godina nije bilo zvučnih nosača i televizije i ljudi su pisme pamtili po sluhu. Dok bi jedna pisma stigla od Budimpešte do Beograda promenila bi nekoliko svojih faza. Mnoge pisme su se zato kod nas pogrešno interpretirale, a ja sam se zainatio da to ovekovečim onako kako stoji zato što sam dužan prema tim autorima, da muzičari čuju kako to treba da zvuči."

Ipak, Zvonko Bogdan smatra da njegove pjesme govore o vremenu koje je neponovljivo: "Točak istorije ide naprid, minjaju se vrimena, ljudi i običaji. Ovo je samo uspomena na jedno vrime koje se nikad više ponoviti neće, može da bude samo drugačije. Bože zdravlja da posle ovog bude bolje, mnogo bolje. Ali nikad više neće biti onako, niti će više ikad biti aktuelne teme od pre 50, 100 ili 150 godina".
"Svako vrime je imalo nekog Maćiku, nekog Peru, Janiku, nekog Tošu, tako da će se sigurno posle Čiče i Mileta sigurno pojaviti neki drugi. Mladi ljudi pronalaze interesantne teme u izvornoj narodnoj muzici i pronalaze način da se dokažu, da se iskažu koliko su muzikalni, koliko su virtuozni... A mladi ljudi koji pivaju i sviraju izvornu i starogradsku muziku dokaz su da se to neće baš tako lako izbrisati."

Njegove pjesme "Ej, salaši, na sjeveru Bačke", "Govori se da me varaš", "Neko sasvim treći", "Ne vredi plakati". toliko su zaživjele u narodu da se smatraju izvornim. A Zvonko Bogdan je, kaže, samo htio sačuvati muziku svoga kraja.


21:47 , 20.1.2009 0 komentara Link


16.1.2009

Cveta Sladic Cica


Nove godine na Petrovaradinskoj tvrđavi nekada su bile velike svečanosti za privilegovane o kojima je brujao čitav grad. Tito im dolazio na noge, a oni mu cele noći radili oko glave. Orkestar je opstao na Janikinoj (kafanskoj) devizi: "Šta čuješ - ne čuješ, šta vidiš - ne vidiš". Zvuk tambure u krvi.

Cveta Sladić Čiča rođen je 1939. godine u Bečeju. Radeći i nastupajući 40 godina, najpre kao član a kasnije kao koncertmajstor Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, doprineo je obogaćivanju tamburaške muzike, muzičke produkcije i fonoteke Radio Novog Sada. Usporedo sa radom Velikog orkestra, godine 1965. osnovan je i mali sastav tamburaškog orkestra pod upravom Janike Balaža, a činili su ga: Cveta Sladić Čiča, Josim Familić, zvani Mali Todor, Tugomir Nikolić, Savica Vladisavljev, Jovan Jovanović i Stevan Nikolić, zvani Crni Steva. Orkestar je učestvovao u snimanju filma "Skupljači perja". Dve godine kasnije, orkestar je na čelu sa Janikom Balažom održao 40 koncerata u prestižnoj pariskoj "Olimpiji", i to u sastavu: Cveta Sladić Čiča, Savica Vladisavljev, Stevan Nikolić, Crni Steva, Steva Kormanjoš Pišta, Jovan Kormanjoš, Ivan Dimić, Josip Kovač i Tugomir Nikolić. Godine 1969. ovaj mali sastav orkestra nastupao je pod imenom "Osam tamburaša" u Holandiji (u Amsterdamu), u hotelu "Krasnopoljski", a povodom Dana jugoslovenskog turizma. "Osam tamburaša" su činili: Janika Balaž, Cveta Sladić Čiča, Steva Kormanjoš Pišta, Jovan Kormanjoš, Josip Kovač, Momčilo Nikolić i Stevan Nikolić, zvani Crni Steva. Godine 1973. imali su višemesečnu turneju po SAD, a koncerte su održavali i širom Evrope. Imali su stalni angažman u hotelu "Varadin" na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Čiča živi sa suprugom Vukicom (sa kojom ima ćerku Snežanu i sina Vladimira) i ostarelim i bolesnim ljubimcem, psom Dikom, u stanu u neposrednoj blizu čuvene kafane "Piroš čizma" u Novom Sadu, što svakako nije slučajno ako se ima u vidu da je sagovornik "Dnevnika" poslednji (aktivni) tamburaš legendarnog orkestra Janike Balaža, jedan od tri živa "besmrtnika" s Petrovaradinske tvrđave, dugogodišnji koncertmajstor Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada.

Razgovaramo u veoma prijatnoj atmosferi uz tamburu u Čičinim rukama i domaću rakiju Jančike Kormanjoša, jednog iz Balaževe "osmorke".

21:35 , 16.1.2009 0 komentara Link


16.1.2009

Janika Balaz

O KRALJU                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Janika  Balaž rođen je 1925. godine u Lukinom Selu, kao Janika Rac (na mađarskom podrugljiv izraz za Srbina, zbog čega je i uzeo majčino prezime Balaž).
Odrastao je u Bečeju, gdje je već sa 10 godina počeo svirati u gostionici: "Društvo malih bogataša". Prvobitno je svirao violinu, ali kad je shvatio da nikad ne može biti najbolji violinist, počeo je svirati tamburu.
Sedam godina je svirao sa grupom "Braća kozaci" na području Subotice i Horgoša. Od 1948. godine radio je u tadašnjem Radio Titogradu. Boravak u glavnom gradu Crne Gore iskoristio je kako bi potpuno ispekao zanat.

"Maćika Petrović bio je tada naš najbolji primaš i vežbao je svaki bogovetni dan. Bio je malo pakostan čovek i nije voleo drugima da pokazuje svoje znanje. Titograd je tada bio u izgradnji te je pokraj vrata njegove kuće nedostajala jedna cigla. Ustajao sam rano ujutro, oko četiri, i kroz rupu ne samo slušao već i gledao kako Maćika svira", pričao je Janika 1985. za zagrebački "Start".

Od 1951. kada je osnovan pa do kraja svog radnog vijeka bio je u Radio Novom Sadu, danju, a noću po kavanama. Najčešće na Petrovaradinskoj tvrđavi, čiji je postao zaštitni znak ali i na Akropolju, širom Evrope, po Americi, Africi, Australiji. Nastupao je 36 puta u pariškoj "Olimpiji". Ono što ga je izdvojilo od toliko drugih tamburaša, prema riječima Jovana Adamova, je to što je on suho napisane note oživljavao. "Uvek je bio, džezerskim rječnikom rečeno, bend lider. Ujednačavanje zvuka unutar orkestra je nešto jedinstveno, što smo mogli da čujemo samo kod čika Janike. Ipak, njegove solo deonice su nešto bravurozno, one imaju emociju koju je nemoguće objasniti. Među hiljadama tamburica uvek je lako bilo prepoznati tamburicu Janike Balaža".

Na svojoj tamburi primu (bisernici) uspio je postići profinjeni ton koji se približavao boji violine. Sa lakoćom je izvodio bravurozne improvizacije pronalazeći uvek nove mogućnosti svog prima. U muziciranju na tamburi ostao je do danas neponovljiv i neprevaziđen. Sa svojim malim tamburaškim sastavom (osam članova) nastupao je na koncertima po cijeloj Vojvodini, kao i širom Evrope i Amerike. Učestvovao je u više dokumentarnih i igranih filmova. Posvećene su mu pjesme "Osam tamburaša s Petrovaradina" i "Primaši", a jedini je tamburaš kome je podignut spomenik (rad Lasla Silađija) koji ukrašava jedan od najljepših trgova u Novom Sadu.


Tamburaški orkestar Janike Balaža na Petrovaradinskoj tvrđavi (1972.) S lijeva na desno, u prvom redu: Cveta Sladić - Čiča: A basprim, Janika Balaž: prim, Joška Kovač: A basprim; u drugom redu: Ivan Nikolić: E basprim, Momčilo Nikolić: čelo, Zvonko Bogdan, Stevan Kormanjoš - Pišta: kontra, Ivan Dimić: E basprim i Steva Nikolić - bas
"Osam tamburaša s Petrovaradina.."
Na Petrovaradinskoj tvrđavi, s lijeva na desno: Zvonko Bogdan, Ivan Nikolić: E basprim, Stevan Kormanjoš - Pišta: kontra, Janika Balaž: prim, Cveta Sladić - Čiča: A basprim, Steva Nikolić: bas, Ivan Dimić: E basprim, Momčilo Nikolić: čelo, Joška Kovač: A basprim

Prim bez kojeg je Janiku Balaža nemoguće zamisliti, s njim je još od 1949. Platio ga je 7000 dinara, onda kada je direktorska plaća bila 1500 dinara. Na njemu je nekada svirao čuveni Maćika iz Subotice. Kada je umirao, rekao je ženi: "Prvo ga ponudi Janiki, pa onda ako on neće, daj ga bilo kome". Mnogi kasnije su za to nema-šta-vidjeti od instrumenta nudili i nekoliko tisuća dolara.
"Ne bih ga dao ni za šta!" govorio je Janika, "Kada umrem neka rade sa njim šta hoće." Nakon Janikine smrti prim je kupio pokojni Hrvoje Majić za 8000 DEM, a nakon njega navodno za isto toliko novaca kupio ga je Denis Špegelj
iz NHT-a.

"Prim je samo instrumenat. Zvuk nosi čovek u sebi, u prstima..." govorio je Janika.

Imao je mnogo ponuda iz Amerike, iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza, iz nekih evropskih zemalja da se preseli tamo i uči mlade sviranju ovog instrumenta, ali ni po koju cijenu nije želio napustiti Novi Sad. Tu je i umro 1988. godine.


21:33 , 16.1.2009 0 komentara Link


16.1.2009

Ukratko o tamburi

Definicija tambure je vrlo jednostavna,tambura je najlepsi instrument na koji postoji...Najstarija 'panonska' tambura je samica iz koje su se kasnije razvile sve danasnje tambure...Na prvoj jugoslovenskoj tamburaskoj konforenciji strucnjaka 1958. u Novom Sadu prihvaceni su;jedinstvena partitura i nazivi instrumenata;Prim,basprim(brac),E-basprim,celo,kontra(bugarija) i bas(berde)...Nemora se napominjati da je tambura zastitni znak nase ravnice...Kod nas se svira od davnina(ima pisanih tragova da se svirala na vizantijskom dvoru)...


21:16 , 16.1.2009 3 komentara Link


O meni

Home
Moj Profil
Arhiva
Prijatelji
Foto Album

«  April 2014  »
MonTueWedThuFriSatSun
 123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
282930 

Linkovi

Tamburasi
Besplatna muzika
Mobilni telefoni
Video

Kategorije


Zadnje napisano

Bozo Potocnik
Deronje 2008
Za kafanu Spartak svi su znali
Suboticki tamburasi
Mile Nikolic
Moma najmladji clan 8 Tamburasa Janike Balaza
Ansambl ,,Zorule"
Bice skoro propast sveta
Detaljno o svakom instrumentu
Slike(bice ih jos)>...
Sava Vukosavljev
Zvonko Bogdan
Cveta Sladic Cica
Janika Balaz
Ukratko o tamburi

Prijatelji

mrwica93
daca
  Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se